Недодирљиви светови

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2012
    Од почетка, то познанство је било осуђено на пропаст. Сваки покушај нечег „дубљег“ и емотивнијег, био би промашај.
Тог дана, када су се упознали, када су се сударила њихова два сасвим различита света, он је знао да ће девојка са кристално зеленим очима да му значи посебно. Није имао појма да је она већ одавно заљубљена и да су те искрице у њеним очима, гореле за другога. Била је шармантна и у разговору, чинило се, флертовала је са свим живим бићима. Сасвим ненамерно, само је имала „оно нешто“. Никада, чак ни када јој је било најтеже, није скидала осмех са лица.
Она је била девојка из града, која сања о великој каријери и јаком, интелигентном мушкарцу.
Он беше дечко са села. Скроман, неискварен, романтичан.
Али још међу првим конверзацијама, он бејаше одушевљен њеним размишљањем, а она разочарана јер нема о чему са њим причати.
Заљубио се, сасвим случајно у њену кожу, осмех у очима, глас, њену деликатност, рупице у образима.
Пријале су јој његове изјаве љубави и та заљубљеност коју није очекивала.
Њихов први пољубац... била је уплашена, али се храбро изборила са тим.
У њеном срцу се скупило хиљаду разочарења када је схватила да мисли о другом момку, баш ту, када се одвијао њен први пољубац, који би требао да буде бајковит, магичан и непоновљив.
Време уз њега било би савршено, да је она нешто осећала, да је он више слушао, да је покушао да достигне онај идеал о ком је она сањала. Тако је схватила да савршенство не постоји.
Болело је, када му је рекла „збогом“. И њу, зато што је пре свега била човек, а њега је убијало изнутра.
Уследиле су поруке очаја које није могао да контролише: „Шта сам урадио? Где сам погрешио? Опрости ми! Извини! Волео сам те као пас, а ти си ме само шутнула“.
Они који су савршено различити, не могу никада бити пар. Ваљда, на путу до звезда, морамо прећи преко трња. Она ка принцу из бајке који ће је учити разним стварима, а он ка својој мирној луци која ће због њега пожелети миран живот на селу. За заувек.

 

Истинита прича

 

Вера у љубав

Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2012

Као и свака друга девојка разочарана у љубав, решила је да пусти живот да иде даље - али без ње.
Престала је да излази по ресторанима где су се држали за руке, да седи на клупи где ју је први пут пољубио, или да шета булеварима које су некада заједно прелазили стотинама пута...
Интернет је чудо, али са њим мора опрезно. Знала је много прича које су баш преко интернета започете, али никада није у потпуности веровала.
Сасвим случајно је налетела на мушкарца, мало старијег од ње, који јој је послужио као Драга Савета. Упознавајући га, причала му је своје јаде, чак и не сањајући да ће једног дана да га погледа у очи.
Чуда се дешавају.
Живео је у Египту, завршио универзитет у Каиру, постао инжењер ваздухопловства.
"Знаш, једног дана ћу доћи само да те видим."
Смешила се.
Био јој је потребан неко романтичан, нежан, топао. Неко ко ће да је заштитии покаже јој Париз о ком је сањала од малена.
И он је сањао о Паризу и био је спреман да је одведе и упозна је са том лепотом.
Постајала му је све дража, она тако искрена и ломљива.
Био је јак, интелигентан мушкарац. А такви као он, увек сигурни у себе, своје снове доводе до остварења.
Његов први леп у функцији копилота, био је ка њој.

Зачула је звонце на вратима. Изашла је, али се напољу налазила само корпа са црвеним ружама. Била је изненађена. Осмотрила је ходник. Никога нема... 
А онда, зачу кораке. Видела је прелепог мушкарца, обученог у црни костим, елегантан, савршено дотеран, са искреним осмехом на лицу:
"Рекао сам ти да ћу доћи."
Није знала шта ће са рукама, почела је да дрхти, да се смеши и потрчала му у загрљај.
Све што је знала, јесте да јој је вера у љубав била враћена.

