Изгубљени 3

Аутор behappy | 27 ÐÑ, 2011

Тешко је пронаћи изгубљеног себе, у некој пустињи.
Тешко је пронаћи себе чак и у неком граду где свакодневно диши милиони људи, који немају појма да уопште постојиш.

                                                         ***

"Када сам тог суморног јутра стигла на железничку станицу, била сам збуњена. Помислила са да грешим, да бих можда требала да се вратим назад оцу... да је моје место крај њега.
"Изволите" Изговорила је жена на шалтеру.
Замислила сам се. Па куда ја идем? Нисам имала појма. Само сам желела да побегнем.
"Изволите госпођице, како могу да Вам помогнем?" Већ је нервозно сиктала жена.
"Карту за Лисабон. У једном правцу." Изустила сам.
Ионако ћу се већ снаћи. Сама сам се увалила у ово.
После 2 и по сата чекања, села сам у воз и знала сам: мој живот је почео да се мења.
Све оно што ме је на телевизору заслепљивало, у реалном животу је почело да ме разочарава.
Недостајао ми је мајчински загрљај, очински савет... недостајала ми је бака. И Андреј. Онај момак ког сам оставила, без поздрава. Тако му је, вероватно, све остало нејасно, замагљено, чудно...
"Али желим да пронађем себе!" Убеђивала сам се.
Не могу да кажем, живот је био тежак још од почетка. Сналазила сам се једва са својим енглеским, и већ кад сам изнајмила собу у којој ћу боравити, новца је понестајало.
Запослила сам се код приватника, коме ћу месецима касније прати кафанске клозете. То сам урадила од своје младости? То је та судбина за коју сам се борила? Због које сам напустила све?
После годину дана, када сам већ пристојно живела, решила сам да се специјализујем у домену архитектуре. Да станем на ноге и престанем да радим за друге.
Да сама одлучујем о свом постојању.
Кажу да се лепе ствари догађају онда када то најмање очекујемо. На факултету сам упознала Шпанца који се одмах заљубио у мене. Мислим да тако звучи моја прича."
Изјавила је Весна, по повратку у своју родну земљу.
Новинарка:
"Да ли Вам је жао сада, после свега? Да ли се кајете због ичега?" 
Весна: "Знате како, она коју сам највише волела, моја бака, умрла је, а није ни знала да ли сам жива, шта се догодило са мном. Бојала сам се да је тражим, да се не бих сусрела са прошлошћу. Тако је то... Кад једном одете, живот креће даље, а ми не желимо да се он за тренутак врати. Поготово не, када нам све крене на боље. Изгубила сам и оца, због ког сам и решила да напустим све. На крају крајева, кајање не води никуда, а ја не желим да се вртим у круг. Сама сам то изабрала, тако да ћу носити свој крст до краја."
Новинарка: "Одакле помисао да се уопште вратите у државу?"
Весна: "Имам сина који ускоро пуни 18 година. Са истим оним Шпанцем ког сам упознала на факултету. Шпанци су невероватни мужеви. Топли, пажљиви, пружају све вољеној жени. Дуго после порођаја, није ми дозвољавао да макнем прстом. Све је радио, од чишћења до пресвлачења бебе. Усрећио ме је тај човек... И ето, данас, после 20 година, могу рећи, навикли смо једно на друго. Дошли смо, како би наш син видео мало "овог овде", научио је мало српског, па да проба и да га искористи. Ипак је то, неким делом, његово. Вуче одавде."
Новинарка: "После студентског живота, напустили сте заувек Португал. Разболели сте се, удали... То су уједно и трагедије и лепи животни тренутци. Како сте се изборили са тим?"
Весна: "Не бих могла рећи да је трагедија. То је нешто што се вуче из фамилије. Мајка ми је боловала од дијабетеса, тај терет сам добила и ја. Али сам ипак срећна, имам сина, мужа који ме воли и цео живот за мном. Сад, биће како ми је записано. Ја се борим до краја, велики сам борац. После студентског живота, истина је, одселили смо се у Мадрид, касније смо се настанили скроз на југу Шпаније. У сваком кутку тог градића, сакривене су моје најлепше успомене. "
Новинарка: "Отишли сте у потрази за својом судбином. Да ли сте је пронашли?"
Весна: "То се ја, и данас дан питам. Да ли сам је пронашла, или сам је оставила овде, одлазећи у бели свет...? Не знам, остаће то загонетка за мене, до саме моје смрти."

