Понекад, из чиста мира и без најеве...

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2011

Добро.
Или можда не.
"Па јеси ли ти нормалан, човече, годину дана си чекао да ми кажеш ово?!" Дерем се
"Пази, година и по" Одговара, чини се уз благи осмех.
"Море бежи бре, знаш како ми лупа срце?!"

А причао је о мојим слутњама, надањима, као и страховима.
И цела прича коју сам замислила, претворила у свој неодсањани сан, доказала се истинитом.
Дечко ког сам упознала у Паризу, Словаков најбољи пријатељ (Читај причу: Некад тишина зна препасти џина, кад испусти крик; једна од оних која вам се одиста допала) гајио је у себи осећања која су се родила у њему још у том граду љубави, светлости, најлепших осећања.
"Када сте се вратили из Париза, срели смо се у кафићу, позвао сам их обојицу на сок, знаш, био ми је рођендан... и на моје питање о Паризу, стално ми је помињао твоје име. Још увек те тада нисам познавао, али сам те индиректно упознао у његовим причама. Интелигента, препаметна, фина, културна, талентована - тако те је увек описао. И са магичним осмехом. Ништа из Париза није могао да помене, а да не стигне до тебе. Чак сам почео и да се шалим на његов рачун "Шта је, није ваљда та девојка била лепша од целог Париза!" Смешио се... али чим је Словак стигао, променио је тему и више те није помињао те вечери. Касније ми је причао како одржавате контакт, како имаш идеје које њему не стоје ни на крај памети. Знаш, увек се дивио теби и томе како си брзо научила румунски и све то... само... видело се како је патио када помињеш Словака. Некад су били најбољи другови, знао је да је тамо виша"
"Али нисам имала појма... да сам само знала да га то уништава, можда бих раније схватила да је он за мене. Не његов друг. И да је Словак био само спона која је требала да ме повеже са њим. Да је он делић мог сна."
"Е па не знам, али знам да те је и касније често помињао у нашим конверзацијама. Причао ми је ваше шале, али увек је било носталгије, горке меланхолије у његовом гласу када је изговарао твоје име. Али је било велико, ипак. Када је сазнао да желиш да идеш на ону екскурзију заједно са Словаком, понудио је своје место."
Занемела сам. Мислио је на мене. Стално је мислио. Хтео је да ми помогне, а ја сам му говорила о својим љубавним неуспесима са његовим другом. најбољим.
"и... и...?"
"И онда си ти дошла, тамо смо се ми упознали. Зато сам ти рекао да сам од почетка знао да си паметна. Од њега, уствари. И када смо се вратили, била си прво питање које ми је поставио."
"Само тако? "Милана?" је питао?"
"Да. "Милана". Словак? Мислио је да се десило нешто"
"Знаш да ме је звао тог дана када се појавио на фејсу Словаков статус везе, у мају? Звао ме је да ми саопшти."
"Да, знам. и тог дана је био посебно срећан. То смо сви приметили. Значи да је чувао све то у себи док није видео да су ти сва врата са Словаком затворена..."
"И када су се заиста затворила, он оде у Братиславу..." Уздахнула сам. Издахнула. Тужно је.
"Е па зато, ако старно решиш да дођеш и да ти средим нешто око посла у Братислави, немој да му кажеш. Само се појави испред његових врата и... реци му да си се преселила. Мислим да ћеш бити савршена жена за њега"
"Кад би било све тако лако. Зашто ми тек сада ово причаш, човече?! Знао си да ми је значио. Да ми значи"
"Зато што сам обећао да ћу да ћутим. А и чекао сам да заборавиш оног нашег."
"Ма иди бре... убијаш ме. Али хвала ти, свакако"

И ето, док сам ја мислила о неким плавим очима, мене су чувала два зелена. Један посебан дечко, чије ме је писмо расплакало и слика стоји на "паноу инспирације". Даје ми снагу. Дечко који је издржао, онај који се снашао. Који ме је подржао. И ето, он је и данас ту, док су неки, којима сам "јако значила" нестали: Ето зашто речи понекад не значе ништа. Ето зашто су јако битни наши разговори, телефонски, који су трајали сатима. И ето зашто је његов најбољи друг рекао "ти си једина коју је волео".
Ето.

