Сутра је нови дан...

Дошао си. Која ти је била намера, не знам. 
Да ме склопиш, онако поломљену на хиљаде парчади. Разбијену у ситне стаклиће.. Да попуниш пукотине у мени и да ме натераш да оживим.
Добро, можда претерујем.
Али ми се плачи на саму помисао да бих можда некада могла да те испустим из живота.
Имам те. Како то добро звучи... 
Кажеш да се бојиш да ме испустиш из погледа јер си ме чекао целог живота. 
Бираш. Бираш речи. Бираш одећу коју да обучеш када се будемо идући пут срели. 
А мене.. мене си већ изабрао.
Дрхтим од емоција и осећања. 
Расплела се као неко клупко у мени, не могу да их скупим.
Осећам нешто што никада нисам до сада.
Желим да се будим уз тебе, да ти осетим дисање сваке ноћи пре него што заспим и да последње речи које чујем пре него што утонем у сан, имају боју твога гласа.

Сеоско гробље, на ком скоро да и нема више места. Колико је само мојих под земљом, не могу ни да размишљам о томе…
Колико год година да не идем у родно село, никада нећу заборавити пут од улаза на гробље, до татиног гроба. Ходам, а грло ми се већ стеже. Хоћу да причам са њим и да му причам о мукама које се гомилају. Да га обрадујем успесима.
Само да му поставим једно питање: грешим ли бирајући овај пут?
Али слика урезана у црном мермеру ми се само смеши, не може да проговори.
Гомилају ми се сузе у оку…
Гледам ток предивног човека који ми је био отац само 13 година. Како растем, недостаје ми све више.
Колико пута сам желела да ме загрли, да дође на родитељски састанак или да се само издере на мене јер сам нешто урадила погрешно. Било шта, само да је ту.
Гледам га, моје очи, обрве, осмех.. све је исто. Више се и не чудим зашто су сви плакали када су видели слике са мале матуре, говорећи: „Као да њега видим“.
Стојим на његовом гробу, а у глави се врте слике, боје, мириси…
Мирис рибе коју је доносио и који би се пронео по целом дворишту.
Исто то двориште сада вришти у родном месту. Празно. Трава је нарасла, осушила се… као да ишчекује да чује људски глас.
Завршавам гимназију, њега нема да ми каже шта даље. Он је то увек умео.
Када се појави у мојим сновима, није ништа мање леп и драг каквог га памтим. Последњи пут када сам га сањала, био је тако нежан…
Седели смо један до другог, након мог порођаја.
„Тата, како да назовем мог сина?“
„Павле“ рекао је са осмехом на лицу.
После тог сна сам била још носталгичнија. Ако икада будем била мајка, моје дете неће имати једног деду.

Ако је веровати оним старинским причама п равим љубавима и жени која сања... Верујем да је почело да се дешава нешто о чему је моја маленкост маштала већ годинама.
У двадесет петогодишњем мушкарцу, пронађох спас од свакодневнице. Његове снажне руке ми дадоше снагу и пожелех, у једном моменту, да сви нестану, а да ми будемо две пијане луталице, које ће се љубити по тргу и шетати немислећи на сутра. Пијани од љубави.
Не могу да одвојим свој поглед од његових крупних очију, које асоцирам са трајањем. 
Прошло је три сата после поноћи, стојимо пред црквом и говори ми колико сам лепа... Веровали или не, поверовала сам му на реч. Био је тако нежан. Осетила сам како се немирно уздржава да ме не пољуби. А ни мени није било сасвим све једно. Дрхтала бих, да нисам већ била загрејана од чаше вина коју сам претходно попила. Био је мој "слатки грех" или можда само сан без наде. 
Мушкарац у ком сам пронашла све и уз ког желим да кренем даље... далеко у будућност.
По не знам који пут је изговорио добро знану реченицу "Невероватно си лепа".
Насмешила сам се и покушала да сакријем жељу за њим. Можда ми је и пошло за руком. 
На растанку ме је само снажно загрлио и пољубио, тик уз усну. 
Од те вечери, скоро да и не спавам. Ушетала бих му у наручје, да бар ћутимо заједно.
Да му кажем да се мој универзум окренуо за 360 степени и да имам визије са нашом сутрашњицом... А онда опет... сетим се да сам ја та која све лепо кочи и попустим... није нам време.