                                                       ***
Скоро ће четрдесет година. Кажу да никада није касно за ону љубав, која ти је суђена још од почетка.
Брезе су се њихале, красећи улице њиховог села. Стара клупа, на којој су се Андреј и Весна први пут пољубиле... некада давно.
Њихов састанак после 20 година. Као да се и сада препознаје она ватра у очима. Као да се никада нису ни растали.
Порастао је, прави је мушкарац, јак, брата му је густа, руке велике.
Чим га је угледала, Весна је знала. То је њена судбина. Судбина од које је побегла, уплашена. Онда када јој је младост дала снагу да трчи.
"Био си сво време ту." Рекла је тихо. Неколико седих власи  јој се лелујало на ветру.
"Чекао сам те." Рекао је његов дубоки глас. А црне очи, боје чемера, говориле су о недостајању.
И плакала је. У његовом наручју.
Плакала над својом судбином, коју је сама изабрала.

Никада се није развела. Допустила је себи да пати, због грешака из младости. Душа јој је остала у шакама оног Андреја.
Човека који ју је чекао после толико времена. Човека који се никада није женио, јер није желео да усне укаља нечијим туђим уснама, после ње.
Да своје тело прода другој, без љубави.
Од првог дана, био је њен.
Све док смрт није однела све...

Изгубљени 2

Аутор behappy | 26 ÐÑ, 2011

"Сањала сам те опет. Држали смо се за руке." Рекла је стидљиво.
"Како? Је л' овако?" Питао је, уплашено јој стежући руку.
Срца су им куцала све јаче.
"Тако" Уздисала је Весна.
Били су деца. Било им је скоро 19 година, али су још увек били деца. У њима је остало оне детиње невиности и доброте, која се скрила тихо под покривачем њихове душе.
Припадали су једно другом, јер су се савршено допуњавали.
Весни је често претрчавала кроз мисли, она реченица коју јој је мајка изговорила пред смрт. Питала се, да ли је Андреј тај коме своје срце требала поклонити?
Заборавила је да пита мајку, како ће препознати оног правог?
Од мајчине смрти, Весна је певала само тужне песме. Ако би их некакав случајни пролазник чуо, најежила би му се кожа, а у срцу би осетио неко пробадање. Њен продорни глас, стигао је и до најчвршћих срца.
Када је била срећна, заборављала је на песму. Тада је чак и асфалт упијао њену радост и радовао се заједно са њом. Као да је цвеће расло путем којим је Весна пролазила.
Чудила се бака, како то да песму призива само у тешким моментима. Зато се плашила, сваки пут када би села за клавир.
Знала је да се опет сетила мајке, претурала по успоменама и нарушила их.
Ускоро су почеле и свађе. Отац је много више времена проводио у кафани код Миће, него што је боравио кући.
У последње две године од кад јој је мајка умрла, Весна као да је остала и без оца. Отела га је чаша.
Љутила ју је његова немарност.
"Као да имаш тридесеторо деце!" Хистерисала би када би га ухватила трезног, мада се то ретко дешавало.
Једини спас, проналазила је у тим савршеним моментима поред Андреја.
Био је стидљив, али су умели да се ускладе. Њен јак карактер је њега очаравао, док се она дивила његовој доброти.
"Срећо моја, чуваћу те, обећавам ти. Само те од звезда нећу скривати. Пустићу да те дирну, да засијаш. Да се људи диве твојој лепоти. Да могу да се шепурим што си моја. Магична. Понекад, гледам те и мислим: да ли си стварна? Бојим се да пустим време да пролази, мислим се: проћи ће." Говорио јој је, са неким жаром у очима.
Ноћу, када би остао сам, сањао би о њима. Како јој ставља прстен на руку и како се заједно боре за сопствену срећу.
Углавном, када све делује савршено, нешто крене низбрдо.
После дуге ноћи, удараца које је попила од стране њеног оца, трагова бича по целом телу, Весна се борила са самом собом. Скоро до сванућа није престајала да плаче. Али није зајецала ни за трен. Не! То су биле сузе које су у себи носиле бес. Тугу за мајком. Бол за оцем и његовом судбином. Те сузе су одлучивале.
Спаковала је кофер и отишла да тражи своју судбину. Знала је да је она ту негде...

