Сутра је нови дан...

Примила сам данас писмо.
Онај осећај када га отвараш, читаш, осмех ти се шири по измореном лицу, после препуне недеље обавеза.
Онај осећај када тонеш у те речи, топиш се међу њима. И коначно се мој сан остварује-за трен се пребацујем у 16. век.
Осећам ону чежњу, када је мушкарац у рату, она га чека. Или бар чека његово писмо.
То је писмо које ће променити многе ствари.
Исто је и код мене. То писмо, његова слика са поруком...  Зашто су нам неке особе сво време пред очима, а ми их не видимо?
Ја сам сломљена од умора. Не знам да ли сам спавала 15 сати целе недеље. Али те речи ми не дају да заспим.
Касније, причамо, али овога пута интернет. Толико носталгије, емоција, а ни речи о осећањима. То су наша филозофирања и концепти о животу, које само ми разуемемо. Наша психолошка размишљања. И колико смо, уствари, исти, толико смо различити.
Он не хвали људе, а мене је тако уздигао у својим речима, да немим за трен.
Његов проблем је што је другачији од свих мушкараца. Он је прошао кроз живот, а млад је. Убраја се у неколико најинтелигентнијих особа које знам. Са њим не можеш да се играш. Не може да буде све обично.
И управо то је оно најлепше код њега. Што је посебан. Другачији. Јединствен.
И то схватам тек вечерас. После оног писма.
После 5 сати разговора. Обичне приче које су тако специјалне, ако се анализирају.
Није потребно рећи: Ја осећам нешто према теби.
Чини ми се, понекад, да се такве ствари читају између редова.
Највећа истина је, да је он Павле из моје приче "Сачувани од заборава."
Почећу да се бојим. Јер прича почиње да добија смисао и у реалности.

Дискутујем са баком. Причамо о разним темама, потпуно обичним. Стижемо до факултета, до онога што ме чека за годину дана. Већ позната прича, хоћу да студирам језике, помињем јој да бих волела да одем у Букурешт. Немамо новца, знам. Треба плаћати стан, трошкове. А већ сам навикла на овај скромни живот. Бар ме је научио да желим мање и да делим све са сестром.
"А шта ће Словак да упише?" То је та болна тема коју нисмо требали да отворимо. Причам јој да долази на географију-енглески овде. Да ће ми бити ближе.
Она не зна какви су наши односи. Осећам потребу да јој отворим душу. Осећам да мора неко да ме саслуша иначе ћу да експлодирам.
"Баба, а знаш, он није мој дечко. Ми смо само другари... и ја... њега нервира када причамо о могућности да се деси нешто више."
"Је л' то значи да неће да будете заједно?" Пита ме уплашено.
"Да. То значи. Али ја му никада ништа нисам тражила. Ја сам била срећна само када причамо... када ме ухвати за руку, када ми поклања пажњу, када ме назове. Мени је то било довољно. Никада га нисам молила да осећа исто оно што осећам ја. И жао ми је што га мучим са овим. Нисам тражила да ме пољуби. Мени је ово више од оних обичних веза које се заснивају на пољубцима. Ја не тражим то. Баба, а је л' тако да нисам ја крива, кажи да нисам. Кажи да нисам ја изазвала ова осећања."
"Ниси ти крива, душо. Али зашто неће да будеш његова девојка?"
Свесна сам да никада неће бити ничега међу нама. Сурова истина је да је прошло годину дана. Да се издешавало превише тога, да смо умешали и трећу особу у то, да сам летос изгубила најбољу пријатељицу и да је он био моје све. А код мене се осећања нису нимало променила. Увек ме је убеђивао у друге ствари. Али оно што дубоко у себи мислим, јесте да је њему ипак битан и физички изглед. Иако то никада није напоменуо.
Мој физички изглед није баш за похвале.
Признајем то баки.
"Ти знаш да те ја стално критикујем када пеглаш косу или када ти нешто не стоји добро. Никада не говорим нешто што не мислим. Али ти си лепа! Само да скинеш коју килу. Ти зрачиш. Кад се насмејеш, сви смо срећни."
Очи ми се пуне сузама. И њој.
"Баба а шта је ово што ја осећам? Јеси прошла кроз то."
Прича ми о њеним искуствима и на крају закључује:
"Ти њега волиш. Чула сам од тебе приче и о другим мушкарцима, али о њему причаш другачије. "
"Посвађали смо се прошле недеље. Сазнао је да сам на олимпијади писала о њему и..."
"Зато си била нерасположена?"
Климам главом.
Сада већ кроз сузе питам: "А када се ја једном удам, како ћу... како да причам са децом а да га не поменем? Кад је тако био..." Сузе ме већ гуше.
Она ме гледа тужно и додаје:
"Нећеш причати деци о њему. Ћутаћеш и када дођу моменти носталгије плакаћеш, као сада."
Грлим је за лаку ноћ и одлазим у собу.
Ево, ни сада не могу да се отарасим тих мисли. И зашто, поред свега, не могу да избацим ону наду из моје главе? Када већ знам да нема ничега.
Онда сам се подсетила оног нашег последњег загрљаја.
И знала сам да је он говорио много више од речи. У њему се скрило сво недостајање.
И од данас, више не тражим речи.

