Сутра је нови дан...

Тешко је пронаћи изгубљеног себе, у некој пустињи.
Тешко је пронаћи себе чак и у неком граду где свакодневно диши милиони људи, који немају појма да уопште постојиш.

                                                         ***

"Када сам тог суморног јутра стигла на железничку станицу, била сам збуњена. Помислила са да грешим, да бих можда требала да се вратим назад оцу... да је моје место крај њега.
"Изволите" Изговорила је жена на шалтеру.
Замислила сам се. Па куда ја идем? Нисам имала појма. Само сам желела да побегнем.
"Изволите госпођице, како могу да Вам помогнем?" Већ је нервозно сиктала жена.
"Карту за Лисабон. У једном правцу." Изустила сам.
Ионако ћу се већ снаћи. Сама сам се увалила у ово.
После 2 и по сата чекања, села сам у воз и знала сам: мој живот је почео да се мења.
Све оно што ме је на телевизору заслепљивало, у реалном животу је почело да ме разочарава.
Недостајао ми је мајчински загрљај, очински савет... недостајала ми је бака. И Андреј. Онај момак ког сам оставила, без поздрава. Тако му је, вероватно, све остало нејасно, замагљено, чудно...
"Али желим да пронађем себе!" Убеђивала сам се.
Не могу да кажем, живот је био тежак још од почетка. Сналазила сам се једва са својим енглеским, и већ кад сам изнајмила собу у којој ћу боравити, новца је понестајало.
Запослила сам се код приватника, коме ћу месецима касније прати кафанске клозете. То сам урадила од своје младости? То је та судбина за коју сам се борила? Због које сам напустила све?
После годину дана, када сам већ пристојно живела, решила сам да се специјализујем у домену архитектуре. Да станем на ноге и престанем да радим за друге.
Да сама одлучујем о свом постојању.
Кажу да се лепе ствари догађају онда када то најмање очекујемо. На факултету сам упознала Шпанца који се одмах заљубио у мене. Мислим да тако звучи моја прича."
Изјавила је Весна, по повратку у своју родну земљу.
Новинарка:"Да ли Вам је жао сада, после свега? Да ли се кајете због ичега?" 
Весна: "Знате како, она коју сам највише волела, моја бака, умрла је, а није ни знала да ли сам жива, шта се догодило са мном. Бојала сам се да је тражим, да се не бих сусрела са прошлошћу. Тако је то... Кад једном одете, живот креће даље, а ми не желимо да се он за тренутак врати. Поготово не, када нам све крене на боље. Изгубила сам и оца, због ког сам и решила да напустим све. На крају крајева, кајање не води никуда, а ја не желим да се вртим у круг. Сама сам то изабрала, тако да ћу носити свој крст до краја."
Новинарка: "Одакле помисао да се уопште вратите у државу?"
Весна: "Имам сина који ускоро пуни 18 година. Са истим оним Шпанцем ког сам упознала на факултету. Шпанци су невероватни мужеви. Топли, пажљиви, пружају све вољеној жени. Дуго после порођаја, није ми дозвољавао да макнем прстом. Све је радио, од чишћења до пресвлачења бебе. Усрећио ме је тај човек... И ето, данас, после 20 година, могу рећи, навикли смо једно на друго. Дошли смо, како би наш син видео мало "овог овде", научио је мало српског, па да проба и да га искористи. Ипак је то, неким делом, његово. Вуче одавде."
Новинарка: "После студентског живота, напустили сте заувек Португал. Разболели сте се, удали... То су уједно и трагедије и лепи животни тренутци. Како сте се изборили са тим?"
Весна: "Не бих могла рећи да је трагедија. То је нешто што се вуче из фамилије. Мајка ми је боловала од дијабетеса, тај терет сам добила и ја. Али сам ипак срећна, имам сина, мужа који ме воли и цео живот за мном. Сад, биће како ми је записано. Ја се борим до краја, велики сам борац. После студентског живота, истина је, одселили смо се у Мадрид, касније смо се настанили скроз на југу Шпаније. У сваком кутку тог градића, сакривене су моје најлепше успомене. "
Новинарка: "Отишли сте у потрази за својом судбином. Да ли сте је пронашли?"
Весна: "То се ја, и данас дан питам. Да ли сам је пронашла, или сам је оставила овде, одлазећи у бели свет...? Не знам, остаће то загонетка за мене, до саме моје смрти."

                                                       ***
Скоро ће четрдесет година. Кажу да никада није касно за ону љубав, која ти је суђена још од почетка.
Брезе су се њихале, красећи улице њиховог села. Стара клупа, на којој су се Андреј и Весна први пут пољубиле... некада давно.
Њихов састанак после 20 година. Као да се и сада препознаје она ватра у очима. Као да се никада нису ни растали.
Порастао је, прави је мушкарац, јак, брата му је густа, руке велике.
Чим га је угледала, Весна је знала. То је њена судбина. Судбина од које је побегла, уплашена. Онда када јој је младост дала снагу да трчи.
"Био си сво време ту." Рекла је тихо. Неколико седих власи  јој се лелујало на ветру.
"Чекао сам те." Рекао је његов дубоки глас. А црне очи, боје чемера, говориле су о недостајању.
И плакала је. У његовом наручју.
Плакала над својом судбином, коју је сама изабрала.

Никада се није развела. Допустила је себи да пати, због грешака из младости. Душа јој је остала у шакама оног Андреја.
Човека који ју је чекао после толико времена. Човека који се никада није женио, јер није желео да усне укаља нечијим туђим уснама, после ње.
Да своје тело прода другој, без љубави.
Од првог дана, био је њен.
Све док смрт није однела све...