Желим те назад.

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2012
 

Када прве капљице кише одплешу валцер по прозору, усуђујем се да се уклопим у пејзаж и плачем. Пустим да се мало туге излије из мене. И тако понекад помислим да је имам на претек.
Чини ми се да је лаж оно : желим ти све најбоље са било ким другим. Можда звучим као егоиста, али ме срећа његова боли, сада када сам сама. Јер није то обична срећа. То је срећа уз другу особу. Они су срећни, заљубљени, лепи заједно. Све делује савршено. А зашто сам оданде нестала ја?
Питање које ме мучи: „Како је успео тако лако да превазиђе моменте са мном. После свега, како је успео да их избрише из сећања?“
Јер не прође дан да га се не сетим, да не помислим о нама, да се не запитам где ли смо згрешили и где се ,та нит која нас је тако чврсто везивала, прекинула.
Помало сам бесна, псује ми се, разбија ми се и плаче. Хоћу да заборавим и фокусирам свој живот на тешке месеце који следе, а који ће нажалост, проћи без његове подршке.
Помирила сам се са својим срцем, што га је изабрало.
Ето, можда једноставно нисам умела да се носим са свим тим осећањима, да их искажем – или прећутим у неким моментима.
Никада нисам ни сањала да ћу се тако заљубити. Тако лудо, тако безусловно некога да пожелим. Да се вежем ... и да не умем да одем.
Пече ме, једноставно, пече. Сво време које смо потрошили заједно. Није мало... Пече као да ми живу рану трљају алкохолом. Вриштала бих, али ме нико не чује.

 


 

Бездан

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2012

Када ти нечији глас одзвања већ месецима у глави, а не можеш да се сетиш да ли је заиста тако звучао...
Када ти недостаје нешто што си имао, а знаш да никада више неће бити твоје.
Легнеш у кревет и молиш се Богу да ти прекрије ране мелемом. Али не иде.
Сам би предузео много ствари, али се шупљине не могу тек тако попунити ваздухом.
Волиш. И боли.
Па чак и да ниси емотивна особа, тих дана плачеш. Јер си посветио сво своје време тој особи, јер си сањао.
Твоји су снови пали у воду, а нема вештог пецара да их изнова оданде извади. Одвешће их вода, негде далеко.
Када после дуго времена изнова чујеш онај дуго познати глас, али се не обрадујеш као што си то раније чинио, већ се уплашиш, као миш мачке, склупчаш се у ћоше и опет ти се плаче. Да ли је то оно што си желео или оно што ће те пореметити?
Сад ти данима не излази из главе. Прогања те чак и  у сновима. Сањаш како те зове, како се ствари враћају на своје место.
Вреди ли?
Знаш да не вреди али још увек ниси помирен са судбином. Боли те и не желиш да изнова прођеш кроз све то.
Молиш се Богу више него обично, желиш да умањиш терет. Да поделиш све оно што осећаш. А са ким, ако не са Богом?
Две шоље лењо и непомично стоје на крају стола. Волео би да је ту тај неко и да се само гледате у очи.
И да твој поглед упита: „Зашто тако тужно? Зашто си нас довео до ивице провалије?“
И чини ти се, било би све лакше.
А није.

Хвала за успомене

Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2011
Прелиставајући блог, увек наиђеш на успомене.
И то је највећи ризик: можеш ваљано да треснеш. Да отвориш прошлост и да легнеш над својим делима да размислиш.
После свега што сам данас изнова прочитала, сватих да је он моја најлепша успомена. Да је уствари био креатор мојих успомена, а такве људе треба ценити.
Било па прошло. Зато ће ме градови којима смо заједно ходили подсећати на њега. 
Песма уз које смо плесали. Уз које сам ја руменела... 
Наши непоновљиви сусрети и стрепња, баш као она из Десанкине песме.
Као нека тајна, коју разумесмо само нас двоје. Ћутање кроз које смо комуницирали.
Пуно његових писама још увек чувам. Не могу да их се одрекнем. 
Можда ћу, једног дана причати својој ћерци док јој будем плела плетенице.
Можда јој будем признала "Знао је да ме растужи, али и насмеје". 
А ето, ко зна, можда то заувек будем чувала у себи. И никада не признам. Чак ни њему, да све што пишем још увек у себи носи део њега.
И како пролази време, бледе осећања. А тамо далеко, у Шпанији, остали смо запамћени као пар који се смеје.
И многе ће се глава још увек разбијати о мисао "Како то да нису заједно, а били су савршени"
Као што сам и њему рекла: када нам се додељују такве награде, нико нам не говори да их можемо задржати заувек.
Понекад је потребно признати да време истиче, да требамо пустити некога да оде.
И чим можеш да преживиш оне изазове, када те ум изазове да му саспеш све што имаш у лице и још једном поклекнеш... чим ти то можеш да пребродиш са великим осмехом на лицу и да читаш песме које си њему посветила - без плакања... 
Значи да си на правом путу.