(Наставиће се)

Изгубљени

Аутор behappy | 25 ÐÑ, 2011
"Зажмури. Сад ћу да те завртим, да се сакријем, а ти ме тражи" Кикотала се Весна.
"Мрак је, Весна. Плашим се. Изађи, дај ми руку." Уплашено је трагао за њом Андреј.
"Бу!" Викнула би тада девојчица. Била је као чигра. Као да се у њој скривала сва енергија овог света. Летела је, са овог на онај крај дворишта, скакала, плесала. Сво време са осмехом на лицу. Глас славуја, још од малена је долазио до изражаја.
Њена болесна мајка се радовала таленту девојчице. Нешто што јој је поклонила оног априлског дана, када је дошла на овај свет. Оно што ће је целога живота пратити.
Слушала је, оболевајући све више. Дијабетес ју је раздвајао од најдражих, из дана у дан. Све док није потпуно изгубила вид, а Веснин глас је био једино што јој је пријало.
На самрти, када је Весна имала већ скоро 17 година, звала ју је да јој каже нешто.
"Једино шта желим је да се удаш за онога кога волиш. Не дозволи да те лажни сјај ослепи. Прати своје срце. Ја своје јесам, због тога се никада нисам покајала. Ти си весник среће. И само ти име то каже. Однеси срећу ономе ко ти је суђен, ономе ко те одиста заслужује, мила моја."
Умрла је 13 фебруара. Када је зима ледила, не само спољашност тела, већ и оно што се изнутра скривало.
Тих дана, као да се нешто у Весни заледило. Пола ње је сахрањено заједно са њеном мајком. У оној дубокој рупетини која је вриштала тугом.
Пола ње ће заувек остати тамо, са женом која је заслужна за њено постојање.
"Надам се да си свесна... увек ћу бити ту за тебе." Мазио ју је по раменима Андреј.
Весна га је гледала изгубљено. Од малена је знала да ће овог момка волети.
Још у оним тренутцима када су се играли у песку, правећи од маслачака прстење за веридбу, знала је да ће када порасте, изгубити очи у његовим длановима.
"Можда ће он бити спас од ове сурове судбине." Помислила је на тренутак.
Отац је почео да пије. Кажу, од туге што изгуби вољену жену. У чашици лозоваче, видео је њен благи лик. Њу како се смеши и не замера му што је то, ето, већ шеста чашица. Једном ће стати, не може се тако довека.
Улице су биле пусте, одисале тишином. Само би се, понекад, чуло шкрипање црквених врата.
Отац је кући долазио у касним јутарњим часовима, а тада није био способан ни да легне у кревет сам.
Весна и бака су га свлачиле и облачиле му пижаму. Након тог ритуала, селе би до кревета, држећи се за руку. Бака је плакала.
"Докле?" понављајући за редом. Весна би се молила Богу да се смилује, да јој да неки савет, покаже неки нови пут...
Али постоје моменти у животу, који се морају препатити. Ово је био један од таквих.
Када је пролеће дошло, чини се тек пошто су векови прохујали, Весна је поново почела да јаше, у друштву Андреја.
Била је заљубљена у тог момка. Само у његовом присуство је то заиста била она, права Весна.
Време уз њега, цурело је превише брзо.
Успео је да јој украде пољубац, једног априлског јутра, баш пред њен рођендан. Тим пољупцем, обележио је Весну.
Украо њене ноћи, допустио јој да сања, дао јој наду да ће је чекати, пружио јој пажњу коју је већ дуго желела.
Оставио је траг на њеним уснама, који дуго неће моћи да оперу ни једне друге усне...