 

 

Не.

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2011
Да си му недостајала, тражио би те.
Да му је фалила твоја рука, стегнуо би је.
Да је желео да те види, могао је.
Да је осећао празнину, ишао би местима где си остављала своје трагове.
Али није. Што значи само једно...

Главу горе, нећемо сузе проливати... Нови дан нас чека!

Узалудни снови

Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2011
Надала сам се да ћеш ме чувати,
негде дубоко у себи,
да ћеш ме љубити, да ме нећеш грувати,
да ћу своје снове, дати само теби.

Желела сам вечност, а и шта бих друго?
у кристално плавој хаљини ја те сањах,
 како ми долазиш и чекала те дуго,
за тобом трчећи, само тебе гањах.

Узалуд ми снови, када тебе нема...
а нека се тишина просула баш свуда,
није нада мртва, ал' дубоко дрема,
нема више магије, а нема ни чуда...

Путовања с' тобом, успомене остају,
и понекад, тако, ја рањивам себе,
па ме сећања често прогањају,
када у садашњост, ја довучем тебе.

И разара, ето, та стара бол,
па онда ћутим, слушајући таму,
па тишина понекад, одсивра д-мол,
остављајући ме, уплакану, саму.

Не знам и нећу без тебе да кренем,
али живот никад не пита за пут,
ја зато тугу за срце не денем,
већ срећу везујем за свој скут.

А тако си близу, питање је зашто?
али пошто боли, није да се пита,
па истину брзо, прекривам и ташто,
да се са усана, само срећа чита.

И немој ме више, прогањати стално,
јер прошлост си сада, нека тако буде,
све је сада прошло, све је банално,
ја сад желим другог да прислоним на груде. 
 
 

Знам...

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011
Знам, кишиће данас као и јуче,
и нећу више чути твоје речи...
да кажеш: "Волим те и волећу те, луче"
и знам неку празнину која у мени јечи...
 
Знам, данас је магла и страх ме хвата,
да твоје ме очи не желе више,
да си закључао твога срца врата,
и да ће изнова падати кише...

Знам, боли ме и болеће још дуго,
твој одлазак у мени оставио је трага,
сад за тебе имам ново име, назваћу те "туго",
иако још сањам да будем твоја драга. 

Знам, свануће још једном иако не желим,
и бићеш изнова од мене далеко,
желим те за себе, а не да те делим,
а тебе можда, сада има други неко.

Знам, волела сам тебе,
и ноћима зато проливала сузе,
због љубави понекад заборављала на себе,
и ноћи ми заувек, твоја душа узе.

Знам, ускоро ће зима, ускоро ће снег,
и моја ће душа за тобом да пати,
а пре него што заувек одем у бег,
питам се да ли ћу се опет твојом звати?
 
 
 
 

Божићна магија

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2011

Те године за Божић, добила сам највреднији поклон.
Добила сам љубав, ону филмску, о којој сам од малена сањала. Добила сам њега.
Као свака несташна девојчица, желела сам да тестирам његова обећања, како бих се уверила у љубав коју је обећавао.
Пола године касније, догодио се мој први пољубац о ком сам толико сањала. 
Био је нежан, чувао ме као мало воде на длану. Клекнуо је испред мене како би ми захвалио за све дивне тренутке...
Месецима касније, његове плаве очи виделе су само једну девојку - мене.
Нећу заборавити моменат када је мојој сестри рекао: "Све бих ја дао, да поново буде моја."
Не знам да ли је зима крива, или нешто друго. Обухвати ме носталгија и враћам се првој љубави.
И буде ми жао, јер нисам знала да га волим.
Покајем се мало, због мог слепила. Имала сам уз себе оно о чему су друге само сањале. Али је моје срце било "обећано" тамо неком Словаку...