П.С. Хвала ти, хвала! За најлепше успомене. И када бих опет на ову земљу ступила, опет бих тебе изабрала за ожиљак на срцу!

Кад заболиш ме.

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011

Један сусрет, после два месеца.
На дан када се испуњава година и осам месеци нашег познанства.
Једно сећање.
Тужни погледи у којима се чита питање:
"Где смо погрешили."
Као да ме пита, његово ескивирање мог погледа:
"Зашто си ми допустила да те изгубим?"
Питања без одговора.
Један семафор. Један загрљај.
"Зелено је..." Шапућем му, немајући снаге да га прва пустим.
"Знам..." Рекао је.
И сад схватам. Ово избегавање је било много боље. 
Бесмислено је поклањати себе, до костију. Некоме ко то не уме да прихвати.
Један Словак. Један град. 
Један растанак.
Једна прошлост...

 

Не.

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2011
Да си му недостајала, тражио би те.
Да му је фалила твоја рука, стегнуо би је.
Да је желео да те види, могао је.
Да је осећао празнину, ишао би местима где си остављала своје трагове.
Али није. Што значи само једно...

Главу горе, нећемо сузе проливати... Нови дан нас чека!

Узалудни снови

Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2011
Надала сам се да ћеш ме чувати,
негде дубоко у себи,
да ћеш ме љубити, да ме нећеш грувати,
да ћу своје снове, дати само теби.

Желела сам вечност, а и шта бих друго?
у кристално плавој хаљини ја те сањах,
 како ми долазиш и чекала те дуго,
за тобом трчећи, само тебе гањах.

Узалуд ми снови, када тебе нема...
а нека се тишина просула баш свуда,
није нада мртва, ал' дубоко дрема,
нема више магије, а нема ни чуда...

Путовања с' тобом, успомене остају,
и понекад, тако, ја рањивам себе,
па ме сећања често прогањају,
када у садашњост, ја довучем тебе.

И разара, ето, та стара бол,
па онда ћутим, слушајући таму,
па тишина понекад, одсивра д-мол,
остављајући ме, уплакану, саму.

Не знам и нећу без тебе да кренем,
али живот никад не пита за пут,
ја зато тугу за срце не денем,
већ срећу везујем за свој скут.

А тако си близу, питање је зашто?
али пошто боли, није да се пита,
па истину брзо, прекривам и ташто,
да се са усана, само срећа чита.

И немој ме више, прогањати стално,
јер прошлост си сада, нека тако буде,
све је сада прошло, све је банално,
ја сад желим другог да прислоним на груде. 
 
 

Знам...

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011
Знам, кишиће данас као и јуче,
и нећу више чути твоје речи...
да кажеш: "Волим те и волећу те, луче"
и знам неку празнину која у мени јечи...
 
Знам, данас је магла и страх ме хвата,
да твоје ме очи не желе више,
да си закључао твога срца врата,
и да ће изнова падати кише...

Знам, боли ме и болеће још дуго,
твој одлазак у мени оставио је трага,
сад за тебе имам ново име, назваћу те "туго",
иако још сањам да будем твоја драга. 

Знам, свануће још једном иако не желим,
и бићеш изнова од мене далеко,
желим те за себе, а не да те делим,
а тебе можда, сада има други неко.

Знам, волела сам тебе,
и ноћима зато проливала сузе,
због љубави понекад заборављала на себе,
и ноћи ми заувек, твоја душа узе.

Знам, ускоро ће зима, ускоро ће снег,
и моја ће душа за тобом да пати,
а пре него што заувек одем у бег,
питам се да ли ћу се опет твојом звати?
 