(Наставиће се)

Девојчица и Месец

Аутор behappy | 23 ÐÑ, 2011
Тишина је већ прекрила сваки кутак њене собе. Тешки и тихи уздаси се отимају, као што се папагај отима да да излети из кавеза.
Не можеш заробити дивљину.
Не можеш уздахе задржати у себи, кад су тако сигурни за своје порекло. Не, не припадају ту.
Душа би да јој одпутује, до његових дланова. Да пређе ноктима преко њих, а на његовом лицу да се оцрта осмех.
Као неки магични прах, просипају се жеље из џепова зеленооке.
Она зна да је на правом путу. Само.. Само кад би могла да угуши те уздахе што вриште у њој.
Али Месец је стално ту. Прати је, као што сенка прати Петра Пана. Не да јој мира. Не може да побегне од њега. Чак и када покушава да трчи, Месец је прати.
Плаче јој се.
"Када ми је била потребна твоја светлост, зашто си се скривао иза огранка мојих снова?
Срећна сам, чујеш ли? Са или  без тебе мој живот иде даље."
Када је нашао његову Срећну звезду, девојчица је патила.
Тако је то са Месецом. Када пронађе своју срећу, заборавља на девојчицу.
И копала је она, у потрази за груменом своје среће. Пронашла је.
Сада би он да се присети оних прича када он засија јако.
"Будалице, та времена су прошла. Ја сад имам други Месец. Овога пута је стварно мој.
А и ти си пронашао другу девојчицу. Не можеш да имаш две.
"Хоћеш ли ме заборавити?" Питао је месец, са тугом у очима.
"Неке туге се никад не преболе. Нећу те заборавити. Обележио си ме. И заувек ћеш остати онај мој... Али сам кренула другим путем и ја са њега не скрећем."
"Девојчице, битно је да си ти срећна."

Наше.

Аутор behappy | 22 ÐÑ, 2011

Био сам у близини твоје тетке. Тамо где ме све подсећа на тебе. Видео сам један пар. Држе се за руке. Колико сам желео да то будемо ми... И сад, ето, стављам крин у воду. А то би требало ти да радиш. Надам се да ћу и тај дан дочекати.

Кад јој носталгија попраши очи, она се сећа.
Држе се за руке, и у једном тренутку угледају кола у којима ће се ускоро возити млада.

Тако ћемо и ми једног дана.

Мислим да си ти већ далеко стигао...
Не далеко, него брзо.

"Одакле толико романтизма у њему? Па ја сам смешна поред њега." И ако се питате како је одговарала на његове искрене и благе речи, открићу вам тајну. Ћутала је, смешила се.
А у очима се препознавала нека нова искрица која је означавала нешто специјално.
Неизречено.

Почетак приче

Аутор behappy | 20 ÐÑ, 2011

Покушава да је пољуби, али она измиче главу. Покушава опет, али она опет измиче главу. Несигурна је. Не зна шта осећа. Биће то њен први пољубац.
Он јој хвата лице и усне им се спајају.
Паника. Да ли се сналази?
1001 питање. Нема одговора.
Али тада, неки давно одсањани сан почиње да буде стварност.
Узима њену руку, стављаје на његово срце и каже:
"Због тебе куца овако брзо"
Држе се за руке, губе се у мраку и све прераста у бајку. Спуштају се на клупу поред фонтане и гледају децу како се прскају водом. Њен поглед лута, негде далеко, он чека да јој ухвати поглед и љуби је.
Она више не жели да престане.
Стеже јој руку, грли је и шапуће: не желим да те пустим да одеш.
Она спушта главу на његово раме. Тако је сигурна...