Помирила сам се са Словаком. Ово је било пар најгорих дана ове године. Плакала сам свакодневно, и урадила оно што никада не радим: била спремна да урадим било шта, само да све буде као пре.
Признао ми је касније, да ни он не би могао да настави без мене.

Свима се дешавају размишљања на тему прошлости. Када склапамо коцкице у глави, постављајући питање: "Јесам ли погрешио?" истина је, у већини случајева не постоји шанса да се вратимо назад. Талас нас вуче напред. Моменти туге понекад нас пробуде из стварности. Важно је опстати на палуби, борећи се са животом који смо сами изабрали.
Он је одувек био поносан. Због тог поноса ју је изгубио некада давно. Од кад се удала за Павла, била му је ближа него пре. Највише га је болела она срећа у њеним очима, у сваком њеном покрету. Када је видео да је сигурна уз Павла.
Пожелео је милион пута да изгази речи које је некада тако сигурно изговорио. Пожелео је да налупа себи шамаре. Али ништа је не би вратило назад. Почео је да верује у судбину.
Исто као што се она месецима, годинама надала да ће бити његова, тако се он сада надао. Неким немогућим стварима, за које је и сам, у дубини душе, знао да се неће остварити.
Када је на свет дошао њен дугоочекивани син, знао је да је више никада неће имати.
Виђао их је, касније, како излазе са њим у шетњу. Они су били оно што он никада неће моћи да има са неким другим, осим са њом. Били су сретна породица.
Анкица се бојала њега. Зато што је знала да ће заувек да га памти. Иако није за њу учинио ни пола ствари које је Павле учинио.
Тај Павле, убрзо је постао за њу нешто узвишено. Открила је оазу доброте у њему. Пошто је постао свештеник, заједно са Сергејем, њиховим сином, присуствовала је свим недељним литургијама.
Када је Сергеј порастао, многи су се чудили лепоти његових плавих очију. И како то да дете има плаве очи, а оба родитеља зелене?
Анкица је то примила као знак од Бога. Вечно подсећање на њега, пријатеља његовог оца. Плавооког момка због ког је његова мајка побегла у други град на студије. Да није било тог плавооког дечка, можда се Анкица и Павле никада и не би срели.
Молила се Богу, гутала сузе.
"Сачувај ме, Боже. Не допуштај да поклекнем пред овим искушењима."
И заиста јој је помагао. Не само Бог већ и њен супруг. Чувајући је на својим длановима, и била је вољена као мало која жена.
Једне вечери, када је њихов мали Анђео утонуо у сан, легла је у Павлово крило и знала је: Ово је живот о ком је сањала.
"Хвала ти за све тренутке искрене и потпуне среће. Хвала ти за сва твоја одрицања. Хвала ти што ме разумеш и волиш као нико други." Рекла је, док јој је глас подрхтавао.
Стегнуо ју је у своје наручје.
"Анкице, ја разумм твоју бол. И видим када ти туга замагли очи. Али твоја храброст да останеш уз мене, да ми родиш сина првенца, да ме заволиш ипак, на неки начин, ме је одушевила. Можда га ниси заборавила још увек. Можда га никада нећеш заборавити. Можда ће те Сергејеве очи стално подсећати на њега. Али то што си остала моја, сама та чињеница, тера ме да те волим. Да се заљубим у сваки делић твог тела и твоје душе."
Анкица је заплакала. Кажу, они који воле, познају све покрете и осећаје вољене особе. Иако никада нису причали о Њему, Павле је видео оно нешто.
Касније је на свет дошао и други син, Михај. Изградили су своју оазу и сваки дан улепшавали осмесима. Љубав их је терала да истрају.
Анкица је бежала од своје прве љубави као од најгорег непријатеља. Тако је то са првим љубавима. Никада се не зна када ће да пробуди осећаје у нама.