У ниском лету 1

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011
Вељко прелази прстима по типкама клавира. Загледан у једну тачку изнад њега. Тешко дише, као да га нешто у грудима стеже. Његови уздисаји одјекују у соби, по поду су разбацани папири са нотама, неки су изгужвани, побацани по ћошковима.
Пред очима му се одједном појављује бледо лице Таре. Њене светле, плаве очи које сијају на сунцу. Њеног носа који се лако мрштио када јој нешто није годило, туге у њеним зеницама када је одлазио.
"Вратићу се, Сунце моје" Шапутао јој је, гутајући сузе. И тако би се растајали, месецима, док је учио по белом свету, култивисао знање по Берлину.
Наслањао би шаку на прозорско стакло воза, а њена би попунила оне празнине међу његовим прстима, са супротне стране.
И одлазио би воз, јурећи, а Вељку би се још дуго причињавале њене плаве локне.
Сетио се њених крупних очију, које су биле пуне суза када јој је рекао да је дипломирао и да се сели у Беч. Било је толико среће и туге измешано у њеном осмеху. Радости и бола.  Није могла да  уздржи сузе. Просуле су се као бисери са покиданог ланчића на врату лепе девојке.
"Пођи са мном" Молио је. У његовом гласу се препознавао очај.
И горки укус у устима, који никада неће заборавити, када је одрично климнула главом.
Још само један догађај их спаја: свадба њене сестре у Калифорнији. И онда ће се заувек раставити, свако ће својим путем поћи.

                                                            ***
Вриштање. Надеждино срце убрзано лупа. Мрак је окружује, она као да трчи у круг, не може да се заустави. Кочнице не постоје. Игра на живот или смрт.
Она жмури. Запушава уши шакама и као када је била мала гласно говори "Ла-ла-ла-ла" Све гласније и гласније, као да жели да надгласа оно изнутра, што је притиска, што јој не даје мира. Гласови у њеној глави, неки блесави осећај кривице и одједном, уплакана пада на под. Јецаји. Али више ништа није у њеним рукама. Крај је већ ту, само што Надежда не жели да га прихвати. Ствари не сагледава реално, остала је загубљена у прошлости.
"Тамо негде".
Они који су је познавали  и пре удеса, више нису могли да је препознају. Била је један од најбољих менаџера у угледној фирми. А сада је доспела до душевне болнице.
Није могла да се избори са самом собом. И тако је то са великим људима - брзо дотакну дно, а што је најтужније, у већини случајева се више никада не подигну.
У њеним помућеним мислима се извија неки тајанствени осмех. Пресеца се слика, као да се губи. Лице је у магли, али она успева да га сагледа пажљиво. Њена Снежа се смеши, као и увек. Њен оптимизам јој је увек падао као мелем на рану, охрабрење, нешто без чега није могла да осмисли свој дан.
Сећа се како су као мале градиле куле у песку. Још тада, Надежда је била уверена да ће јој Снежа остати заувек "прва до срца". Другарица за коју је вретело дати и живот.
И ето! Њихове радости, када су чуле да пословно, али заједно, путују у Калифорнију.

                                                            ***
Вељко је био један од оних путника којима пртљази нису били потребни. Носио је њу, његову Тару, увек у срцу. И ноте су му биле измешане по мозгу. Он је нон - стоп у глави имао неку мелодију, која се непрестано вртела, мењајући ритам са времена на време... Свакој стварчици је додељивао по неку ноту, све га је инспирисао. Углавном су његове мелодије биле ритмичне, брзе, као и његов живот: интересантан и брз.
Али и динамични људи понекад желе да се скрасе. Када пронаћу своју мирну луку.
Његове место под сунцем било је уз Тару.
Док је писао, сањао је о њој, о потенцијалној породици, замишљао је мале близне дечаке, опијен мирисом њене коже.
Чак и у тим моментима, када се паковао да отпутује у Беч, знајући да ће ускоро све бити рашчишћено са Таром, он се присећао оних идеалних момената, поља ливадског цвећа, њене руке у његовој, савршених осмеха и додира који је лечио сваку болест. Губећи се у сећањима, заборављао је на садашњост. Градио је себи оазу у којој се осећао добро.
Тек касније, када би сагледао ствари из оног правог угла, обузимала га је носталгија и тешке мисли су му се мотале по глави.
Волео је. по први пут у животу, одустао би од свега, само за њу. Али њено одбијање га је натерало да се замисли "Вреди ли?" било је питање које га је већ данима мучило.
Изолован у савршенству прошлости, изгубио је појам о времену. Дао је обећање да ће јој бити пратња, да ће заједно са њом у Калифорнију на свадбу, али под условом да се по повратку достојно разићу.
Чини се да је Вељко заборављао последњи део договора.

