Сутра је нови дан...

Када прве капљице кише одплешу валцер по прозору, усуђујем се да се уклопим у пејзаж и плачем. Пустим да се мало туге излије из мене. И тако понекад помислим да је имам на претек.
Чини ми се да је лаж оно : желим ти све најбоље са било ким другим. Можда звучим као егоиста, али ме срећа његова боли, сада када сам сама. Јер није то обична срећа. То је срећа уз другу особу. Они су срећни, заљубљени, лепи заједно. Све делује савршено. А зашто сам оданде нестала ја?
Питање које ме мучи: „Како је успео тако лако да превазиђе моменте са мном. После свега, како је успео да их избрише из сећања?“
Јер не прође дан да га се не сетим, да не помислим о нама, да се не запитам где ли смо згрешили и где се ,та нит која нас је тако чврсто везивала, прекинула.
Помало сам бесна, псује ми се, разбија ми се и плаче. Хоћу да заборавим и фокусирам свој живот на тешке месеце који следе, а који ће нажалост, проћи без његове подршке.
Помирила сам се са својим срцем, што га је изабрало.
Ето, можда једноставно нисам умела да се носим са свим тим осећањима, да их искажем – или прећутим у неким моментима.
Никада нисам ни сањала да ћу се тако заљубити. Тако лудо, тако безусловно некога да пожелим. Да се вежем ... и да не умем да одем.
Пече ме, једноставно, пече. Сво време које смо потрошили заједно. Није мало... Пече као да ми живу рану трљају алкохолом. Вриштала бих, али ме нико не чује.

Када ти нечији глас одзвања већ месецима у глави, а не можеш да се сетиш да ли је заиста тако звучао...
Када ти недостаје нешто што си имао, а знаш да никада више неће бити твоје.
Легнеш у кревет и молиш се Богу да ти прекрије ране мелемом. Али не иде.
Сам би предузео много ствари, али се шупљине не могу тек тако попунити ваздухом.
Волиш. И боли.
Па чак и да ниси емотивна особа, тих дана плачеш. Јер си посветио сво своје време тој особи, јер си сањао.
Твоји су снови пали у воду, а нема вештог пецара да их изнова оданде извади. Одвешће их вода, негде далеко.
Када после дуго времена изнова чујеш онај дуго познати глас, али се не обрадујеш као што си то раније чинио, већ се уплашиш, као миш мачке, склупчаш се у ћоше и опет ти се плаче. Да ли је то оно што си желео или оно што ће те пореметити?
Сад ти данима не излази из главе. Прогања те чак и  у сновима. Сањаш како те зове, како се ствари враћају на своје место.
Вреди ли?
Знаш да не вреди али још увек ниси помирен са судбином. Боли те и не желиш да изнова прођеш кроз све то.
Молиш се Богу више него обично, желиш да умањиш терет. Да поделиш све оно што осећаш. А са ким, ако не са Богом?
Две шоље лењо и непомично стоје на крају стола. Волео би да је ту тај неко и да се само гледате у очи.
И да твој поглед упита: „Зашто тако тужно? Зашто си нас довео до ивице провалије?“
И чини ти се, било би све лакше.
А није.

Један сусрет, после два месеца.
На дан када се испуњава година и осам месеци нашег познанства.
Једно сећање.
Тужни погледи у којима се чита питање:
"Где смо погрешили."
Као да ме пита, његово ескивирање мог погледа:
"Зашто си ми допустила да те изгубим?"
Питања без одговора.
Један семафор. Један загрљај.
"Зелено је..." Шапућем му, немајући снаге да га прва пустим.
"Знам..." Рекао је.
И сад схватам. Ово избегавање је било много боље. 
Бесмислено је поклањати себе, до костију. Некоме ко то не уме да прихвати.
Један Словак. Један град. 
Један растанак.
Једна прошлост...

Чисто да бих запамтила 15. октобар
Још један 15., у низу лепих.
Остаће у сећању, на Словака, који ми је некада био све.
Болеће још неко време, али ето, Словака више нема.
Нема га у мом животу. Напустио ме је, машући без речи. Без објашњења.
И то је оно што ће ме пецкати још неко време. Та мистика, нејасноће... Ћутање његово.
Али сам свесна да мене чека живот, који чека да буде испуњен.
Носићу црну машницу уз срце, чисто да се зна да га још увек нисам преболела.
И да у мени још увек гори нада да ће се вратити.
Сећам се нашег последњег загрљаја.. пре практично 10ак дана. И како сам се истргла из њега и побегла главом без обзира.
Сада ми је близу, то највише боли.
Драги мозгу, опрости за преоптерећивање информацијама о њему.
Драги стомаку, опрости за све лептириће и вартомете.
Драги јастуче, опрости за све сузе и уздисаје.
Драго срце, опрости за сва разочарења.
Покушала сам да га задржим, мислим да сам учинила све што сам могла. Да сам била у могућности да ишта урадим, урадила бих. Али нисам могла. Покушала сам да причам, да објасним, да покажем своја осећања.
Али једноставно то њему више није било битно.
Сада сам остала сама, са својим осећањима која не знам где да "тутнем", да се забораве...

Напокон, више не морам да те тражим у другима. А дешавало ми се, шетам улицом, учини ми се да видим твоје лице.
"Ма престани. Он је километрима далеко."
Када смо се упознали, сањао си о другачијем животу. Имао си у глави неке идеје о екологији, новинарству... О Братислави. Чак и о еазним даљинама...
После годину и по дана, када смо се зближили довољно да препознајемо дисање оног другог, после безброј загрљаја који су временом говорили све више, после пропалих покушаја, после нечег што се назива правим пријатељством, после тога што смо се залагали једно за друго, после мог беса и одустајања, после твојх "молим те", "требаш ми".
После обостраног "волим те" и "недостајеш ми"... Кажеш: "Долазим у Темишвар ти си један од разлога"
У углу мога ока назирала се нека срећа, неочекивана радост. И стандардна питања: "Чиме заслужих ово биће...?"
И тако је време брзо прошло, сретали смо се у туђим градовима, а пре неколико дана добили смо један сопствени. Наш град, у ком можемо да сањамо заједно, чак и да покушамо да остваримо нешто од тога.
И као да се не познајемо, пре тог поновног сусрета, колена су ми клецала. Као да то није био мој добро познати Словак, понестајало ми је речи, бојала сам се да не паднем. И видим га, смеши се са краја улице, журимо једно ка другом, а као да нам људи не дају да се сретнемо, све извиру са свих страна, шири руке и ја се бацам у његово наручје и да... сада схватам шта ми је недостајало.
Моја мирна лука, уточиште које ме увек прими назад, куда год сам корачала пре тога.
Оно што ме увек призива да се осврнем, када бесна одем и кажем да је крај.
Мирисао је феноменално, а нека ме је носталгија убила када сам стигла кући и мирисала на њега.
Мој Словак, студент географије-туризма.
Сада је ту, после тога што ми је изјавио љубав. "Али није нам време", додао је.
Кроз сузе сам шапутала да је све уреду.
И сада, када знам да ми је на дохват руке, некако захвалнија лежем у кревет сваке вечери. Захвална Богу што нас је спојио. Дао нам шансу...
Доста тога и од нас зависи.
И опет почињем да га сањам. И не знам да ли је перфектнији у сновима, или у реалности. И то је оно што ме тера да се радујем сваком новом дану...