У љубави је обично тако: док покушаваш да заборавиш тугу која је до јуче била срећа, појавиће се неко ко ће моћи срећу нову да ти подари. Онда ћеш на тацни имати срећу и тугу. Шта бираш?
Чак и када видиш да је разлика јасна, да се у прошлост негледа, скептичан си са новим искуствима. Анализираш иако не би требало.
(Још увек волиш, осећања не можеш да скупиш, разбацана су тамо негде.)
Недостаје ти.
Твој нови живот делује савршено. И био би, када би та љубав једноставно нестала.
Немој  да плачеш.
И ако би ми дали да бирам између : волети и бити вољен, увек ћу, без икаквог размишљања изабрати прво.
Осећање које те чисти, узвишава и усавршава.
Нешто што можеш да даш, а опет да останеш богат.
Нај, нај...

 

Кроз густ снег, промаљало се лењо сунце, допрући све до њеног прозора. Разбудило је њене сјајне, веселе очи, које у себи крију неку неискварену нежност и необјашњиву невиност.
Она се смеши, те јој на памет падају његове речи. Зна колико он воли тај осмех, те га, ето, сад стално носи.
Ушао је сасвим случајно у њен живот, баш као мелем на рану.
Он уме да поправи покварено, да разуме несхваћено, да разнежи нераздраживо.
Он уме да воли.
Она прихвата оберучке пружену прилику и качи му се, обема рукама, око врата. У његовом наручју, осећа спас, осећа да се ту завршавају све муке и да почиње уживање.
Прозборила би, али боји се да не испрља ту благословену и Богом дату тишину. За додире руке, пољубце и најснажнији загрљај.
Она напокон осећа срећу која је испуњава и свесна је да је то оно што је чекала... сво ово време.

 

 

 

Једне од најискренијих, најчистијих плавих очију, данас прослављају свој рођендан.
Једна од најзаљубљенијих, најсрећнијих жена, данас је годину старија.
Том приликом, пожелела бих јој да живот који је чека, буде још бољи од оног који је до сада живела. Да сваки дан који је пред њом буде нова успомена, сваки минут љубав, свака секунда срећа.
Драга Настасја, нека ти се све жеље које у срцу чуваш, остваре!
Овде ниси заборављена и никада нећеш бити, где год будеш била!
Срећан ти рођендан!

 

Верујете ли у прошле животе? Или можда у чуда на прави поглед?
Десило се сасвим случајно, после напорног дана. У градском превозу.
Враћала сам се са проба са другарицом. Запазила сам момка са крупним, искреним зеленим очима које су ми, на ко зна какав начин, причале неку причу. Чини ми се да сам одједном изгубила концентрацију над свим другим стварима.
„Прекини да га гледаш тако.“ Говорила ми је другарица.
Блесава ја, препознала је нешто у њему. Шармантни осмех, можда. Не знам, не да ми се објаснити.
Али је веома битно да и немам неку визуелну меморију. Обично не могу да запамтим људе које видим само једном у животу.
Е, ово лице нисам могла да заборавим.
Месецима касније, пронашао ме је преко интернета.
Чим сам видела слику, препознала сам га. 
У глави су ми се преламале слике од оне вечери, необјашњиви инстинкт, нешто веома чудно.
Извинуо се што „је претерао и није могао да скине оли са мене“.
Ласкаво сам се смешила.
А кад сам тек чула да је војник, прострујала ми је венама крв, убрзано.
Несаница је почела да ме прати, због превише питања.
„Да ли је ово неки знак?“
Да није велике разлике у годинама, можда бих сада писала о држању за руке, али ипак је разлика значајна.
Ко зна...
Само ето, ја сам остала без даха. Да ми је неко причао можда и не бих поверовала, али када знам да се десило мени, размишљам другачије.

Сенке прошлог времена су се сакриле, свака у свој ћошак, а нови, чист ваздух је испунио собу. Сунце залази, 27. 01.  Девојчица се враћа из града, он је гледа.
Нервозна је, али ће јој он улепшати дан.
Ваљда је дошло време за неке нове почетке.

