Још смо млади и не знамо да ходамо.

Аутор behappy | 27 ФÐ, 2011

Живот је чудо.
Данас је једна драга душа написала пост о томе.
А ја бих рекла, како живот може брзо да се промени. Док трепнеш!
Толико трчим са једне пробе на другу,школа, ради ово, ради оно. Хоћу мало да живим.. 18-и рођендани, тако да више не препознајем себе. За три недеље сам ослабила 8 килограма, а да нисам ни приметила како.
покушавам да пронађем оно своје парче неба, где ћу да се ушушкам њиме, као ватом. И да држим Њега за руку, само мало. Да могу да му се загледам у очи и да ми каже шта мисли.
Ових дана ме је нека носталгија убијала и решила сам да признам мушкарцима које сам волела шта сам имала. Нико није могао да верује.
"Замисли"
А било је довољно јасно, само што смо такви ми, понекад жмуримо када треба да разгорачимо очи.
Као што рекох, не волим да се враћам на давно исписане странице.
Тако да је синоћ неко желео да пробуди "нешто" у мени. Али сам тврдоглаво одбијала све и терала контру, а то умем и те како.
"Зашто нећеш да причаш са мном о томе?"
"Зато што о томе причам само са дечком" (чак иако га немам, морала сам да слажем)
"Па шта? Зашто?"
"Рекла сам ти већ, а ти ниси мој дечко"
Гледа ме, нервира се, каже ми да сам несносна вечерас. 
А мени је драго, јер напокон ја водим коло.
Ближи се олимпијада, време бежи неухвативо, покушавам да га ухватим, али од силних обавеза не могу да се окрећем. Уживам са друштвом и осећам да ћемо се тако брзо раставити.. а онда.. Бол.

 

 

Све је то глума.

Аутор behappy | 27 ФÐ, 2011

Од када сам се уписала на глуму у другом "позоришном студију", научила сам много тога. Најсмешније је што сам се тако пронашла у својој улози. Објашњава ми редитељ, каже: "Ти си, мала, образована, завршила високе школе, факултет, али би све жртвовала за праву љубав." 
У позоришном комаду тако и радим: Напуштам Београд и одлазим са супругом у Аустралију где ћу се касније породити. 
Клинац са којим глумим је привлачан младић, девојке га воле. Мени се свиђа његов карактер, прави лав. А још је и из Србије, тако да ми пријају разговори са њим. Мало је више поносан, ал' не смета то мени пуно. Ипак је то само опуштено дружење.  
Муж ме вара, са мојом "другарицом", а ја као појма о томе немам. 

У другој представи, коју спремам са старим студијом, (у марту ћу две године да испуним тамо) глумим у "Женском оркестру", Сузану Делисију. Девојку која је друга жена пијанисти, тј љубавница. Пребацујем му јер сам му поклонила своју невиност на тацни, а за узврат сам добила немарност, и то да гледам како он флертује са шефом оркестра. 
На крају представе се убијам.

И после, питам се ја, како се то не врти све око љубави?

Има људи који показују своје интересовање. Себастјан први, наравно. Али чини се да сам толико тврдоглава, да не могу да напустим онај свој сан, ма колико дуго он трајао.

Словака стигла сентименталност, још једну моју "бившу симпатију" такође.. А ја не волим да се враћам на давно исписане стране. То не иде тако.
Живот је чудо. Сваки дан гледам у небо, мислим где смо погрешили, шта смо урадили? Можда само треба корачати, без превише анализе. Чак иако умем да будем јако добар психолог, неке особе никада нећу моћи да одгонетнем.
А Он.. нећу знати док не упознам.

 

И, овог пута баш сам се заљубила :)

Аутор behappy | 25 ФÐ, 2011

Причам са његовим другом.

"Па добро, реци ти мени, шта се теби свиђа на њему? Чиме те је засенио?"
"Не знам, Саво. Свиђа ми се."
"Зашто ти се свиђа, мора да постоји разлог."
"Не знам..."

Неки његов друг број два.
"Где ти то беже очи? А? За ким се ти то окрећеш?."
Црвеним.
"Еј, образи те одају."
"Погледај ко је овде ;) Ајде код нас у разред."
"Ћао Марко." Трепћем као мала изгубљена девојчица


Његов друг број три.