 
 
 

Пешчани сат

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011
Година и 7 месеци, одјурише касом кроз тихе и празне пољане... Изврнувши нечије животе, пореметивши туђе навике, прошли су, доносивши њега увек изнова... 
Тужно је, а и тешко.
Тешко је подлећи променама.
А када се промене дешавају често, човек скоро и да не може нормално функционисати. 
Црно и бело не дају јасну боју, а у магли се живети не може. 
У пролазу покупиш по нешто: ту и тамо по неко дугме мудрости, кончић осећања...
У налету емоција, рекла бих пуно... Али страх ме је. Узеће ми речи и оставити ме да стојим. Огољену, посрамљену, у сузама.
А понекад је боље оставити осећања да трепере у грлу, него испустити их у ваздух. Како би се неки, који вероватно то не заслужују, поигравали њима, жонглирали, шутирали их... и како би она једног дана стигла у неки ћошак. 
Година и 7 месеци, сјурише низ степенице живота. И ми, који некада стојасмо на врху, уздигнуте главе, погнули смо их и сада и клечимо. Ти у свом животу, на другом крају града, а ја у свом. Сакрила бих се под јорганом и отплакала, али живот не може да чека на мене.
Сада смо странци, а до јуче смо били деца која се воле. 
Била сам пепељуга, која би напустила своје царство жртвовајући се због оловног војника.
Али ниси могао ни да одглумиш храброст какву би прави војник морао да поседује. Ниси могао ни да одсањаш љубав коју сам носила у себи и која је расла...
Једино што си умео, било је да је угасиш, подигнеш нос и схватиш колико си важан. Колико је твоја улога у овом свету велика... а обавезе ти не дозвољавају да имаш неког.
И тако, од Тристана и Изолде, претворили смо се у два просјака. Ти си се затупио изучавањем звезда, камења и мора... 
А ја сам остала заљубљена у свако ново јутро. Остала, тамо негде, да бројим дане.
И ето, све то, у последњих месец дана. А прошло је, година и 7 месеци... које сам увила у чипку носталгије и сакрила у фиоку. Прву на десно, када се пробудимо из сна.
Јер та година и 7 месеци, не смеју се бацити...

Зашто си отишао?

Аутор behappy | 6 ÐÐ, 2011
Испоставило се да време стварно лечи све, тако ће извадити и оне флеке које су после њега остале.
И остаће ми у неком бледом сећању, као нешто што се није дало запамтити, а било је лепо...
Питања која не бих желела да поставим сама себи, али се врте, ипак.
"Да си бар допустила да пробате... да си била стрпљивија... да си га подржала, сада... шта би било?"
У мојој глави био је осликан лик савршеног мушкарца, онај о ком сам сањала. Мој, само мој... онај прави.
Захвалила сам небу што ми га је довео. И тати, јер верујем да је имао удео у томе.
Да ме чува од свег зла.
Ето доказа да савршенства не постоје.
Како доказати себи самој, да није био за мене?

Као што сам проценила, сетио ме се. Али да сам тада пала, вероватно би се цео ток приче променио. А то није пожељно... зар не? И зато сам према њему овог петка била хладнија од леденице.

И не плачем уопште, не патим. Али ме понекад обухвати нека лепршава носталгија. И не да ми да се отарасим сећања на нас и срећу коју смо делили. Још по некад осетим мирис његовог парфема или пољубац у чело...
Али схватим да је узалуд. Ствари се не могу исправити.
Жалим мало, можда.
Али знам. Пробудићу се једног суморног децембарског јутра и уз себе ћу имати биће које волим. И чисто сумњам да ће то бити он.
 
Али ми ипак недостаје.

Кад одем(ш)

Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011
Већ је прошло подоста времена од када си отишао.
Некако сам се навикла, можда због превише обавеза, које су ипак добродошле, можда због тога што сам бесна.
Постао си одиста безобразан и некако ми је драго што те нема више у мом животу.
Речима си ми налупао шамаре, тако да се вероватно нећу скоро окренут за тобом.
Али признаћу, био је то онај осећај о ком сам до сада само читала. Шетала сам са сетром и у једном моменту ми се учинило да видим тебе. (да ли је то тако увек са заборављањем? причињава ти се да га видиш, а оно ништа...?) Одједном сам се пресекла, а очи се напунише сузама. Не, то није било самовољно. Једноставно се десило, то не бира човек...
Било је тешко повратити се, али ту сам! Усправна, јака, разочарана... али вољна да идем даље, научим из овога и не понављам исте грешке.
Не треба увек давати сва осећања на тацни. На крају ће ти бацити тацну у лице, све са јелом постављеним на њој (осећањима).
Нећу да се питам да ли је вредело све што сам учинила, али сам ја мирне душе.
Жртвовала сам се безброј пута, пролазила стотине и стотине километара како бих била уз њега. Целу Румунију прешла како бих се сакрила у његовом загрљају.
Уздисала и гутала сузе.
Све то, да би ме одбацио као последњег олоша.
Бар знам да сам учинила све. И наставка више нема...
Ту је почетком октобра стављена тачка.