 

 

    Од почетка, то познанство је било осуђено на пропаст. Сваки покушај нечег „дубљег“ и емотивнијег, био би промашај.
Тог дана, када су се упознали, када су се сударила њихова два сасвим различита света, он је знао да ће девојка са кристално зеленим очима да му значи посебно. Није имао појма да је она већ одавно заљубљена и да су те искрице у њеним очима, гореле за другога. Била је шармантна и у разговору, чинило се, флертовала је са свим живим бићима. Сасвим ненамерно, само је имала „оно нешто“. Никада, чак ни када јој је било најтеже, није скидала осмех са лица.
Она је била девојка из града, која сања о великој каријери и јаком, интелигентном мушкарцу.
Он беше дечко са села. Скроман, неискварен, романтичан.
Али још међу првим конверзацијама, он бејаше одушевљен њеним размишљањем, а она разочарана јер нема о чему са њим причати.
Заљубио се, сасвим случајно у њену кожу, осмех у очима, глас, њену деликатност, рупице у образима.
Пријале су јој његове изјаве љубави и та заљубљеност коју није очекивала.
Њихов први пољубац... била је уплашена, али се храбро изборила са тим.
У њеном срцу се скупило хиљаду разочарења када је схватила да мисли о другом момку, баш ту, када се одвијао њен први пољубац, који би требао да буде бајковит, магичан и непоновљив.
Време уз њега било би савршено, да је она нешто осећала, да је он више слушао, да је покушао да достигне онај идеал о ком је она сањала. Тако је схватила да савршенство не постоји.
Болело је, када му је рекла „збогом“. И њу, зато што је пре свега била човек, а њега је убијало изнутра.
Уследиле су поруке очаја које није могао да контролише: „Шта сам урадио? Где сам погрешио? Опрости ми! Извини! Волео сам те као пас, а ти си ме само шутнула“.
Они који су савршено различити, не могу никада бити пар. Ваљда, на путу до звезда, морамо прећи преко трња. Она ка принцу из бајке који ће је учити разним стварима, а он ка својој мирној луци која ће због њега пожелети миран живот на селу. За заувек.

 

Истинита прича

 

 

Када прве капљице кише одплешу валцер по прозору, усуђујем се да се уклопим у пејзаж и плачем. Пустим да се мало туге излије из мене. И тако понекад помислим да је имам на претек.
Чини ми се да је лаж оно : желим ти све најбоље са било ким другим. Можда звучим као егоиста, али ме срећа његова боли, сада када сам сама. Јер није то обична срећа. То је срећа уз другу особу. Они су срећни, заљубљени, лепи заједно. Све делује савршено. А зашто сам оданде нестала ја?
Питање које ме мучи: „Како је успео тако лако да превазиђе моменте са мном. После свега, како је успео да их избрише из сећања?“
Јер не прође дан да га се не сетим, да не помислим о нама, да се не запитам где ли смо згрешили и где се ,та нит која нас је тако чврсто везивала, прекинула.
Помало сам бесна, псује ми се, разбија ми се и плаче. Хоћу да заборавим и фокусирам свој живот на тешке месеце који следе, а који ће нажалост, проћи без његове подршке.
Помирила сам се са својим срцем, што га је изабрало.
Ето, можда једноставно нисам умела да се носим са свим тим осећањима, да их искажем – или прећутим у неким моментима.
Никада нисам ни сањала да ћу се тако заљубити. Тако лудо, тако безусловно некога да пожелим. Да се вежем ... и да не умем да одем.
Пече ме, једноставно, пече. Сво време које смо потрошили заједно. Није мало... Пече као да ми живу рану трљају алкохолом. Вриштала бих, али ме нико не чује.

 

 

Бити последња година гимназије и није лака ствар. Не стигнеш ни да уживаш у години којом се закључава, практично, твоје детињство се завршава, могуће је да ћеш напустити родитељски дом, али сасвим је сигурно да је „ђачко доба“ готово.
Када живиш у држави у којој су пооштрили матуру, па је последње године промовисано само 40% државе, знаш да требаш предузети мере како би положио испите са краја године, са добрим оценама.
Тако да је отпочело „одбројавање“, јер је градива пуно, предмета заиста доста.
Ето, то је разлог зашто ме нема у последње време, иако ми у рукаву чучи много стихова, много ствари које бих требала да кажем...
Али смо у тоталној гужви. Нисам имала појма да албум за крај гимназије може да захтева толико ствари.
Али то може да звучи овако: хоћете ли на корицама да вам пише само име? Или и име и презиме? Или надимак? Или сва три? Да ли да ставимо свуда име и презиме? И на корицама, на твојим сликама и на групној слици? Које боје да буде позадина за исписивање текста? Да буде код свих бело? Или да бира свако своју? Хоћете да будете поређани по азбучном реду или по румунској абецеди? Да се сликамо сви у белим кошуљама или сви шарени, к'о божићна јелка? Хоћете да се сликате са митраљезима? У хаљинама за балет? Или пак у доњем вешу? Шта се чудите, тражили су нам и то.
Сада знам како је и пуца ми глава. О матурској вечери да и не причамо. Када крене свако са својим жељама, има да прославимо то вече за 5-6 година.
Још један минус ове последње године је, што време пролази превише брзо. А када се буду доближили испити (који ће трајати од 11. јуна до 8. јула) време ће имати стрпљења. А ми ћемо тог месеца спавати као на иглама. И сад, када се неки као ја пробуде да после 4 године филологије хоће да студирају нешто што везе нема са језицима нити друштвеним наукама, онда услеђују проблеми.
И сада се упознајем са хемијом, чију дефиницију немам појма нити ме је икада интересовала, морам признати.
Важно је да имамо воље, снаге и тако тог. Па, уз Божју помоћ, проћиће све ово.
Само ето, хтедох да оправдам своје недоласке на блог – времена без.
Поздрав свим драгим блогерима!
Љуби вас и смеши вам се,