"Мислим да му се свиђа"

И све се врти око тих другова. Примили ме у фамилију.
Послао ме директор да носим нешто по разредима, да скупљам потписе за заштиту фока.
Кад сам стигла тамо, сви почели да звижде. Кад сам њему дала, већ сам била к'о булка. Један ме слика, други виче нешто. А ја се смешим.

Професорка биологије је скапирала шта се дешава, јер сам се превише шетала док су они имали празан час :)

"Само да ми је знати како те је освојио..."
Требали смо да идемо са дванаестим разредом на неко предавање. У последњем моменту, професорка отказује и намигује ми:
"Ви ћете ићи са овим твојим."
А ја се у осмех већ претворила.

Само што, он још никакве знаке не даје.
Ал' још увек није све изгубљено...
 

Ракић уместо мене.

Аутор behappy | 23 ФÐ, 2011

 

 

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњег цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања ...

Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами ...
- Пролић се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише ... 

                                          Mилан Ракић 

 

 

 

 

 

СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

Аутор behappy | 23 ФÐ, 2011

Једном човеку, који ће заувек остати дете у души, желим пуно мирних ноћи уз Дунав, са вољеном женом.
Да најлепше песме, дели управо са нама, и да ускоро то преточи у књигу.
Добро здравље и срећа да му буду најбоље пријатељице.
Срећан рођендан!
Да добије још малих Анђела који ће сваки дан чинити посебан.
А Бог, ваљда, већ има спремну бајку за њега.
Хвалча ти, Степски Вуче, што си ми помогао да постанем човек.
Срећан рођендан, и нека ти сваки дан буде све бољи и бољи!

Оно нешто.

Аутор behappy | 22 ФÐ, 2011

Послала сам једну поруку и дрхтим. Његови другови ми се смеше док пролазе на ходнику. 
"Госпођо Гавриловић! Је л' прошао Он скоро ходником? Сва си црвена..."
Говори ми један његов друг. 
Други прича нешто друго, о њему. Он стоји на крају ходника и маше. 
"Иди! Иди код њега!"
"Ма дај, је с' ти читав? Не могу. Доста је и ово. Сад бар зна да ми се свиђа"

Пишем поруку.
"Баш сам забавна, је л'? Кад се окрећем на ходнику за тобом :)"

Мало осмеха, сваки одмор је испуњен неким трагањем, нечим лепим. 
Седимо једно наспрам другог. Руменимо обоје. 
Мени се нешто стегло у стомаку.. не могу да реагујем. Блокирана сам!
Гледамо се, али не могу дуго да издржим тај поглед.

Има нечега у ваздуху.
Дрхтим.. и испуњава ме неки предивни осећај!

 

                                                             ***

У једној од представа. Стојим за столом, мој муж долази, обгрли ме, помери ми косу и треба да ме пољуби у врат. Чим стане иза мене, сва се најежим. Осетим његово тело. Али замишљам да је то неко други. Ваљда је све то део глуме.

Хвала онима који ми рекоше да играм на све или ништа.

 

Бол и бајке.

Аутор behappy | 20 ФÐ, 2011
Никада нисам волела да своју бол показујем, нити да докажем људима колико сам слаба. Више ми је годило да се претварам да ме не боли.
То носим још од малена. Мама ме је редовно водила у Зрењанин код зубара. По изалску од зубара, пролазили бисмо поред продавнице са дечијим играчкама "Цврчак". И ако бих била добра, добијала бих VHS касету, са дизнијевим цртаћем.
Среће и радости!
Ћутала сам док су ми поправљали зубе, нисам ни писнула. Када би зубарка питала:
"Је л' боли?" Одговарала сам да ништа и не осећам. Чак иако су ми сузе скоро навирале.
И онда сам била награђена касетом...
Свидела ми се та игра.
Тако сам једном лежала у дневној соби и гледала "Успавану лепотицу" са татом. 
У једном тренутку, девојка је почела да плаче јер ју је принц одбио, или тако нешто.
"Тата, зашто она плаче?"
"Боли је зуб." Одговорио је тата. 
Е, то је онда стварно велик бол. Размишљала сам. 
А касније сам сазнала да постоји и већи бол.
И волела бих када бих неким људима могла да докажем колико су мале њихове патње.
Али како већ кажу: "Сваког своја бол највише погађа"
Обожавала сам дизнијеве цртаће. Мама каже да су ми се траке  касете "Петра Пана", "Мале сирене" и "101 далматинац" скоро искидале од силног гледања.
Колико год изгледале бајковито, има нешто у њима, што ти даје снагу да корачаш даље.
Пре неки дан сам се радо подсетила "Покахонтас". Касније ми је неколико њих рекло да личим на Анастасију из дотичног цртаћа, па сам и то погледала.
Никада нећу да одрастем :)

Пријатну недељу желим драгим блогерима.