Honey, if he's a right boy, he won't leave!

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011

 

 

Чисто да бих запамтила 15. октобар
Још један 15., у низу лепих.
Остаће у сећању, на Словака, који ми је некада био све.
Болеће још неко време, али ето, Словака више нема.
Нема га у мом животу. Напустио ме је, машући без речи. Без објашњења.
И то је оно што ће ме пецкати још неко време. Та мистика, нејасноће... Ћутање његово.
Али сам свесна да мене чека живот, који чека да буде испуњен.
Носићу црну машницу уз срце, чисто да се зна да га још увек нисам преболела.
И да у мени још увек гори нада да ће се вратити.
Сећам се нашег последњег загрљаја.. пре практично 10ак дана. И како сам се истргла из њега и побегла главом без обзира.
Сада ми је близу, то највише боли.
Драги мозгу, опрости за преоптерећивање информацијама о њему.
Драги стомаку, опрости за све лептириће и вартомете.
Драги јастуче, опрости за све сузе и уздисаје.
Драго срце, опрости за сва разочарења.
Покушала сам да га задржим, мислим да сам учинила све што сам могла. Да сам била у могућности да ишта урадим, урадила бих. Али нисам могла. Покушала сам да причам, да објасним, да покажем своја осећања.
Али једноставно то њему више није било битно.
Сада сам остала сама, са својим осећањима која не знам где да "тутнем", да се забораве...

Хвала ти што си открио оно што сам дуго чувала у себи.
Најлепша осећања.
Нешто што не бих знала да постоји у мени, да није било тебе.
За мене ћеш заувек остати Мој Словак...

 

"Да није било мрачно, приметио би моје погледе"

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2011
Није да не желим да признам. Ево, викнућу: у ужасном сам стању.
То су ти осећаји када не могу да се покупим. И ствар измичу контроли. Лако је дању, када су ту људи, обавезе... Али ноћу, када се хладан ваздух проспе тамним улицама, језа ме дрма.
Како су се само ствари промениле, а ја не могу више да их контролишем. Све је теже, треба се борити. Чини ми се као да одустајем, много пута. Да сам превише уморна да бих схватила шта у ствари желим.
Јуче сам била девојчица, данас сам матуранткиња. Теже је него што сам мислила. Треба донети одлуке које ће оставити трага на цео живот. Отићи? или остати?
Ја и он. Нека меланхолија која ми зуји у ушима. И онај моменат када се трзам из његовог загрљаја и одлазим.
Па плачем, чисто да олакшам себи.
И певала бих тужне песме наглас, нема везе што сам сама на улици.
Најгрознији осећај, шетамо један до другог, руке нам се случајно додирују, не могу да издржим када нам се погледи сретну и тако ми недостаје, иако је ту.
Мало сам носталгична. Мало више. Можда је само период, проћи ће... али је све другачије, морам да се навикнем. Можда.
Само ћу признати да сам схватила. Ово осећање што носим у себи је почело мене да контролише. Разбујало се, ноншалантно и ето. Оно ме води.

Тајна вештина

Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2011

Напокон, више не морам да те тражим у другима. А дешавало ми се, шетам улицом, учини ми се да видим твоје лице.
"Ма престани. Он је километрима далеко."
Када смо се упознали, сањао си о другачијем животу. Имао си у глави неке идеје о екологији, новинарству... О Братислави. Чак и о еазним даљинама...
После годину и по дана, када смо се зближили довољно да препознајемо дисање оног другог, после безброј загрљаја који су временом говорили све више, после пропалих покушаја, после нечег што се назива правим пријатељством, после тога што смо се залагали једно за друго, после мог беса и одустајања, после твојх "молим те", "требаш ми".
После обостраног "волим те" и "недостајеш ми"... Кажеш: "Долазим у Темишвар ти си један од разлога"
У углу мога ока назирала се нека срећа, неочекивана радост. И стандардна питања: "Чиме заслужих ово биће...?"
И тако је време брзо прошло, сретали смо се у туђим градовима, а пре неколико дана добили смо један сопствени. Наш град, у ком можемо да сањамо заједно, чак и да покушамо да остваримо нешто од тога.
И као да се не познајемо, пре тог поновног сусрета, колена су ми клецала. Као да то није био мој добро познати Словак, понестајало ми је речи, бојала сам се да не паднем. И видим га, смеши се са краја улице, журимо једно ка другом, а као да нам људи не дају да се сретнемо, све извиру са свих страна, шири руке и ја се бацам у његово наручје и да... сада схватам шта ми је недостајало.
Моја мирна лука, уточиште које ме увек прими назад, куда год сам корачала пре тога.
Оно што ме увек призива да се осврнем, када бесна одем и кажем да је крај.
Мирисао је феноменално, а нека ме је носталгија убила када сам стигла кући и мирисала на њега.
Мој Словак, студент географије-туризма.
Сада је ту, после тога што ми је изјавио љубав. "Али није нам време", додао је.
Кроз сузе сам шапутала да је све уреду.
И сада, када знам да ми је на дохват руке, некако захвалнија лежем у кревет сваке вечери. Захвална Богу што нас је спојио. Дао нам шансу...
Доста тога и од нас зависи.
И опет почињем да га сањам. И не знам да ли је перфектнији у сновима, или у реалности. И то је оно што ме тера да се радујем сваком новом дану...