                                                                  ***

Парк. На средини округла тераса. Светла је обасјавају. Узима је за руку и води је на средину терасе. Нема људи. Њих двоје сами, љуби јој руку и моли је за плес. Она се смеши. Мислила је да је ова врста одавно измурла. Биле су пријатне те шетње, стојање на мосту. Он је стеже око струка, као да се боји да је не изгуби.
"Сањам ли? Ако да, немој да ме будиш"
"Ако паднеш сад у воду, пробудићеш се. Ако нестанем, знај да си све ово сањао."
"Смем да ти откријем једну тајну? Од децембра, од оног дана када сам те први пут видео, очарала си ме. И зато сам те избегавао. Знао сам да ћу да се заљубим. Изгледа да избегавање није пуно помогло. Заљубио сам се."
Она ћути. Воли да га слуша. Пролази руком преко његовог лица.
Љуби јој врат.
"Шта ти се допало код мене?" Пита га, жели да чује.
"То што си тако интелигентна... Знаш све о свему."
"Али то ниси видео одмах"
"Али сам одмах видео како се смејеш, како помераш руке, како сијаш."
Она спушта поглед.
Шетају, бере јој ружу из грма који је стојао на сред улице.
Док се спуштају низ улицу, главним путем, одједном се зауставља и љуби је.
"Јеси ли нормалан! Прегазиће нас нешто." Она се смеје.
"Неће. Ја те чувам." Уздише.
"Знаш... ја верујем да ће да буде гадно сад кад се раставимо. И ја не тражим од тебе да ме чекаш. Пуштам те да живиш живот, да имаш нормалне везе, да..."
"Ја желим нормалну везу са тобом. И хоћу да те чекам."
Онда се ближи њеном уху и шапуће јој:
"Тебе вреди чекати и 20 година."
Она снима сваку његову реч.
И тамо, када су возови јурили низ шине, стојали су на пасарели и клекнуо је пред њом.
"Хвала ти! Хвала ти што си ми пружила шансу. Обећавам ти да те нећу пустити да патиш"
"Ја више не могу да патим." Одговара она, хладно и изгубљено.
"Одвео бих те кући."
"Немој ни да помишљаш да ћу ти ја дати оно о чему ти сањаш."
"О чему сањам?"
"Знаш ти добро..."
"Знам. Одвео бих те кући, ставио бих ти прстен на руку и узео те за жену. Ниједна није као ти."

Напокон, снови су беспотребни. Довољно је вртење филма у глави, изнова и изнова...
Јава више вреди. Сада схватам оно што ми је домаћица лепо рекла: Када будеш имала своју причу, биће лепша од осталих, само зато што ће бити твоја.
И ето, дошло је време да се моја бајка обистини :)

 

Сећање на нас...

Аутор behappy | 15 ÐÑ, 2011

Када нам ј било 15-16 година, заљубила сам се и само њега видела. У другима сам тражила његове врлине, писала му песме, сањала...
Тада сам добијала најлепше речи, које ми до сад, нико осим њега, није подарио.
И данас се сетим тих реченица, хвала Богу остаће записане, да их се сетим када ме носталгија обавије.
Договорили смо се да ћемо, када напунимо 18,  заједно да путујемо у Москву- то је био наш сан.
Односи су се охладили, ваљда је даљина учинила своје.
На свој 18., сетила сам се нашег договора,  а знала сам да се то никада неће остварити.
Јавља се он, каже путује у Москву. Па добро, и то је нешто. Бар се жеља на пола остварила.
А ја сам за свој рођендан добила књигу својих песама. Да, већина је њему посвећена.
Иронија судбине?

 
 
 
И понекад, када је месец пун, стегнем чврсто ноге и гледам кроз прозор. Ноћ се спушта, као што се спуштају моје успомене на њега. Слећу ми на длан и смешим се.
Како заборавити та два зелена ока, која су ме излудела оног лета?
Како да га се не сетим када поменем осећања? Он ми је помогао да одрастем у љубави. Завртео ме као чигру и причао. И вртела сам се, тако, слушајући приче једне дивне, чисте душе, која је пролазила кроз пакао.
И поред свега, остао је тако добар. Због тога, заслужује живот из бајке. Ја му то из свег срца желим!