                                                          ***
Кикотале су се, чим су заузеле своја места у авиону. Већ после пар сати, једна од њих ће бити мртва. Да је то тада знала, Надежда би можда стегнула Снежу чврсто у наручје. Можда би јој рекла колико је воли, да не жели да је изгуби. Да је она нешто најбоље што јој се догодило. Али била је немоћна.
Данима после несреће је седела на њеном гробу, говорећи јој о болу, о прошлости, о проклетству. О авионима у које се више никада неће попети. О правом пријатељству. Причала јој је о губитцима. И ти њени разговори су постали толико уобичајени за њу, да их је касније настављала идући кући, низ Алеју Хероја, пролазећи покрај тужних врби, које као да су јој се клањале и туговале са њом, али и за њом. Шетајући низ тесне улице велеграда, говорила је... људи су се смејали, чак се и не питајући како је дослепа у ово стање, из ког нема повратка.
Опет јој се оцртава лик најбоље другарице пред очима. Она је ту, само што је не додирне. Сећа се ње, у оном тренутку када јој је рекла да је положила возачки испит. Осећа мирис радости која се ширила тих данима у њиховом окружењу. Сећа се Снежиног првог пољупца и њеног узбуђења, са којим је трчала право у Надеждино наручје, како би до јутра чаврљале о томе.
И више је нема, одједном слика нестаје, као да се телевизор угасио. Бледи слика, али бол још увек прожима све изнутра. Он никада неће нестати.

                                                         ***
  Заузели су своје позиције у огромном авиону. Враћајући се из Калифорније. После незаборавне ноћи, вођења љубави до поподневних сата. На неки начин, Вељку је све то пружило наду, док је Тара још увек била подоста хладна.
"Недостајаћеш ми" Шапнуо јој је, стежући њену руку, чврсто, као да је предосетио да ће је заувек изгубити.
  Игнорише помисао на то да је више нема. Чује се тужна мелодија која допире од његовог клавира. Нека тешка, разарајућа и болна мелодија, као да говори о растанку, о смрти, о трагу који на њега то оставља. Као да га пече изнутра, он посустаје. Закашљава се, тешко дише и на тренутак обуставља свирање. Али већ идућег момента наставља, последњу песму посвећену њој. Овим ће заувек завршити своју каријеру композитора. У покушају да искомпнује остатак своје судбине са празнином која вришти у њему. И тешко му је, али обећава себи да ће издржати, још само мало, док не одсвира "Опроштајну". Последњи такт. И он затвара клавир сигурним треском. И тај ће тресак много времена касније, да му одјекује у мислима. Као питање, потенцијално кајање и изгубљена љубав.

У ниском лету

Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2011

Први део 

 

  Преко платна се прелива маслинасто зелено Сунце, кроз тешку маглу и много дима, тек се једва види по који зрачак, као знак неке наде која дрхти, само што се не сломи. Несигурним рукама, сликар прелази преко платна. Убацује још црне, преливају се боје стварајући застрашујућу, тамну слику. Као да је неко измешао бол, тугу, сва тешка осећања, сложио их као пузле: и ево шта испаде.
Из дрхтавих руку испада му четкица, он је подиже, смирено, као што му је доктор наредио. Не сме да ремети своје психичко стање. Зато и даље слика: како би избацио из себе сав чемер који носи у дну душе, који тиња у њему, изгриза га изнутра и не даје му мира.
Пламен му је пред очима, све односи. Одједном све нестаје. Као да остаје сам...
   Изнова, додаје мало црвене, као да се по барама пролила крв. Пече га изнутра нешто, он додаје још црвене. Као да ће њоме појачати осећања која жели да пренесе.
Јесен му се одавно завукла у кости, ко зна кад ће оданде изаћи... Море га тешке мисли и од њих не може да се сакрије.
                                                            ***
   Уплакано лице девојке која подсећа на лутку. Очи као два плава кристала се цакле, црвене од суза, које се сливају низ њене беле образе. Риђа коса јој се лепи за лице а јецаји одјекују у соби пуној немира. Сада ће попримити мирис туге, која се заглавила по свим њеним буџацима. Покушава да убеди себе да није истина, да ће се Оливер вратити. "То је само сан, набујале тешке мисли, вихор који ће проћи". Убеђивала је себе.
Али се навршила већ прва година од кад је остала без брата. Нешто њено, откинуто од утробе.
  Флеш. Сећа се како га је до последњег момента држала за руку. И онда се авион руши, само осам преживелих путника.
   Љубица је дрхтала као прут, ноћима касније, док се борила. Тада су живот и смрт биле најбоље другарице, а она шетала границом између њих. И на крају је живот ипак победио, због њене воље.
                                                            ***