behappy!

Када ти нечији глас одзвања већ месецима у глави, а не можеш да се сетиш да ли је заиста тако звучао...
Када ти недостаје нешто што си имао, а знаш да никада више неће бити твоје.
Легнеш у кревет и молиш се Богу да ти прекрије ране мелемом. Али не иде.
Сам би предузео много ствари, али се шупљине не могу тек тако попунити ваздухом.
Волиш. И боли.
Па чак и да ниси емотивна особа, тих дана плачеш. Јер си посветио сво своје време тој особи, јер си сањао.
Твоји су снови пали у воду, а нема вештог пецара да их изнова оданде извади. Одвешће их вода, негде далеко.
Када после дуго времена изнова чујеш онај дуго познати глас, али се не обрадујеш као што си то раније чинио, већ се уплашиш, као миш мачке, склупчаш се у ћоше и опет ти се плаче. Да ли је то оно што си желео или оно што ће те пореметити?
Сад ти данима не излази из главе. Прогања те чак и  у сновима. Сањаш како те зове, како се ствари враћају на своје место.
Вреди ли?
Знаш да не вреди али још увек ниси помирен са судбином. Боли те и не желиш да изнова прођеш кроз све то.
Молиш се Богу више него обично, желиш да умањиш терет. Да поделиш све оно што осећаш. А са ким, ако не са Богом?
Две шоље лењо и непомично стоје на крају стола. Волео би да је ту тај неко и да се само гледате у очи.
И да твој поглед упита: „Зашто тако тужно? Зашто си нас довео до ивице провалије?“
И чини ти се, било би све лакше.
А није.

MOLITVA USAMLJENOGA

Hteo bih dа volim Gospode. Sаm sаm, а hteo bih dа nаs je dvoje. Govorim, а nemа nikog dа me slušа. Živim, а nemа nikog dа uzbere moj život. Zаšto sаm toliko bogаt, kаd nemаm kogа dа obogаtim? Hteo bih dа volim, Gospode.
- Čuj me sine! Umiri se - onа koju trаžiš nа putu je k tebi. Čekаj dа onа pokrаj tebe prođe. Tvoje srce stvorio sаm zа njeno. NJeno srce stvorio sаm zа tvoje. Čuvаj sebe zа nju kаo što i onа čuvа sebe zа tebe. Jа vаs čuvаm jedno zа drugo.
Nemа više nаčinа nа koje se može voleti; voleti uvek, u stvаri, znаči ostаviti sebe i poći drugimа ...
Voleti - znаči zаborаviti sebe rаdi drugogа, umreti zа sebe dа bi se živelo zа drugog. Voleti, ponekаd je to bolno jer, zаpаmti dobro: voleti znаči rаspinjаti sebe zа drugog. Amin!

 

 

 

 

Као и свака друга девојка разочарана у љубав, решила је да пусти живот да иде даље - али без ње.
Престала је да излази по ресторанима где су се држали за руке, да седи на клупи где ју је први пут пољубио, или да шета булеварима које су некада заједно прелазили стотинама пута...
Интернет је чудо, али са њим мора опрезно. Знала је много прича које су баш преко интернета започете, али никада није у потпуности веровала.
Сасвим случајно је налетела на мушкарца, мало старијег од ње, који јој је послужио као Драга Савета. Упознавајући га, причала му је своје јаде, чак и не сањајући да ће једног дана да га погледа у очи.
Чуда се дешавају.
Живео је у Египту, завршио универзитет у Каиру, постао инжењер ваздухопловства.
"Знаш, једног дана ћу доћи само да те видим."
Смешила се.
Био јој је потребан неко романтичан, нежан, топао. Неко ко ће да је заштитии покаже јој Париз о ком је сањала од малена.
И он је сањао о Паризу и био је спреман да је одведе и упозна је са том лепотом.
Постајала му је све дража, она тако искрена и ломљива.
Био је јак, интелигентан мушкарац. А такви као он, увек сигурни у себе, своје снове доводе до остварења.
Његов први леп у функцији копилота, био је ка њој.