Оно што никада нећу заборавити.

Аутор behappy | 20 ФÐ, 2011

Још од малена ме је највише волео и највише времена проводио са мном.
Управо због тих тренутака, остао ми је урезан у срцу, као најлепша успомена.
Тако ме је, свако јутро, по наредби, будио у 6 ујутру, како бих била спремна за почетак програма. Гледала сам цртане филмове у цик зоре, док су ми се родитељи спремали за отварање пржионице кафе, коју смо тада имали.
Деша ми је у кревет доносио доручак. Обично је то била врућа лепиња. Разменили бисмо пар речи и најискреније осмехе. 
Касније ми је, када је видео да ћу бити ратоборна мала, правио пушке. Дружила сам се са дечком из комшилука који је избегао из рата, деведесетих, тих проклетих деведесетих. Мислим да је на њега рат оставио печат. Преко тога није могао да пређе лако. Надам се да сам му бар мало помогла у томе, када смо се често играли „бежања из рата“ и пуцања из лажних пушки. Или можда, када смо 3-4 пута дневно премотавали Петра Пана, бежећи у дизнијев свет? Појачавали цртани на максимум, а да то Деши није сметало.
Сећам се да сам желела да будем увек упослена. Те сам се трудила да помогнем када се спремала роба за карабурму, где је на пијаци баба била шеф.
Тада, ништа није било јасно у мојој глави. Нисам разумела татин тужни поглед. Ни то што Иванина мама не живи са нама. (А шта ће, побогу, бивша жена мог оца у нашој кући?) Нисам разумела ни зашто је све одједном почело да се руши после пожара који смо преживели 1999.
САда, после 11 година од Дешине смрти, почела сам да се присећам тренутака које смо проживели заједно. Како ме је само трпео. И мене, и моје изливе псовки пред пуном радњом муштерија.
Једном ме је водио на славу код комшија. Баба ме је лепо учила:
-Када уђеш у кућу, а ти кажи: „Срећна слава домаћини!“
Са бабом се никада нисам добро слагала, тако да, вероватно нисам желела да послушам.
Ушли смо у кућу, газдарица је отворила врата.
-Хајде Мила, кажи шта те је баба научила да кажеш. –поносно је изговорио Деша.
-Је*ем вам матер.
Деша је одједном променио боју лица, а ја сам невино изговорила:
-Аааа, не то? Оно друго?
И честитала славу.
Била сам компликовано дете. Све до, тамо неког, четвртог разреда.
Касније сам се преобразила.
Али тада више није било Деше. А онда се његов сан остварио. Уместо пржионице кафе, отворили смо дућан. Међу осталом робом, могле су се тамо затећи и бомбоне и сладолед. О томе је увек маштао.
Сада мирно лежи, поред свог сина који му се придружио шест година касније.
Када им одем на гроб, увек ме нека туга обавије и данима не могу да се повратим.
2 прва мушкарца у мом животу, а оба изгубила.
Моје прве изговорене речи: Деда и тата.
Понос њихов. Нажалост, не задуго, али је све то вредело.
Пружили су ми детињство које никада нећу заборавити.

Хвала им за то.

 

 

Ево и мене, у данима раног детињства:)
 

...

Аутор behappy | 18 ФÐ, 2011
Пљусак удара о кров, разбија баре, пере прозоре...
Слушам и размишљам о кишама у мом животу. Обично дођу буре, једном годишње. Углавном зими... И сперу све. Не дам да ме повуку са собом.
Волим кишу, само што никада нисам имала некога са ким бих поделила тишину. 
Пљушти киша, целу ноћ. Спира улице, чак и оне јаситније пукотине у бетону, слива се низ дрвеће, где ће заувек остати урезано оно срце.. и два имена.
Две душе које се више не јављају једна другој на улици.
Сузе су горе од киша. Много су горче и изазивају веће непогоде.
Сузе понекад умеју да промене много ствари! 
А људи, долазе и одлазе. Неки уплакани, неки насмејани. 
А они насмејани, они који ризикују, уствари једини опстају.
Сузе су, ипак, приватна ствар. 

"То разумемо само нас двоје"





Осећања једне 17-о годишњакиње.