  Сликар се уморио. Седа на столицу и загледан у тмурно јутро које се кезило кроз прозор, залази дубоко у своје мисли. Тунели кроз које пролази су тамни, нема ни трачка светлости. Он склапа очи, али још увек му у ушима одјекује дечији плач. Невини дечак и његова мајка, која је била изврстан лекар. Он види ватру која их гута, мршти се и брзо отвара очи. Слика пред очима нестаје, али осећање празнине изнутра га никада неће напустити.
  Устаје, а на њему се тачно виде промене. Сада је просед, погнуо је леђа и боре су му прекриле лице. А нека туга се усадила у његове очи, па слабо говори, затворио се у себе и скоро да из куће не излази.
   Додаје наранџасту боју, као симбол пламена. И одбацује недовршено дело у ћошак собе, као и све што је започео.
   

                                                           ***

   Пред очима се мењају слике њиховог детињства. Када су делили и последње парче чоколаде. Оливеров топли осмех који је одлеђивао и најхладније човечије срце. Како израста у плавушастог момка и држи за руку једну Анђелу...
Љубица се дури, осећа се запостављено. Њене риђе локне се пркосно мрште, као да саме завиде оној плавој Анђели која је освојила срце њеног брата и можда га заувек зароби и присвоји за себе.
Љубица планира пут у Калифорнију код родитеља. Тако ће Оливера имати само за себе... бар неко време.

                                                           ***
   Од када се његова ћерка удала за човека друге вере, сањао је о унучету, преко ког ће опростити ћерци на томе што се одрекла себе због другога. Чекао је годинама малог анђела, док се једног новембра није појавио Наталијин син јединац. Дете које је имало осмех у очима. Постао је главни мотив на дединим сликама. Од једном је његов правац у уметности добио нову боју, светлију. И као да је свакодневно и деда постајао све млађи, дружећи се са унуком. И тако му давао један део себе. Понекад, док је сликао, размишљао је о тим линијама око његових усана, неукаљаних греховима. О том анђеоском лицу. Истина је: можда га је волео више од његове мајке. Њега никада неће моћи да преболи.

                                                           ***
   Авион раздире облаке, пропада кроз њих. Оливер стеже сестрину руку. У грлу му се стежу речи које никада није изговорио. Рекао би јој да је воли, али је превише тешко. Његов израз лица, ипак, рекао је много више. Да му је жао за све. И да је њему, Љубица увек била испред свих. Жена модел. Она о каквој је сањао да ће једног дана пронаћи.
Она је загледана у његове крупне очи и жели да их добро запамти. Ко зна шта ће се догодити. Жели да их такве понесе и на онај свет. И једна тешка, оловна суза кваси јој образ. 

 

Наставиће се ...

Изгубљени 3

Аутор behappy | 27 ÐÑ, 2011

Тешко је пронаћи изгубљеног себе, у некој пустињи.
Тешко је пронаћи себе чак и у неком граду где свакодневно диши милиони људи, који немају појма да уопште постојиш.