Умрла је када су деца већ стасала за женидбу. Мајку никада нису успели да преболе, зато што их је учила најлепшим стварима. Павле се заклео да неће никада тражити друге жене и спомињао ју је, до судњег дана у својим молитвама. Анкица је обележила његов живот, извезла га сребрнкастим концем, који људи називају љубав. Подарила му је разлог због ког се и у наставку треба борити: Сергеја и Михаја. Дочекао је да види своје унучиће, а касније га је Бог позвао. И опет су били заједно. Тамо више ни смрт није могла да им прети. Тамо ће заувек остати заједно.

 

 

Кажу да се од самог рођења спремамо за само једну ствар-за смрт. Рођени смо да бисмо тако завршили једног дана. А док чекамо исту ту смрт, спремамо се за многе друге ствари. За рођендане, матуре, дипломирања, свадбе, крштења... То је исписано у нашим главама, као неко правило које следимо. Али свака судбина је резервисала нешто посебно.
После дужег периода проведеног у Павловом наручју, Анкица је по први пут пожелела да постане његова жена и пред Богом.
Павле је о томе одавно размишљао, али није желео да је плаши својом озбиљношћу.
"Јеси ли размишљао о нашој будућности? Где видиш себе после неколико година?" Упитала га је.
Као да се уплашио. Занемео је за тренутак, окренуо се ка њој и тада су се њихове зелене очи среле. У стомаку су се пробудили најлепши осећаји. Припадали су једно другом од првог дана.
"Желим да те узмем за руку, да напустимо овај град, да одемо у мој родни град и да се венчамо. А шта нам будућност спрема, то ћемо сами видети." Изговорио је, загледан у њу, девојку коју је заволео и против своје воље.
"Шта ти желиш?"
"Ја желим да поштујем твоје снове."

Убрзо су се преселили у Павлов родни град. То је уједно био и родни град онога због кога је једном давно побегла од свог живота. Поново јој се враћао у мисли, али није дозволила себи ништа више од питања: "Да ли је ожењен? Да ли је овде или у мом граду? Да ли ме се понекад сети?"
На дан њеног венчања, када је изговорила то судбоносно "Да", у које је била сигурнија него у било шта друго на овом свету, пред свим тим драгим лицима која су одисала срећом, видела је још једно познато лице.
"Напокон." Уздисала је мајка.
Сестра је сијала од задовољства.
Најбоља другарица се од тог дана називала кумом.
А он је стојао, посматрао све. Гледао је у тој белој хаљини и изгледала је онако како ју је одувек замишљао. Са белим ружама у руци, чипканим рукавима и најлепшим осмехом на лицу.
Једина разлика између његових снова и реалности, био је онај који је стојао поред ње. То није био онај из његових снова. То је био његов најбољи пријатељ из детињства, све до касних гимназијалских дана. Знао је да је тај његов најбољи друг одувек осећао нешто јако према Анкици. И није га кривио. Он се одувек бојао себи да призна да је воли. Због тога ју је изгурао из свог живота, а она ненадано побегла.
Касније је уследило кајање. Пропали покушаји да је пронађе у другим женама и утеха у алкохолу.
Када су им се тога дана погледи укрстили, у Анкици су се пробудили они осећаји, који су дуго лежали у дну душе успавани. И знала је да се прве љубави никада не заборављају.
Честитао им је, и најискреније пожелео срећу. Док се губио у маси људи, неки су опазили како замахом руке брише лице. Не, брисао је очи које су се наквасиле сузама. То су оне сузе које су биле сакривене и чекале све ове године да изађу на видело.

 

 

Понекад смо јако близу циља, али када га већ сагледавамо сопственим очима, у нама се буди неки неописиви страх. И онда бежимо уназад, губећи се у времену. Дакле, важно је пратити свој циљ и не испуштати га из вида.
Пошто је дошао у престоницу како би попунио место професора теологије, Анкица му је била на дохват руке. Сплетови догађаја из прошлости, вртели су му се често по глави. Сећао се Париза, тамо су се упознали и почели да се друже. Она је била још тада, лудо заљубљена у његовог друга из детињства. Иако ју је још и тада симпатисао, трудио се да не покаже ни делић тога, како га она не би гледала другим очима.
Причали су пуно, учили једно од другог. Имали тужан растанак, када је он отишао да студира ван државе. Онда су се везе угасиле. Годину дана касније је и сама отишла.
И ето их данас, после толико година, раде на истом факултету.