 

Пунолетство

Аутор behappy | 13 ÐÑ, 2011

Пред важне прославе, увек имам неку посебну трему.
Тог дана, нисам баш била у својим водама. Нервозна, скоро на граници да заплачем.
Али, када сам око себе почела да окупљам људе до којих ми је стало, све је прерасло у савршенство.
Шта је важно да се зна о том датуму?
Најспецијалнији поклон, од најбоље другарице. Највеће изненађење:

 Управо тако, то је књига мојих песама :)


Поноћ смо дочекали уз торту:


Када сам објаснила шта желим, човек ме је бледо гледао и рекао: Не.
Ја мислим да му је успело. Шта ви кажете?


И онда су ми рекли да сам пунолетна...

Па и није им неки ритуал :))

 

18 ми је година, тек :)

Аутор behappy | 11 ÐÑ, 2011

 

 

Када сам била клинка, сањала сам о том 18-ом рођендану, о Београду, о томе како ћу у ово време завршавати филолошку гимназију и бићу срећна...
Када сам имала 13 година, ствари су се промениле.
Пре тога ми је тата писао саставе.
После његове смрти, тачно 6 месеци после мог 13-ог рођендана, морала сам да се променим. Да буде ослонац мајци која од силних проблема није могла да дигне главу, дуго времена.
Постала сам стабилна особа, јака, која добро промисли пре него што учини важан корак у животу. Постала сам самостална. Увек сам сама бирала, па макар се и кајала.
Почела сам да пишем, како бих тако избацивала све црне мисли из себе.
Никада нисам волела да ме људи сажаљевају, већ да ми се диве.
Нисам једина коју је несрећа задесила, тако да не волим да се плаче над мојом судбином.
За свој 15 рођендан, доселила сам се у Темишвар. Не само што сам променила место боравка, већ се цео мој живот променио.
Дошла сам из села у велеград, почела да учим нови језик, оставила у мом селу све драге људе, почела да улазим у непознато...
Била је то једна од најбољих промена у мом животу.
Уписала сам српску гимназију, сада завршавам трећу годину са средњом оценом десет.
А ко би рекао? Када сам се доселила, нисам знала румунски ни да гукнем, а сада ми у дневнику сија десетка.
Трудила сам се. На почетку плакала, када останем сама, а сада се смејем јер себи доказах да могу!
Са 16 година сам издала своју прву књигу, а ако Бог да, ове године стиже и друга.
Открила сам себи светове о којима сам само сањала.
Почела сам да глумим у једном студију, пре 3 године, касније се придружила и школском позоришту, а на недавно одржаном фестивалу за младе, освојила сам награду за најбољу женску улогу.
Многи су ми предлагали да упишем глуму, ја сам сијала.
Три године за редом сам била прва на државном такмичењу из српског језика. Тако сам себи обезбедила екскурзије по Хрватској, Француској и Шпанији.
Писала сам за недељник, касније сам била репортер за српски месечник. Сада имам своју емисију на локалном радију.
Желела сам да покажем себи да могу сама да учиним много.
Да смо сви способни да са своје две руке учинимо чуда!
Све ово набрајам да бих, када се будем осећала као ништа, могла да се подсетим да сам ипак нешто. Да вредим довољно да бих постојала.
Пропадала сам много пута, али ме је мој понос вукао горе.
Хтела сам да променим свет.
Да осветлим образ свог оца. Да знам да сам покушала нешто, како би био поносан на мене.
Да се моја мајка са осмехом присети свих мојих успеха, да има шта да преприча.
Да бака заплаче од радости када нас родбина зове и каже: Читао сам о унуци твојој, свуда је хвале...
Хтела сам да се смејем! Да имам разлога за смех! Да покажем људима да не морамо да скачемо у Дунав када се деси нешто лоше, већ да се треба борити, до последњег момента. Толико смо јаки, да нисмо свесни ни сами.
Мој живот тек почиње.
Али сам захвална Богу што ме је гурао напред, када сам се укопавала у земљу.