                                                         ***

"Када сам тог суморног јутра стигла на железничку станицу, била сам збуњена. Помислила са да грешим, да бих можда требала да се вратим назад оцу... да је моје место крај њега.
"Изволите" Изговорила је жена на шалтеру.
Замислила сам се. Па куда ја идем? Нисам имала појма. Само сам желела да побегнем.
"Изволите госпођице, како могу да Вам помогнем?" Већ је нервозно сиктала жена.
"Карту за Лисабон. У једном правцу." Изустила сам.
Ионако ћу се већ снаћи. Сама сам се увалила у ово.
После 2 и по сата чекања, села сам у воз и знала сам: мој живот је почео да се мења.
Све оно што ме је на телевизору заслепљивало, у реалном животу је почело да ме разочарава.
Недостајао ми је мајчински загрљај, очински савет... недостајала ми је бака. И Андреј. Онај момак ког сам оставила, без поздрава. Тако му је, вероватно, све остало нејасно, замагљено, чудно...
"Али желим да пронађем себе!" Убеђивала сам се.
Не могу да кажем, живот је био тежак још од почетка. Сналазила сам се једва са својим енглеским, и већ кад сам изнајмила собу у којој ћу боравити, новца је понестајало.
Запослила сам се код приватника, коме ћу месецима касније прати кафанске клозете. То сам урадила од своје младости? То је та судбина за коју сам се борила? Због које сам напустила све?
После годину дана, када сам већ пристојно живела, решила сам да се специјализујем у домену архитектуре. Да станем на ноге и престанем да радим за друге.
Да сама одлучујем о свом постојању.
Кажу да се лепе ствари догађају онда када то најмање очекујемо. На факултету сам упознала Шпанца који се одмах заљубио у мене. Мислим да тако звучи моја прича."
Изјавила је Весна, по повратку у своју родну земљу.
Новинарка:
"Да ли Вам је жао сада, после свега? Да ли се кајете због ичега?" 
Весна: "Знате како, она коју сам највише волела, моја бака, умрла је, а није ни знала да ли сам жива, шта се догодило са мном. Бојала сам се да је тражим, да се не бих сусрела са прошлошћу. Тако је то... Кад једном одете, живот креће даље, а ми не желимо да се он за тренутак врати. Поготово не, када нам све крене на боље. Изгубила сам и оца, због ког сам и решила да напустим све. На крају крајева, кајање не води никуда, а ја не желим да се вртим у круг. Сама сам то изабрала, тако да ћу носити свој крст до краја."
Новинарка: "Одакле помисао да се уопште вратите у државу?"
Весна: "Имам сина који ускоро пуни 18 година. Са истим оним Шпанцем ког сам упознала на факултету. Шпанци су невероватни мужеви. Топли, пажљиви, пружају све вољеној жени. Дуго после порођаја, није ми дозвољавао да макнем прстом. Све је радио, од чишћења до пресвлачења бебе. Усрећио ме је тај човек... И ето, данас, после 20 година, могу рећи, навикли смо једно на друго. Дошли смо, како би наш син видео мало "овог овде", научио је мало српског, па да проба и да га искористи. Ипак је то, неким делом, његово. Вуче одавде."
Новинарка: "После студентског живота, напустили сте заувек Португал. Разболели сте се, удали... То су уједно и трагедије и лепи животни тренутци. Како сте се изборили са тим?"
Весна: "Не бих могла рећи да је трагедија. То је нешто што се вуче из фамилије. Мајка ми је боловала од дијабетеса, тај терет сам добила и ја. Али сам ипак срећна, имам сина, мужа који ме воли и цео живот за мном. Сад, биће како ми је записано. Ја се борим до краја, велики сам борац. После студентског живота, истина је, одселили смо се у Мадрид, касније смо се настанили скроз на југу Шпаније. У сваком кутку тог градића, сакривене су моје најлепше успомене. "
Новинарка: "Отишли сте у потрази за својом судбином. Да ли сте је пронашли?"
Весна: "То се ја, и данас дан питам. Да ли сам је пронашла, или сам је оставила овде, одлазећи у бели свет...? Не знам, остаће то загонетка за мене, до саме моје смрти."

                                                       ***
Скоро ће четрдесет година. Кажу да никада није касно за ону љубав, која ти је суђена још од почетка.
Брезе су се њихале, красећи улице њиховог села. Стара клупа, на којој су се Андреј и Весна први пут пољубиле... некада давно.
Њихов састанак после 20 година. Као да се и сада препознаје она ватра у очима. Као да се никада нису ни растали.
Порастао је, прави је мушкарац, јак, брата му је густа, руке велике.
Чим га је угледала, Весна је знала. То је њена судбина. Судбина од које је побегла, уплашена. Онда када јој је младост дала снагу да трчи.
"Био си сво време ту." Рекла је тихо. Неколико седих власи  јој се лелујало на ветру.
"Чекао сам те." Рекао је његов дубоки глас. А црне очи, боје чемера, говориле су о недостајању.
И плакала је. У његовом наручју.
Плакала над својом судбином, коју је сама изабрала.