 

Постоје моменти у животу, које бисмо радије преспавали. Постоје такође и они, које бисмо волели опет да преживимо. Једина повезаност међу њима јесте да нас и једни и други чине јачима, бољим људима, дају нам више искуства.
После завршетка гимназије, решила је да закључа једну бол која јој је ломила груди. Одлази на факултет у престоницу, која је удаљена од куће неких 600 километара. У нади да ће заборавити тог Неког, који јој је испуњавао дане тугом од њиховог растанка, учила је много, желела је и није остављала себи пуно времена за размишљање.
Годинама касније, постала је доктор наука када је филологија у питању. Њега није успела да заборави.
Када се ноћ спуштала над градом, она је лежала ушушкана у свој јорган, а мисли су јој летеле до оног истог момка, са плавим очима. До једног плеса, који је био последњи. Од тада, Анкица више не плеше на свечаностима. Само се повуче са стране, гледајући друге парове. А сви ти парови, личе јој на њих двоје. Ноге клизе низ свечане сале, а сузе клизе низ њено лице.
Кажу, време решава све.
На факултету на ком је предавала  словенске језике, појавио се згодан младић од 30-ак година. То лице, чинило јој се познатим. Чим је изговорио своје име, насмешила се.
"Зар ме не препознајеш? Сети се гимназијалских дана. Анкица."
Благи осмех се раширио на његовом лицу.
"Анкице... не, нисам те препознао. Али те сво ово време и нисам заборавио. Откуд ти овде? Зашто напусти твој град, побогу?"
Одједном, њено још увек детиње лице се помрачи.
Ухватио ју је за руку.
"Знам. Све знам. Желиш да побегнеш од њега. Али, упамти добро: Од судбине не можеш побећи."
"Ти си ме учио да тај осећај нестаје после једне године."
"Али си заборавила оно најважније: нестаје после једне године, ако то није оно право."
Оборила је поглед. Он је био друг коме се увек радовала. Говорила је свету да је он најмудрија особа коју познаје, иако је само годину дана старији од ње. Проживели су доста тога заједно, научио ју је, на неки начин, како да сигурније гази кроз живот.
Касније је сазнала да је завршио жељени факултет, у Словачкој, и да му још остаје да постане свештеник. На неки необични начин, пријало јој је његово друштво, и како су дани одмицали-знала је да се заљубљује у њега, а онај због ког се ту налазила, престао је да тако често навраћа  у њене мисли.

 Наставиће се...

 

Одавно ти нисам писала.
Знам да си поносан на мене, за све награде које у последње време добијам. Све због "књижевног стваралаштва". И опет ме муче размишљања. Изгледа да мораш да жртвујеш нешто, ако желиш да добијаш.
Осећам да губим људе. Губе се пријатељи, губим Словака. Измиче ми из видокруга. Али овога пута сам ја она коју боли. Овим ми гестом ми је распалио јак шамар, па ми је срамота када само помислим шта сам била у стању да урадим за њега.
Да останем у Темишвару, одричући се студирања у неком другом граду, само да бисмо били ту... Можда, једног дана, чак и да променим веру. Само да бисмо могли да живимо по тим глупим, неписаним правилима.
Вреди ли?
Тата, ускоро ће 4 и по године од твоје смрти. Тачно дан после мог 18-ог рођендана.
Недостајеш ми, да ми покажеш прави пут. Да ми појасниш неке ствари око ових дечака, који ми муте разум, већ. Да ме посаветујеш око избора факултета, да ми помогнеш пред полагање возачког испита.
Недостајеш ми.
Понекад, пожелим да немам ни једног пријатеља, у замену за тебе.
Нажалост, живот не пита, само односи. Спремам нову књигу.
Знам. Да си ту, стегао би ме за руку. Никада не бих видела твоје сузе. Али сам сигурна да би у моментима тишине и оне потекле.
Да није било тебе, никада не бих исписала ни један стих. Никада не бих написала причу.
Нисам била код Тебе од октобра. Само да стојим на твом гробу и да осетим да... можда је било боље овако. Боље за тебе.
И хвала ти што си сво ово време уз мене. Без тебе сам ништа.