Ускоро ће Божић. Загрлићу га пријатељски и знам, кроз главу ће ми проћи сећање на нас.
И на дечка који је умео да воли.
Да, био је то леп Божићни поклон. И још један доказ да се чуда догађају, онима који верују..

. 

 

 

На врховима прстију

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2011

На врховима прстију,
гледам у већину.
Па док стојим усправно
у том плавом кругу,
чекајући смело, да разбијеш тишину,
сањала сам срећу. Тебе и нашу дугу.

 На врховима прстију,
гледах у празнину, 
снег је вејао као оне ноћи
када си признао да мрзиш даљину 
и да желиш у наручје ми доћи.

На врховима прстију,
приближих ти се нежно. 
Јер значиш ми доста, није до мене.
Да л' је то тужно? знам да је неизбежно,
зато ти пружам своје руке, данас. За заувек.
На врховима прстију... 
 

Нежност

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011
Нешто што не сме проћи незапажено.
Дует оца и ћеркице. Нешто где би се и камено срце отопило. Пуно нежности шћућурено у неколико минута снимка.
 
После постигнуте популарности, снимили су још неколико снимака.

 
Мене су освојили! А вас?
 
 

Пешчани сат

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011
Година и 7 месеци, одјурише касом кроз тихе и празне пољане... Изврнувши нечије животе, пореметивши туђе навике, прошли су, доносивши њега увек изнова... 
Тужно је, а и тешко.
Тешко је подлећи променама.
А када се промене дешавају често, човек скоро и да не може нормално функционисати. 
Црно и бело не дају јасну боју, а у магли се живети не може. 
У пролазу покупиш по нешто: ту и тамо по неко дугме мудрости, кончић осећања...
У налету емоција, рекла бих пуно... Али страх ме је. Узеће ми речи и оставити ме да стојим. Огољену, посрамљену, у сузама.
А понекад је боље оставити осећања да трепере у грлу, него испустити их у ваздух. Како би се неки, који вероватно то не заслужују, поигравали њима, жонглирали, шутирали их... и како би она једног дана стигла у неки ћошак. 
Година и 7 месеци, сјурише низ степенице живота. И ми, који некада стојасмо на врху, уздигнуте главе, погнули смо их и сада и клечимо. Ти у свом животу, на другом крају града, а ја у свом. Сакрила бих се под јорганом и отплакала, али живот не може да чека на мене.
Сада смо странци, а до јуче смо били деца која се воле. 
Била сам пепељуга, која би напустила своје царство жртвовајући се због оловног војника.
Али ниси могао ни да одглумиш храброст какву би прави војник морао да поседује. Ниси могао ни да одсањаш љубав коју сам носила у себи и која је расла...
Једино што си умео, било је да је угасиш, подигнеш нос и схватиш колико си важан. Колико је твоја улога у овом свету велика... а обавезе ти не дозвољавају да имаш неког.
И тако, од Тристана и Изолде, претворили смо се у два просјака. Ти си се затупио изучавањем звезда, камења и мора... 
А ја сам остала заљубљена у свако ново јутро. Остала, тамо негде, да бројим дане.
И ето, све то, у последњих месец дана. А прошло је, година и 7 месеци... које сам увила у чипку носталгије и сакрила у фиоку. Прву на десно, када се пробудимо из сна.
Јер та година и 7 месеци, не смеју се бацити...

Не одустајте, никада!

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2011
 
 

Још једна шокантна прича 2

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2011
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Када си сигуран да је оно што се управо дешава твоја стварност, испуњење сна, ни на крај памети ти не стоји питање: "Колико ће трајати?" Ти идеш даље, настављаш да ходаш сигурно, желећи, надајући се још више. Не смеш испустити из шака твоје чудо, не смеш изгубити шансу, због завидних људи...