Аутор behappy | 16 ФÐ, 2011

Шта ја знам о животу? Ништа... пуштам срце да ме води, лицем у лице са оним што долази. И не бојим се ничега. Не бојим се да осећам, да кренем даље, не бојим се да ћу остати повређена да лежим... Зато што подржавам оно моје, да смо јаки и да можемо издржати.

 


Док сам чекала да научим да волим, прошла сам много. И ни дан данас, не могу да опишем тачно значење те речи... 
Сећам се сваке дрхтавице колена... И нестајање гласа. 
Имала сам несрећу да ме се сете, тек када ја заборавим. А враћати се, нема смисла, нема смисла везивати покидане конопце. Јер ће чвор заувек остати.
Сузе ме данас гуше, а не знам зашто. Неки тренуци женске слабости.
Потреба да имаш некога ко ће моћи да те разуме. Неке очи, које ће саме од себе говорити много и нечије усне које ће те смирити заувек.
Највећи је проблем у мојој енергији, у томе што ми је потребан неко ко има јачу личност од мене. Само ће такав моћи да ме мало охлади, да смири ово дете у мени. Ону олују, која ће се до смрти борити ако је предмет борбе довољно вредан.
Она која ће живот на месту дати за људе до којих јој је стало! Таквих је, истина, мало, али је зато постала оно што јесте. Јер је увек имала праве људе уз њу...
Јуче ми је неко изјавио љубав... Себастјан, а ко би други? Поглед ми се растужио, осмех нестао са лица. Причао је о томе како ће нам бити лепо. А заборавио је, да ја ништа не осећам. Толико страхујем од тога да не повредим некога...
Али ћу се пре помирити са самоћом до смрти, него са тим да никада више нећу осећати.
Проћиће ова бура. 
Али здраво је понекад и сузу пустити.
А од сутра, већ ћу сву енергију потрошити да други буду срећни. Јер сам и ја тада најсрећнија. када се људи око мене искрено смеју.
И зато их највише волим.

Нека нова осећања

Аутор behappy | 15 ФÐ, 2011

Нешто се дешава са мном. Опет сам тако срећна и спавала бих у школи!
Јуче сам ухватила себе како говорим: "Хвала Богу, од сутра имамо сваки дан по седам часова"
Јесам ја нормална?
Или сам уствари, изгубила очи у џепу једног момка...?
Обично је до сада било лакше. Кретали смо се у неком истом друштву и онда сам тако могла да добијем број телефона и одржавам неки контакт.
Сада је све много другачије. Он се налази у некој "банди" са којом баш и не причам. Покушавам да измамим неке информације од његовог друга, са којим се супер слажем. 
Друг ме зеза, прича ми неке "пикантне" детаље. Каже: "Ма пребаци се ти код нас..."
Иронија је, то што сам се данас окренула када је прошао на ходнику, и он се окренуо.
Почела сам да проучавам погледе. Он на једном крају ходника, ја на другом.
Или сам ја превише у облацима или се из тих погледа може протумачити много тога.
Нешто јако искрено.
И плаче ми се. Зато што не знам како да почнем испочетка.
Зато што хоћу већ једном да пређем преко комплекса и кренем даље!
Да станем. Размислим. Заслужујем ли бар да се за неколико тренутака своје среће изборим?
Јер, ова стрепња, чекање... и страх који ми изједа утробу, страх од одбијања. Чудно је.
Али нећу више да седим скрштених руку, у нади да ће се решење појавити са неба.
Нисам ваљда, најгора на овом свету?

Када чујем звоно, срце искаче из груди, и ја хитам са другарицама. 2 пуше, најбоља другарица и ја само правимо друштво. А уствари, напољу сам због неколико погледа.
И срећна сам, а после 2 секунде, сигурно ће ми се плакати.

 

Идемо даље! :)

Аутор behappy | 14 ФÐ, 2011

Када наставиш даље, и схватиш да ти неке особе остају само у лепом сећању, поносан си. Видим по себи. Пошто сам са Словаком и даље у дивним пријатељским односима, типа: Најбољи другари. Причао ми је о некој новој девојци која се појавила. 
По први пут, нема ту љубоморе, горког укуса у устима.. отарасила сам се тога.
И надам се да се неће вратити.

