Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011
Вељко прелази прстима по типкама клавира. Загледан у једну тачку изнад њега. Тешко дише, као да га нешто у грудима стеже. Његови уздисаји одјекују у соби, по поду су разбацани папири са нотама, неки су изгужвани, побацани по ћошковима.
Пред очима му се одједном појављује бледо лице Таре. Њене светле, плаве очи које сијају на сунцу. Њеног носа који се лако мрштио када јој нешто није годило, туге у њеним зеницама када је одлазио.
"Вратићу се, Сунце моје" Шапутао јој је, гутајући сузе. И тако би се растајали, месецима, док је учио по белом свету, култивисао знање по Берлину.
Наслањао би шаку на прозорско стакло воза, а њена би попунила оне празнине међу његовим прстима, са супротне стране.
И одлазио би воз, јурећи, а Вељку би се још дуго причињавале њене плаве локне.
Сетио се њених крупних очију, које су биле пуне суза када јој је рекао да је дипломирао и да се сели у Беч. Било је толико среће и туге измешано у њеном осмеху. Радости и бола. Није могла да уздржи сузе. Просуле су се као бисери са покиданог ланчића на врату лепе девојке.
"Пођи са мном" Молио је. У његовом гласу се препознавао очај.
И горки укус у устима, који никада неће заборавити, када је одрично климнула главом.
Још само један догађај их спаја: свадба њене сестре у Калифорнији. И онда ће се заувек раставити, свако ће својим путем поћи.
***
Вриштање. Надеждино срце убрзано лупа. Мрак је окружује, она као да трчи у круг, не може да се заустави. Кочнице не постоје. Игра на живот или смрт.
Она жмури. Запушава уши шакама и као када је била мала гласно говори "Ла-ла-ла-ла" Све гласније и гласније, као да жели да надгласа оно изнутра, што је притиска, што јој не даје мира. Гласови у њеној глави, неки блесави осећај кривице и одједном, уплакана пада на под. Јецаји. Али више ништа није у њеним рукама. Крај је већ ту, само што Надежда не жели да га прихвати. Ствари не сагледава реално, остала је загубљена у прошлости.
"Тамо негде".
Они који су је познавали и пре удеса, више нису могли да је препознају. Била је један од најбољих менаџера у угледној фирми. А сада је доспела до душевне болнице.
Није могла да се избори са самом собом. И тако је то са великим људима - брзо дотакну дно, а што је најтужније, у већини случајева се више никада не подигну.
У њеним помућеним мислима се извија неки тајанствени осмех. Пресеца се слика, као да се губи. Лице је у магли, али она успева да га сагледа пажљиво. Њена Снежа се смеши, као и увек. Њен оптимизам јој је увек падао као мелем на рану, охрабрење, нешто без чега није могла да осмисли свој дан.
Сећа се како су као мале градиле куле у песку. Још тада, Надежда је била уверена да ће јој Снежа остати заувек "прва до срца". Другарица за коју је вретело дати и живот.
И ето! Њихове радости, када су чуле да пословно, али заједно, путују у Калифорнију.
***
Вељко је био један од оних путника којима пртљази нису били потребни. Носио је њу, његову Тару, увек у срцу. И ноте су му биле измешане по мозгу. Он је нон - стоп у глави имао неку мелодију, која се непрестано вртела, мењајући ритам са времена на време... Свакој стварчици је додељивао по неку ноту, све га је инспирисао. Углавном су његове мелодије биле ритмичне, брзе, као и његов живот: интересантан и брз.
Али и динамични људи понекад желе да се скрасе. Када пронаћу своју мирну луку.
Његове место под сунцем било је уз Тару.
Док је писао, сањао је о њој, о потенцијалној породици, замишљао је мале близне дечаке, опијен мирисом њене коже.
Чак и у тим моментима, када се паковао да отпутује у Беч, знајући да ће ускоро све бити рашчишћено са Таром, он се присећао оних идеалних момената, поља ливадског цвећа, њене руке у његовој, савршених осмеха и додира који је лечио сваку болест. Губећи се у сећањима, заборављао је на садашњост. Градио је себи оазу у којој се осећао добро.
Тек касније, када би сагледао ствари из оног правог угла, обузимала га је носталгија и тешке мисли су му се мотале по глави.
Волео је. по први пут у животу, одустао би од свега, само за њу. Али њено одбијање га је натерало да се замисли "Вреди ли?" било је питање које га је већ данима мучило.
Изолован у савршенству прошлости, изгубио је појам о времену. Дао је обећање да ће јој бити пратња, да ће заједно са њом у Калифорнију на свадбу, али под условом да се по повратку достојно разићу.
Чини се да је Вељко заборављао последњи део договора.
***
Кикотале су се, чим су заузеле своја места у авиону. Већ после пар сати, једна од њих ће бити мртва. Да је то тада знала, Надежда би можда стегнула Снежу чврсто у наручје. Можда би јој рекла колико је воли, да не жели да је изгуби. Да је она нешто најбоље што јој се догодило. Али била је немоћна.
Данима после несреће је седела на њеном гробу, говорећи јој о болу, о прошлости, о проклетству. О авионима у које се више никада неће попети. О правом пријатељству. Причала јој је о губитцима. И ти њени разговори су постали толико уобичајени за њу, да их је касније настављала идући кући, низ Алеју Хероја, пролазећи покрај тужних врби, које као да су јој се клањале и туговале са њом, али и за њом. Шетајући низ тесне улице велеграда, говорила је... људи су се смејали, чак се и не питајући како је дослепа у ово стање, из ког нема повратка.
Опет јој се оцртава лик најбоље другарице пред очима. Она је ту, само што је не додирне. Сећа се ње, у оном тренутку када јој је рекла да је положила возачки испит. Осећа мирис радости која се ширила тих данима у њиховом окружењу. Сећа се Снежиног првог пољупца и њеног узбуђења, са којим је трчала право у Надеждино наручје, како би до јутра чаврљале о томе.
И више је нема, одједном слика нестаје, као да се телевизор угасио. Бледи слика, али бол још увек прожима све изнутра. Он никада неће нестати.
***
Заузели су своје позиције у огромном авиону. Враћајући се из Калифорније. После незаборавне ноћи, вођења љубави до поподневних сата. На неки начин, Вељку је све то пружило наду, док је Тара још увек била подоста хладна.
"Недостајаћеш ми" Шапнуо јој је, стежући њену руку, чврсто, као да је предосетио да ће је заувек изгубити.
Игнорише помисао на то да је више нема. Чује се тужна мелодија која допире од његовог клавира. Нека тешка, разарајућа и болна мелодија, као да говори о растанку, о смрти, о трагу који на њега то оставља. Као да га пече изнутра, он посустаје. Закашљава се, тешко дише и на тренутак обуставља свирање. Али већ идућег момента наставља, последњу песму посвећену њој. Овим ће заувек завршити своју каријеру композитора. У покушају да искомпнује остатак своје судбине са празнином која вришти у њему. И тешко му је, али обећава себи да ће издржати, још само мало, док не одсвира "Опроштајну". Последњи такт. И он затвара клавир сигурним треском. И тај ће тресак много времена касније, да му одјекује у мислима. Као питање, потенцијално кајање и изгубљена љубав.
Чланак in
Проза |
Коментари (14) |
Трекбекови (0)