"Реци ми само, ко ти је то рекао?!" Питала сам, трудећи се свом снагом да задржим сузе у себи, да их не пустим да се проспу. Али, у том тренутку се појавила наша другарица ту, па смо се правили како је све у реду, одглумели смо то добро. Ето, можда ме је и тој вештини баш он научио.
Те вечери, прошетала сам до куће, шест километара, полако.Рекапитулирајући изговорене речи, осећајући изнова ону стару бол. пред крај, нисам могла да уздржим сузе. Размазала се маскара. А кога брига. Искрено, не сећам се како сам те вечери стигла кући. Кроз сузе сам му исписала поруку са извињењем. "А пре свега се надам да знаш какву улогу играш у мом животу."
Звала сам најбољу другарицу (а и шта бих) и плакала минутима...
Ближио се мој рођендан. Био је то један од најгорих рођендана, у једном смислу, а уједно и један од најбољих, у неком другом.
Изгубила сам најбољу другарицу и њега. И на шта се сводио мој свет?
Не знам... огромна рупа. Црна. Која те призива и сваки погрешан корак, могао би да значи- заувек!
На мој 17. рођендан, позвао ме је да изађем да га сачекам јер долази. Моја цветна хаљиница је била немирна на ветру, а душа је треперила од страха.
"Опрештно је"-изговорио је скоро нејасно, тек кроз зубе и гласно додао: "Срећан ти рођендан". Примио ме је у свој загрљај и стегнуо јако.
Дани су пролазили лењо, а у мој живот је већ јасно укорачао Словак. Када смо ишли да гледамо снимак са премијере наше представе, шћућурио се уз мене и упитао: "А шта ти ради онај твој?"
"Био је дан после мог рођендан у Темишвару. Због мене..."
"И? шта сад? мислиш да ће да те жени одмах?"
Верујем у оно што је и доказано: када се конопац покида, иако га вежемо, чвор остаје. Тако је и на нашим односима био везан један огромни чвор, који је представљао зидину. Од блиских пријатеља, спали смо на познанике.
Патила сам много због тог његовог поноса који није желео да погази једно време. Желела сам га назад, био ми је потребан...
Глумили смо у истој прдстави. Имала сам партнера и у представи сам била смртно заљубљена у њега. На једној од проба, партнер није био присутан те га је Он заменио. Све те обичне речи, поред Њега су некако постале специјалније. Посебна чудеса која нисам могла тек тако да испустим из уста. Чак иако је прошло много проба... много ће воде још протећи Бегејом, док ја себи објасним зашто сам се тако изгубила те вечери.
Гледала га у очи и у једном се упитала: глумим ли сада или...?
После представе у Будимпешти, пришао ми је и искрено честитао: "Без тебе, све ово не би имало смисла".
Обрадује те таква реченица, чак иако ти је упути потпуни странац. Али када то чујеш од особе која ти је некада била важна, од неког за кога мислиш да је половина која те савршено добуњује и ко је уз то најталентованији глумац ког познајеш, онда та замисао добија на својој вредности.
Почетком октобра ове године, седели смо заједно на дугочасовном путу. Почео је да се отвара, да прича више о својој приватности, која је једно време била загонетна за мене.
"Желим да побегнем! И једног дана ћу се одселити, видећеш. Само да завршим медицину" Рекао је.
"И онда можеш да ме узмеш за жену, да ти помогнем око кућних послова." Насмејали смо се обоје.
Те вечери сам схватила да ме толико уздиже интелектуално, да почињем да осећам да сам важнија особа.
На 18-ом рођендану моје најбоље другарице, после поноћи, торте и шампањца, после мог разочарења у Словака, туге у очима... сасвим случајно сам се нашла на столици између Словака и њега. 
"Хајде, сад је твоја прилика да ме упознаш са њим. Да видим, шта је то тако посебно у њему, шта си ти видела..." Инсистирао је. Иако сам на почетку била непоколебљива, на крају сам одустала и упознала их.
Чим је изговорио своје име, Словак је упитао:
"Ти си тај њен фамозни брат од тетке ? "
"Ма, то само она замишља, ми смо другови, нема родбинских односа."
Почела сам да се смејем и оставила их саме. Али не задуго. Одједном се појавио и шапнуо ми: " Е, стварно не знам зашто је овај тако посебан".
Био је то тежак период. Поред школе, која је у овим моментима веома важна. Последња година и прелом између два света... А поред школе и гомила, заиста гомила, других активности. И још као бонус, Словак ког треба избацити из главе а и из живота. Трудила сам се свим снагама, али још нисам сасвим успела.
Пријала ми је његова лепа реч, присуство...
Па се, некако, све почело мењати, једне вечери... у позоришту. Гледали смо његовог оца како глуми. После представе, питао ме је да ли желим да ме одвезе кући својим новим колима. Иако је идеја била подоста добра, нисам прихватила. Уз изговор да ћу кући са мојима.
"Па ти не желиш да провериш моје изванредне возачке способности?" нашалио се. Па да, не би он био он, да нема толико самопоуздања. Договорили смо се да ћемо другом приликом прославити његов успех.
И те вечери, присећајући се поруке коју сам му послала за рођендан, присећајући се његовог дрхтавог гласа када ме је позвао да ми захвали за све, прошло ми је нешто кроз главу. Нешто у шта сам почела да постајем толико сигурна... Јер кажу, жена осети. Не знам да ли је превише рано за такве осећаје, али некако, знам да су прави. Рекла сам мами: "Ја ћу се једног дана удати за њега".
И у тој реченици није било ни мало сарказма, ироније нити неслане шале. Стварно сам у то почела да верујем.