Зачула је звонце на вратима. Изашла је, али се напољу налазила само корпа са црвеним ружама. Била је изненађена. Осмотрила је ходник. Никога нема... 
А онда, зачу кораке. Видела је прелепог мушкарца, обученог у црни костим, елегантан, савршено дотеран, са искреним осмехом на лицу:
"Рекао сам ти да ћу доћи."
Није знала шта ће са рукама, почела је да дрхти, да се смеши и потрчала му у загрљај.
Све што је знала, јесте да јој је вера у љубав била враћена.

Данас, на овај дан када се идентификујемо као другачији, славећи рођење Господа Исуса Христа 7. јануара, када осећам сваким зрнцем крви православље, желим да честитам свим Православним Хришћанима овај велики празник, у нади да ће га провести у здрављу, весељу, духовном миру...

 

Мир Божији, Христос се роди! 

Бадњи је дан, а мене гуши ово осећање које је одавно требало да нестане. Јесам га се одрекла, али оно мене није.
"Пиши, испразни се" говори ми срце.

Да ли је могуће да се човек промени у кратком временском периоду? Не знам који је проблем, да ли ја не схватам или не желим да прихватим то тако.
Просто ми се не да.
Једини дечко ког сам стварно заволела. Неко ко ми је открио да могу најискреније да се смејем... да заволим а не знам зашто.
Кажу, ако некога волиш због изгледа, није то љубав, то је привлачност. Ако некога волиш због интелигенције, није то љубав, то је дивљење. А ако пак, некога заволиш, а не знаш због чега, е то је љубав.

Неко ће рећи да сам још млада. Ја ћу признати да јесам. И признаћу да се бојим да заборавим, на неки начин.
Да одем... Био је моја инспирација. Неко ко ме је чувао. Показао ми лепшу страну света.
И јесам заволела, после једног времена. Било је изненада, неочекивано, као и све лепе ствари у животу.

Сада ми остају само успомене и неостварени снови које смо заједно сањали. То је било наше. И не знам, не знам где ћу са свим тим заједничким сликама, са том музиком која ме подсећа на њега, а он сада те исте стихове посвећује другима. Колико смо се борили да одемо на концерт Бон Џовија у Барселони. Како ме је гледао, миловао... никада нећу заборавити.  И није ми јасно, неразумна сам. Зашто су сва та осећања пала у воду? Зашто је тако детињаст?
Било је ово, изгледа, први пут када сам срце ставила на тацну.
Ми Србимо смо познати по свом поносу. Ја сам га одавно погазила. Давала сам реч да ћу да га оставим на миру, да нећу покушавати из пепела да изнова упалим ватру.
Али јесам. Изненада се палила нека скривена нада у мени и ја сам покушавала да вежем покидано.
И није ми полазило за руком. Патња, бол.
Ја нисам таква особа, да седнем и плачем над својом судбином.
Али је Словак увек успевао да ме обори на земљу и растужи. 
Како ми се инатио, улази у разне везе, качио слике на свим могућим сајтовима. Да бих ја могла да приметим.
Нећу лагати, све ме је дирало. 
И то када је песму коју сам му својевремено послала, он послао другој. 
Слама.
Недостајао ми је, страшно ми је недостајао. Било је тешко када смо се опет срели, иако сам мислила да нећу ништа осетити. 
Нека језа ми пролази телом када се сетим да бих могла да га сретнем опет. Побогу, живимо у истом граду!

И желим да заувек закључам то поглавље свог живота. И заиста ми је потребно снаге, воље, јак карактер.

Када сам му рекла да ми недостаје, није му много значило. Предпостављам да треба да схватим да се време не може вратити, а као некада, више никада неће бити.
Суза луталица вришти али из ината нећу више да је пуштам!

Морам да научим да кажем "Збогом".

На овај Бадњи дан, чисто зато што нас он чини различитима. На наш, православни Бадњи Дан. Молећи Бога за још снаге.