И овај блог ми је помогао у сазревању. Хвала вама, дивни људи, што сте ме подсећали да имам и квалитете, не само мане, које сам увек проналазила. Хвала вам што сте ме подржавали, пружали подршку и љубав!
12. јуна, испунићу 18 година. Сетићу вас се у тим моментима. :)
Шаљем вам пуно моје љубави, осмеха и торте, наравно!

Неки нови дани

Аутор behappy | 10 ÐÑ, 2011
Осећали смо нешто јако, али смо се бојали да то признамо. Тада сам била јача, изнела сам своја осећања на тацну, гледао си их уплашено.
Рекао си да ме волиш, али ни сам ниси био сигуран у своје речи. Како си могао онда тек мене да убедиш?
Бојали смо се да живимо живот, те смо му допустили да он живи нас.
Сретали смо се на свим стазама живота, те смо постали део оног другог. Носили оно друго у срцу, где год кренусмо.
Предали смо се, када је требали да издржимо још само мало. Сањала сам те.
Имала сам периоде када сам ти свакодневно писала писма, само да бих се испразнила.
Када ми је дојадило, све сам спаковала и дала другарици. Тамо су на сигурном.
Дала сам ти сваки делић моје пажње. Био си уплашен.
Осетила сам топлину у твом гласу, брижњу, чежњу за мном, али ти то никада ниси признавано.
У неколико наврата си ми рекао да ти недостајем, али си ме оставио да плачем, на камену који је већ добро познавао сваку моју сузицу.
Одустајали смо, али нас је навика изнова везивала.
Признао си ми да ова година не би била тако специјална без мене.
Проживела сам опет све оне дивне моменте. Заједничке...
Још се понекад, када склопим очи, запитам да ли си срећан са њом?
Скоро вам је било месец дана... Како бих реаговала, када бих вас случајно срела у граду, где се држите за руке и смејете?
Љута сам, разочарана, али и срећна јер си пронашао своју мирну луку.
Кажеш, хоћеш да одеш у Финску, када завршиш са школовањем.
"Заборавићеш ме." Говорим тихо.
"Нисам те заборавио ни овде, тако да те нећу заборавити ни ако одем на крај света."
А када би само знао... да ја још увек осећам...
Би ли престао да ми причаш све детаље о њој? О вама?

 
 
 
П.С. недостајаћеш ми сутра. Више од свега...

Сети ме се

Аутор behappy | 8 ÐÑ, 2011
Ближи се крај једне незапочете приче. Изнова морам да претурам по називу "растанци".
Светлуцава прашина ми прља очи, каже: "Ти не знаш да се растајеш"
У мојој глави, одвија се филм. Он клизи низ улицу, маше ми и нестаје.
Ја, онако јака - каквом ме сви замишљају, подигнуте главе гледам у дно улице.
"Биће он добро", гутам кнедлу.
И онда долазе сва она питања, почевши од: "Да ли ће ме заборавити?"
Били су то магични моменти у двоје.
Његова мистериозност будила је лепотицу из мене.
Претворио ме је у девојчицу са грам више самопоуздања.
Свиђало ми се то што ме је сматрао интелигентном. Био је увек ту...
Слушао ме.
А како је само тешко слушати некога...
Ближи се крај. А ја почињем да осећам. Дала бих све да се вратим у Париз и тада се заљубим у њега. Било би идеално. Покушали бисмо, до сада би се можда десиле разне ствари.
Он зна да каже тако, тако лепе ствари...
Он одлази... волела бих да га зауставим. А зашто? кренуо је у бољи живот.
Хоће ли ме се сетити?
Ја ћу заувек памтити дуге конверзације по сунчаном Паризу. Шетње уз Сену... приче до касно у ноћ кад год сам имала потребу... и његова интелигенција... Није ли то савршенство? То се мора заслужити.

Заувек!