 


 

Залагања, пожртвовања и тако те небитне ствари.

Аутор behappy | 27 СÐ, 2011
Признаћу ти, да сам због твојих снова одустала од својих. И нећу да ме волиш или цениш због тога. Само хоћу да ти кажем да, пошто си толико желео да одеш у ту Финску, да се тамо скрасиш, планирала сам да студирам нешто што ће бити тражено свуда. Иако сам одавно сањала о језицима. О писању и професорској каријери. Можда сам, у неку руку, и била на корам до тога. До те катедре о којој сам толико маштала...
Али, иако ни самој себи нисам признала, због тебе сам одустала од тих ситница и окренула се другим стварима.
И данас, ето, нека ти хладноћа струји кроз вене. Ти све можеш сам.
Знам да су твоје амбиције јаке, али том твојом "љутњом на цео свет" одбацујеш све од себе, ствараш зид... мене нема тамо, реци, зар не?
По тим сновима, сазнајем да сам ја уствари једна мала сањалица. Мања од маковог зрна у твојој близини. Можда само нестајем без даха...
Мене уствари нема у твојој будућности, сад тек схватам.
"У сузици што блиста, чуда се триста виде"
Можда сам уствари, требала на време да схватим. Да су они наши планови о "бежању од стварности" били узалудни. И да си, ипак, мислио само на себе. Волела бих да сазнам да се заваравам...
Да ме загрлиш и кажеш нешто лепо. Ал' не, сада си ти велики човек... нико се не пореди са тобом. Ја сам девојчцица. Ученица.
Ха!
И када вратим филм и сетим се на шта сам све била спремна. А да ли је вредело? Можда је лепо и то ново искуство... И сво ово наше дружење. Када сам те понекад, иако нисам требала, стављала испред свих. И Да си ми значио, знаш и сам. А да ли су твоје речи искрене, реци ми већ једном?! Доста ми је. Само ми је доста, већ...

Чекање

Аутор behappy | 20 СÐ, 2011
Тужна је наша прича, на крају крајева.
Дивимо се ситницама, али исте те ситнице, не дају нам да прихватимо оно што осећамо, као нашу реалност.
Није увек лако донети одлуку, али није ваљда ни толико тешко признати самом себи: Волим!
Тад речи народа губе на важности, а емоције прелазе у први план.
Мало сам и сама варала. Тешећи ме да сам га оставила у прошлости, далеко, корачајући данима своје младости опрезно и смело.
Како онда објашњавам контакте са другим младићима?
Сваког бих са њим поредила, сагледавајући му мане и недостатке. Или је можда, ипак то био само инат. Улазисмо у везе које нисмо желели, у нади да ћемо тестирати себе и преиспитати срце.
Сада, када се све одузме и сабере, сигурна сам да је ово оно о чему сам сањала. Осећај који ме је променио, чак и физички, а да не причамо о ономе изнутра. Да више нико није довољно вредан, ако се повуче линија.

Признаћу, жалим и за тим првим пољупцем, јер није поклоњен њему.

Чула сам причу јеног човека. Заљубили су се у гимназији, и по завршетку исте, одселио се у Канаду. Није могао да заборави девојку из ране младости. После 50 година, поново су се срели. И венчали.

Чини ми се да сам огуглала и на чекање. И на изливе нервозе када нешто не иде по плану. Али се и мени, са времена на време, деси да толико пожелим нешто више, да не могу да се обуздам.
И, никада нећу заборавити осећања која је у мени пробудио. Још увек чекам... Читајући неколико пута на дан његово признање. Да је све ово, више од онога о чему причамо.