 

                                                        ***

А када се отворе нова врата? Шта онда човек ради?
Смејем се као будала, све ми смешно. Он ми је интересантан. Чиста супротност онога што се до сада вртело. Бунтовник.
Али је јако чудно, када све мораш опет испочетка. Како се то, уопште, ради?
Није то љубав, да не будем схваћена погрешно. То је само оно адолесцентско.. она потреба за мушким загрљајем и за заједничким причама до касно у ноћ.
И лепо ми је, ето, и док чекам.
Шта друго? Ја сам само тинејџерка.

 

                                                      *** ,

Пошто сам била "паметна" углавила сам се у још обавеза. Баш сам геније за те ствари :))
Пробе глуме сада имам 4 пута недељно, са 2 различита "студија", и мало сам превише уморна, али сам за то сама крива, тако да нећу да се жалим. Сама ћу себи да разбијем главу :))
У школи је напокон добра ситуација. Изгледа да схватамо да нам је остало само нешто више од године до растанка.
Мислим да нисам спремна за то. Гимназија је нешто најбоље што ми се десило до сада.

Блогери моји, љубим вас све. Лепо је знати, на крају дана, да те бар овде чекају драга лица. 

12.02.2010.

Аутор behappy | 12 ФÐ, 2011
"Сјутра је празник." Тако почиње песма Алексе Шантића.
А сутра, заиста јесте празник. Испуњаваш 18, пењеш се на један степеник више и ето те!
И до сада си био зрелији од других, посебнији, јединственији.
И ето, сутра ћеш да прославиш тај догађај, мене неће бити тамо.
Али сам сигурна да ћеш ми целог дана бити у мислима. 
Зато, желим да скупим успомене, да зажалим што смо обесили осећања, о танки кончић и нестала су.
Да ти кажем, да си неко ко се не заборавља.
И нека тако буде и у будућности! Да остављаш своје златне трагове, куд год кренуо, јер људи од тебе имају шта да науче.
Да никада не престанеш да се смејеш, јер ће се сигурно неко заљубити у твој осмех.
Никада немој да одустајеш, зато што се на крају, сав уложени труд мора исплатити. А ти имаш шта да уложиш!
Желим ти да останеш тако добар, чисте душе и увек расположен да помогнеш некоме. Чак иако ће то теби представљати муку.
Желим ти најјача осећања! Праву љубав! Јер си на бол већ имун, нека се укине. Надам се да хоће.
Желим да ти Бог да снаге, да пређеш преко многих препрека, које су ти већ одавно постављене. Да се бориш за своју срећу!
И да притом, останеш свој. Онај ког и ја памтим. Онај који шири позитивну енергију, а и језу када прича о приватном животу.
Људи те воле!
Али се зато плаши зависних. Умеју да дотуку, и то са леђа.
Шта да ти кажем? Шаљем ти најлепше наочаре које имам, стакла су нашарана дугом. Па бар тако да можеш да посматраш свет око себе. 
Знај да ћеш у Темишвару увек имати некога у коме ћеш моћи да пронађеш подршку.
Хвала ти за све!
Срећан рођендан! И надам се да ће се овог лета, та твоја Москва заиста остварити :)

Празник је напокон стигао. И данас бих волела да те опет загрлим.

Самосажаљење.