 

Шта се дешава после краја?
Кажу да би требало кренути даље. Правећи се да промене, понекад, умеју да пријају.
Не препознајем себе. На почетку сам љута и уверена да је он крив, али до краја ипак допуштам себи да се понизим. Да скоро пузећи одем до њега. Да молим. Да преклињем.
И да не добијем ништа.
"Не." "Да." "Ништа се није десило." "Све ће бити у најбољем реду."
Осећам да крај трепери у ваздуху. Скоро да га видим како се смеши са краја тунела.
Плачем. Одавно нисам.
Сад, треба избрисати његов број. Али је превише тешко. Ја нисам спремна да извршим тај потез руком.
"Јуче" је све било савршено. А "јутро" доноси бол. Велику количину бола који пробада.
Мрзим растанке, а ми смо се растали.
И како ће изгледати Њена будућност, без Словака?
Срешће се, сасвим случајно, у Барселони. Бежаће један од другога, како се не би повредили.
Она ће бити срећна, ноћи ће проводити у вц-у и плакати.
А све ће деловати савршено.
У октобру ће добити вест да је он ту. Да студира.
Бежаће од тог дела града, како га никада не би срела.

После годину дана најлепше приче. Моје приче. Наше приче. Нема више ни трага од пријатељства. Од наде.

Једино што ме теши је помисао да је Бог тако желео.

П.С. Само сам на његовом гробу могла да будем оваква. Уништена. Дотучена. Као да су ми одсекли обе руке и забранили да говорим.
Ја не знам без тебе, П.

 

 

 

Драги П,
написаћу ти речи које ми одавно пеку груди. Сложићу их, као што сам некада слагала барбике, пред спавање. Свака ти је моја реч посвећена.
Као да пре тебе нисам умела да говорим, а о писању да и не причам.
Истина је да сам те заволела. Необично, на неки узвишени начин, носталгично. А ипак: тако невино и просто.
Недостајао си ми свих ових месеци. Недостајао си ми док смо седели прилепљени једно уз друго, у оној очајној соби, где је малтер отпадао са зидова. Недостајао си ми зато што нисам могла да искажем бол, који је пресецао моје груди.
Волела сам те, када смо оног 13-ог јуна шетали кроз Темишвар. Мислим да је то био најтоплији дан у години. Твоји погледи су ме још више грејали.
Обични моменти, поред тебе су били најспецијалнији. Сваки пут када би изговарао моје име, осетила сам нешто снажно да раздире мој стомак.
На растанку, када сам те снажно загрлила, знала сам да ћеш оставити снажан печат на мој живот.
Јул и август су обележени тобом, иако се нисмо виђали. Дизао си моје самопоуздање, тешио ме. И тада сам се први пут покајала: нисам знала да ти будем пријатељица.
Септембар носи твоје име. Онда сам први пут држала твоју руку у својој и знала сам: то је највеће благо које сам икада додирнула.
Данас, остајем сама са неколико твојих поклона. Додирујем их, као да трљам чаробну лампу. И уствари: само желим да си ту.
Загледана сам у наше слике. Тамо све делује савршено. А ипак, то су само моје жеље.

Када зажмурим, видим те како трчиш ка мени. И ја, уплакана, срљам у твој загрљај. "Коначно"-клизи ми низ усне.
Али чим отворим очи, све се губи.
Нестаје.

 

 
Објасни ми, како да кренем даље, ако сам још увек лудо заљубљена у тебе?
Стигла сам до закључка да је овако најбоље.
Можда не заслужујемо више од пријатељства.
Али сам ипак најсрећнија што ћемо у Барселону заједно.
И ових неколико дана уз тебе, осећала сам се твојом.
И сви су мислили да смо заједно, а мени ни на крај памети није било да то негирам.
Зато што ми све то прија.
И не, уопште нисам о теби писала онај састав. И уопште ниси ти главни кривац за моју десетку.
Једина зачкољица је у томе што ти не знаш шта желиш. А ја знам: све моје жеље воде ка теби.

Видим те већ,
истина-као у некој сребрној магли,
али дивно те видим:
на ногама ти чизме од седам миља,
у руци Аладинова лампа,
путујеш на оном чудотворном тепиху
из 1001 ноћи,
прелећеш планине и мора
и дижеш се високо према звездама.