Аутор behappy | 7 ÐÑ, 2011
Пљушти киша. Она јури за њим, говорећи:
"Павле! А шта сам могла да урадим? Нисам могла да оставим све само да бих теби пружила то задовољство. Као да сам знала да ће те то тако обрадовати."
"Шта ће ме обрадовати, причај ми behappy, више не могу да поднесем ову мистериозност, не могу да разумем недовршене мисли. Гледај, сабери се. Реци ми шта имаш, па да се растајемо."
Глас јој се мења. Из Очајног, прераста у Тужни.
"Немој да говориш тако. Да смо били паметнији, можда бих те пратила. Ја само мрзим растанке. А растанак са тобом ће болети, кидаће се нешто у мени, веруј ми."
Окреће се ка њој, стиска јој руке:
"А зашто ме никада ниси питала шта ја желим? Зашто ти то није прошло кроз главу? Мислила си само на себе. А ја сам, behappy, ја сам желео само да стегнем твоју руку, да је чврсто у својој држим и да идемо заједно. Реци ми да сам много тражио и ја скидам капу. Одустајем."
Она је на ивици суза.
"Ја сам се заљубила у тебе. Али никада нисам помислила да ћемо бити заједно јер сам знала да те не заслужујем. И овако сам те намучила својим горким причама. Знаш... можда сам се бојала да те не изгубим. Мени је ово било доста."

Стиска јој образе, узима је у наручје, љуби је и жели да то потраје цео живот.


Савршенство момента!

Аутор behappy | 5 ÐÑ, 2011
 
 

Није то обичан осећај. Да се једном и ја осећам изванредно у својој кожи. И замисли: ништа не бих мењала.
Више не желим да будем неко други. То сам ја. Смејем се искрено.
Не дам туги да ми се приближи.
Све делује савршено. Свадба тече својим током. Размењујем погледе и осмехе са момком  који се бавио музиком.
Цело вече сам играла.
Све је слатко. Симпатично. Делује нестварно, као у филмовима. Мој први валцер...
Скоро да ми сузе навиру.
И још седам дана ми остаје, па званично постајем пунолетна.
Нека нас љубав води даље.
 

 
 

Насмеј се, лепо моје!

Аутор behappy | 2 ÐÑ, 2011

Ватромети.
Конфете разбацане свуда по соби, када се јави и проспе неке обичне ситнице по мојој души.
"Је л' могу да те зовем, имам још 30 минута..."

                                                       ***

Свега ми... тих неколико десетина минута, осећам као да је то оно... оно што сам одавно чекала. Да имам са ким да разглабам, а да је тај неко толико интелигентан. Да уме да разуме оно што никада нећу рећи.
"Не брини.. време тако брзо пролази."
"Немаш појма како брзо... поготово минути"

"И у мрежи и национални"
"Да. Тако је то кад има пуно тога да се каже..."


Ко би рекао.

Париз. Нас двоје, ја причам, не заклапам, о Словаку. Његовом најбољем другу. Он се уздржава.
Ако узмемо да анализирамо, сетићемо се да смо од тада, све до априла, када смо се видели на олимпијади, причали редовно, 3-4-5 дана у недељи, зависи од времена.
На олимпијади сам стално била са Њим, "мојим" Словаком.

Он нас је гледао. Људи споља, кажу: гледао је тужно. Тебе.
Ухватила сам за ручком неколико пута његов поглед.

Тек после једног пијанства је успео да ми приђе, да ми честита за оцену и прво место, да ме загрли...

И сада пролазим кроз оне моменте када ми је жао. Што сам му толико оптерећивала мозак својим осећањима, док је он, можда, осећао нешто. Према мени.

Када је мој Словак решио да ступи у нову везу, Он је био срећан. Усхићен.

Причао ми је како је боље тако. Давао ми савете како да заборавим. И ушушкали смо ту тему, да се никада више не помене и да не заболи.

Један пут. Мрак је ту одавно. На крају, нека светлуцава магла, најављује мир.
За руке се држи двоје младих. Теже ка различитим сновима, али су намерно ту.
Он мора да оде, живот је већ припремио нешто за њега. Она не зна шта ће са собом.
Да ли да прати тај пут? Или, једноставно... да чека?