Аутор behappy | 10 ФÐ, 2011

Опростите ми, али ови људи су најпатетичнија створења на овом свету.
Не могу да поднесем самосажаљење. Поготово не у великим количинама!
Е сад, питате се како то изгледа?
"Куку, лелееееее, мој живот је најгори... Ја сам тако јадна, колико сам се напатила, пропатила, патила, просто невероватно."
Ако покушаш да изустиш нешто:
"Али...."
"Ма, немој ти ни да отвараш уста, теби је живот био мед и млеко... ништа страшно, помрло ти пола фамилије... и отац, а? Ма нема везе... ниси се ти нешто узрујала, чим ниси себи пресекла вене још увек. Страааашан је МОЈ живот јер ЈА сам та која је упадала у незгодне ситуације, која се једва извлачила.."
"Знаш, није све..."
"Ма шта није?? Шта ти знаш о мом животу. Тако је зезнуто ићи у школу, учити, ићи на пробе после"
Ако недај Боже, покушаш да им усадиш мало оптимизма...и кажеш:
"Па ок, гледај то са боље стране. И, ко те уопште тера да имаш ван школске активности?"
Не вреди! Немојте ни покушавати. Они су центар света! Они желе да се цео свет врти око њих, па чак иако је то у негативном смислу. НЕМА ВЕЗЕ!
Они желе да цео свет буде ту, поред њих. Иако, заправо, није им се десило ништа страшно, они су патетични снобови којих се треба клонити.
Мени се већ сада диже притисак.
И воле да уцењују. И да говоре: "Убићу се, ја више овако не могу да издржим! Прекинућу са школом, и са тренинзима! Није то за мене више..." Уствари, није им ни на крај памети, али они желе да ти кажеш:
"Немооој! Па ти си као створена за одбојку! Ако престанеш да тренираш свет одбојке ће изгубити једну талентовану особу."
Е, они ће се тада осећати добро.
А ако кажеш:
"Па да... можда је боље да олакшаш себи и престанеш да идеш на певање", они ће бити још беснији.
Проучавала сам дуго такве особе. И ако умеш да им запушиш уста, то је супер.
Искрено, пљунула бих им у лице!
Зато што су незахвална стока, а не људи.
Који не знају да цене оно мало што имају него би да те живог поједу!
Само ради себе.
Уствари су велики егоисти који не знају да жртвују ништа ради правих ствари.
Ок је да сад ми понекад кажемо "Тешко је", али не да нон-стоп живиш тако, да само ти постојиш, да не видиш теже животе и да не умеш да захвалиш.
Нећу да дужим, већ сам превише нервозна.
Ако се неко пронађе, извините, није никоме намењено. Само пражњење...

Поздрав блогери, хвала жто умете да разумете и остале и што не мислите да вам је Бог подарио најцрњу судбу!
 

Драга мама

Аутор behappy | 8 ФÐ, 2011

Отишла си само на један дан. 
Враћам се са проба и осећам да ми нешто много фали... 
Та нека топлота, којом ме увек дочекујеш.
Осећам се помало изгубљено и уплашено. 
Питам сестру, је л'ти недостаје мама? Каже, па тек је отишла...
Не знам зашто сам тако везана за њу.
Али, од татине смрти, када сам видела да је та жена у стању да жртвује цео свој живот за нас, залепила сам се за њу. 
Постала је мој најбољи пријатељ. 
Она којој се увек исповедам, која зна сваки детаљ у школи, и она која ме је увек подржавала да пратим своје снове.
Када сам зимус плакала (плачем веома ретко), због лепог периода из мог живота који сам морала да закључам, почела је и сама да плаче. 
"Зашто плачес?" Упитала сам је.
"Не волим када сте вас 2 несрећне".

Од тада се трудим да гутам и ја... да трпим.
Нисам једина на овом свету.
Али, мајку као што је она, никада не бих низашта заменила.
Сећам се сахране. Сузе су пресушиле, бленула сам у ковчег и нисам била свесна шта се дешава.
"Па плачите, шта ће ови људи да кажу, да га нисте волели??" Говорила је баба. И касније, још дуго је пребацивала како нама није никада било стало до њега.
Мама је све то трпела.
Како се са поносом шепурила за сваку моју награду. И
ИИ како се радовала, више него ја, када сам се нашла на листи од 11 награђених. А учествовало је нас 200. Отишла је до полицајца на станици и показала му моју диплому :))
Понекад, те ситнице човеку значе много више него нека велика дела.
Њена подршка никада није попуштала.
Сећам се, када сам се упустила у све ово, када сам почела да пишем за новине, учење, путовања, све се скупило. Још је била и зима, а зима ме увек на тату сети. Почела сам да бесним, а она је умилним гласом упитала: "Како да ти помогнем? Дај, бар да ти куцам нешто"
Сећам се како је прошле године, право са посла, долазила код мене у болницу. Само да ми прави друштво, да прича са мном...
Њено: "Била си сјајна" после представе, значи ми више од хиљаду других речи.
Хвала јој, што ме је научила да волим живот, да будем оптимиста, да ценим праве вредности...
И рек тако када оде, приметим колико ми значи. Колико је ценим баш такву каква јесте.
Што се одувек жртвовала због нас две.
Јесте јој то обавеза, али нису сви родитељи такви.
Никада те не бих мењала!
Зато што никада нисам морала да јој скривам ситнице.
Зато што је једноставно тако.
Зато што ме је пустила да будем самостална, али сам се увбек радо враћала у њено крило.
Што сам пропутовала доста. Увек ми је говорила да искористим добре прилике. Све то, доводи ме до закључка да, желим  једнога дана да будем иста таква.
Мама, хвала ти за све!