 

Можда ти и не слутиш
колико волим твоју тршаву главу,
детињу главу која мирише на сапун
и пенушави априлски ветар,

Главу у којој станују само боје
високе,
огромне,
недостижне,
главу која ће схватити безмерја
и раздаљине светлосних година,
неразумљиве цифре
и геометријске кривуље
и храброст свемирских бродова
што ће кренути сутра
на нова непозната сунца.

 

Ја сам своја путовања
протутњао под челом
и ту су стали простори
о којима и не сањаш.

 

Четири улице тамо
и три улице овамо,
тако сам једном летео
чак до Кумове сламе.

 

Две, три, пет чаша вина
у ресторану крај реке,
тако сам бескрајно лебдео
кроз удаљена сазвежђа.

И један обичан осмех,
и једно јесење вече,
тако сам тражио нове
златогриве комете.

Тако сам себи нашао
и једну тиху мудрост
од које расту крила.

Зато и хоћу само да те замолим:
прелети бесконачност
и победи време и машту,
али никад не заборави
како се корача по земљи.

 

Додирни рукама прашину
далеких двојних звезда,
нек ти се дамари ускладе
са ритмовима пулсара,
ал никада не заборави
како се корача по земљи.

Јер људска срца
засађена су ниско као купине
ту, где су свици црвени џинови
нашег маленог космоса,
ту где смо себи начинили
милиметарске бесконачности,
а ипак довољно гломазне
да се у њима изгубимо:
ја далеко од тебе
као Алфа Кентаура,
ти далеко од мене
као бело зрневље Власића.

 

Пронађи нове светове
и изаткај им небо.

И подари им ваздух
да дишу и да оживе.

 

Али никад не заборави
како се корача по земљи.
Само тако се можемо
један другом приближити.

 

Четири улице тамо
и три улице овамо,
моја и твоја чаша пива
у ресторану крај реке,
и моје искрене оци
и твоје искрене очи
у једно јесење вече
детињасто и родитељско,

 

То је оно пространство
које хоћу да помирим
између моје и твоје звезде.

Мика Антић

 

 

На дан ускрса, ја код тетке.
Јутро је прошло у најбоље реду. Служба ми је пријала.
И очи једне малене С. која је издржала 2 и по сата а да и не седне.
И честитке са његове стране, чак је и његова супруга дошла да ми честита уз:
"Нисмо ми ни сумњали у тебе"
Али, код њих, као да се све ипак врти наглавачке. Они ме више не разумеју. Као да се ругају мојој срећи:
Телефон звони. Непознати бројеви ме увек збуне, не знам који језик да проговорим.
"Да?" Што је сигурно сигурно, то ће онај са друге стране жице сигурно разумети.
"Здраво behappy, ја сам, Себастјан. Пожелео сам само да ти кажем сретан ускрс. Да проведеш празнике у миру и весељу. И никада немој да престанеш да се смејеш."
"Хеј, Себи, хвала пуно што си ме се сетио. Такође желим и теби све најбоље, поред најдражих." Изговарам, али сам у његовом гласу осетила треперење туге.
"Како си ти? Је ли све у реду."
"По том питању треба да захвалим теби. Зато што сам, зарад тебе, остао на правом путу."
"Мени? Зашто мени?"
"Сећаш се да сам желео да оставим школу зарад пољопривреде. И да помогнем деди око оваца, када се разболео?"
"Да, сећам се."
"Ти си говорила да истрајем, јер ускоро завршавам школу. И да ће ми то требати  животу. Е па, послушао сам те. Продали смо свих 100 оваца. Наставио сам са школом."
Остајем без текста, али ми је драго.
"Ако сам ти на било који начин помогла, веома ми је драго. Мада ипак, ти си највећи кривац. Зато што сам сигурна да си свестан да је то најбољи избор."
"Сада још само имам једну жељу. Да те видим овог лета."

 

Рингишпил осећања незаустиво преокреће,
оно што тиња у мени
и разгорева се у најснажнија осећања.
И изгледају неспојиво,
твоје усне са укусом меда,
и моје са укусом суза.
И изгледају бледо моји снови,
недосањани,
упрљани реалношћу,
испретурани.
А ипак сам твоја,
још од првог дана.

Губим се у простору који је описан твојим рукама.
И теби припадам данас,
сутра,
и после 10 априла.
Јер си први са којим умем,
смем и желим да кренем.

Руке са мирисом магнолије,
додирују твоју невиност.
И знам: тако сам јака,
и уједно: тако слаба
на тебе.

 

Све се то већ види у овим мојим очима.