Још једна шокантна прича :)

Аутор behappy | 11 ÐÐ, 2011

Некада давно, чуда су се заиста догађала. Али као што све (у овој земљи) пропада, пропала су и та чуда. Свако време има своје бреме. Све оставља последице. Тако да, ако смо и престали да верујемо у чуда, могли смо да их изазовемо, када нешто јако пожелимо. Једно од чуда био је и остаће он.
 Упознали смо се на почетку прве године гимназије. И уместо да се понашам према њему нормално, као према било ком вршњаку, ја сам стекла неко поштовање према њему.
Укључивањем у свет глуме, била сам му ближе. Иако нисмо били исто одељење, постајали смо све приснији један са другим. Пријало ми је његово присуство, његова духовитост коју још увек нисам открила у другим мушкарцима, његова мушкост, јак карактер. Прави лав, као што је и у хороскопу. Глумили смо у неколико представа, практично сваки дан нам је пролазио у присуству оног другог. И онда, сасвим несвесно, схватила сам да је он она моја прека потреба. Да имам уз себе неког ко је јачи од мене, неког ко ме разуме и неког толико интелигентног.
 Наша је прича била једноставна. Када је он био ту, нико ми више није био потребан. Имала сам све уз себе. Свог давно одсањаног мушкарца. А пред светом смо били скоро странци.
  Културан, паметан, интерсантан. Сан сваке мајке.
  Имао је једног најбољег пријатеља и брата. Они су били његов свет, они којима је све говорио. И тако, када бих са њим причала, ни сама нисам знала, да ли сада говоримо саркастично или озбиљно. Једини мушкарац који је поред мене био доминантан.
  Са мајком сам у изванредним односима. Она зна о људима који долазе и одлазе из мог живота. Њега није лепо дочекала: "Драга моја, па ви сте род!"
Биле су то речи које су сломиле моје срце, на неки начин. Зашто стављати барикаде на нешто толико специјално, можда непоновљиво?
  Касније ми је баба причала да су ипак удаљене те родбинске линије. "Али крв је крв!" Говори ми увек. Уз назнаку: "Немој, љуби те баба, да направиш неку глупост."
   Рекла сам му то, рекао је да су глупости.
   Никада ме није пољубио. Једном смо се, у Карловцима, држали за руке. И то је био најинтимнији моменат. Као да је дотицао само моје срце.
    Касније се појавио Словак, а њега сам одгурнула у страну. Иако, сваки пут када бих га срела, сетила бих се потенцијалних "нас". Временом се све више приближавао оном савршенству о ком сам сањала. Показао је, иако вероватно несвесно, дозу љубоморе прека Словаку.
    После једног неспоразума и моје импулсивности, посвађали смо се. Патила сам јако због тог губитка. Као печат у сећању, остаће ми урезана она ноћ. Када ме је ухвтио за руку и рекао: "Од тебе ово нисам очекивао. Ја сам имао 2 особе које сам пустио у свој живот. Сада мислим да ми је жао што сам ти пружио прилику да будеш трећа."
                                                                             

 

                                                                                      Наставиће се....

Зашто си отишао?

Аутор behappy | 6 ÐÐ, 2011
Испоставило се да време стварно лечи све, тако ће извадити и оне флеке које су после њега остале.
И остаће ми у неком бледом сећању, као нешто што се није дало запамтити, а било је лепо...
Питања која не бих желела да поставим сама себи, али се врте, ипак.
"Да си бар допустила да пробате... да си била стрпљивија... да си га подржала, сада... шта би било?"
У мојој глави био је осликан лик савршеног мушкарца, онај о ком сам сањала. Мој, само мој... онај прави.
Захвалила сам небу што ми га је довео. И тати, јер верујем да је имао удео у томе.
Да ме чува од свег зла.
Ето доказа да савршенства не постоје.
Како доказати себи самој, да није био за мене?

Као што сам проценила, сетио ме се. Али да сам тада пала, вероватно би се цео ток приче променио. А то није пожељно... зар не? И зато сам према њему овог петка била хладнија од леденице.

И не плачем уопште, не патим. Али ме понекад обухвати нека лепршава носталгија. И не да ми да се отарасим сећања на нас и срећу коју смо делили. Још по некад осетим мирис његовог парфема или пољубац у чело...
Али схватим да је узалуд. Ствари се не могу исправити.
Жалим мало, можда.
Али знам. Пробудићу се једног суморног децембарског јутра и уз себе ћу имати биће које волим. И чисто сумњам да ће то бити он.
 
Али ми ипак недостаје.

Славље, Сопрану у част!

Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2011
Уверила сам се да ти неки људи једноставно постану драги, због онога што јесу.
Са њим сам увек проналазила заједнички језик. Па чисто да му се захвалим путем овог поста. На његов дан!
Дакле, сопран, желим ти најсрећнији рођендан!
Нека ти сваки нови дан представља изазов, да сваке вечери легнеш у кревет са веееликим осмехом на лицу!

Пре свега, да останеш дете у души, заувек!

 
 
Да се радујеш ситницама које ће ти улепшавати свакодневницу.

Можда неку колекцију оваквих:

 
 
Да пропутујеш ама баш цео свет :) Или бар оно што ти је нај, нај... 
 
 
 
И све то у друштву једне лепе младе даме, која те заслужује :)
 
 
Да не дужим: надам се да ћеш живети живот који заслужујеш, који си одавно одсањао!



С днем рождения!
 
 


Сунчице, срећан рођендан!

Аутор behappy | 2 ÐÐ, 2011
Веровали или не чак и маме славе рођендане!
Од када је сазнала да је у другом стању, одмах се знало да ће бити дивна мајка. А од кад је њено Сунашце дошло на свет, запоставила је све послове и њено право име је Мама, па тек онда сунчица ... :)

Најлепше букете цвећа, само за њен дан:

 
 
 
 
 
 
 
Наравно, спремна је и тортица, па да славимо!
 
 
Пре свега јој желим: незаборавне тренутке са малишаном, сигурна сам да ће једног дана говорити "имао сам дивну мајку". Усепха на свим плановима, среће у сваком кутку света, довољно искрене љубави. И један највећи, најискренији осмех, који ће ти свакодневно красити лице!
Све најлепше! Живела нам, сунчице!