Никада се није развела. Допустила је себи да пати, због грешака из младости. Душа јој је остала у шакама оног Андреја.
Човека који ју је чекао после толико времена. Човека који се никада није женио, јер није желео да усне укаља нечијим туђим уснама, после ње.
Да своје тело прода другој, без љубави.
Од првог дана, био је њен.
Све док смрт није однела све...

Изгубљени 2

Аутор behappy | 26 ÐÑ, 2011

"Сањала сам те опет. Држали смо се за руке." Рекла је стидљиво.
"Како? Је л' овако?" Питао је, уплашено јој стежући руку.
Срца су им куцала све јаче.
"Тако" Уздисала је Весна.
Били су деца. Било им је скоро 19 година, али су још увек били деца. У њима је остало оне детиње невиности и доброте, која се скрила тихо под покривачем њихове душе.
Припадали су једно другом, јер су се савршено допуњавали.
Весни је често претрчавала кроз мисли, она реченица коју јој је мајка изговорила пред смрт. Питала се, да ли је Андреј тај коме своје срце требала поклонити?
Заборавила је да пита мајку, како ће препознати оног правог?
Од мајчине смрти, Весна је певала само тужне песме. Ако би их некакав случајни пролазник чуо, најежила би му се кожа, а у срцу би осетио неко пробадање. Њен продорни глас, стигао је и до најчвршћих срца.
Када је била срећна, заборављала је на песму. Тада је чак и асфалт упијао њену радост и радовао се заједно са њом. Као да је цвеће расло путем којим је Весна пролазила.
Чудила се бака, како то да песму призива само у тешким моментима. Зато се плашила, сваки пут када би села за клавир.
Знала је да се опет сетила мајке, претурала по успоменама и нарушила их.
Ускоро су почеле и свађе. Отац је много више времена проводио у кафани код Миће, него што је боравио кући.
У последње две године од кад јој је мајка умрла, Весна као да је остала и без оца. Отела га је чаша.
Љутила ју је његова немарност.
"Као да имаш тридесеторо деце!" Хистерисала би када би га ухватила трезног, мада се то ретко дешавало.
Једини спас, проналазила је у тим савршеним моментима поред Андреја.
Био је стидљив, али су умели да се ускладе. Њен јак карактер је њега очаравао, док се она дивила његовој доброти.
"Срећо моја, чуваћу те, обећавам ти. Само те од звезда нећу скривати. Пустићу да те дирну, да засијаш. Да се људи диве твојој лепоти. Да могу да се шепурим што си моја. Магична. Понекад, гледам те и мислим: да ли си стварна? Бојим се да пустим време да пролази, мислим се: проћи ће." Говорио јој је, са неким жаром у очима.
Ноћу, када би остао сам, сањао би о њима. Како јој ставља прстен на руку и како се заједно боре за сопствену срећу.
Углавном, када све делује савршено, нешто крене низбрдо.
После дуге ноћи, удараца које је попила од стране њеног оца, трагова бича по целом телу, Весна се борила са самом собом. Скоро до сванућа није престајала да плаче. Али није зајецала ни за трен. Не! То су биле сузе које су у себи носиле бес. Тугу за мајком. Бол за оцем и његовом судбином. Те сузе су одлучивале.
Спаковала је кофер и отишла да тражи своју судбину. Знала је да је она ту негде...

(Наставиће се)

Изгубљени

Аутор behappy | 25 ÐÑ, 2011
"Зажмури. Сад ћу да те завртим, да се сакријем, а ти ме тражи" Кикотала се Весна.
"Мрак је, Весна. Плашим се. Изађи, дај ми руку." Уплашено је трагао за њом Андреј.
"Бу!" Викнула би тада девојчица. Била је као чигра. Као да се у њој скривала сва енергија овог света. Летела је, са овог на онај крај дворишта, скакала, плесала. Сво време са осмехом на лицу. Глас славуја, још од малена је долазио до изражаја.
Њена болесна мајка се радовала таленту девојчице. Нешто што јој је поклонила оног априлског дана, када је дошла на овај свет. Оно што ће је целога живота пратити.
Слушала је, оболевајући све више. Дијабетес ју је раздвајао од најдражих, из дана у дан. Све док није потпуно изгубила вид, а Веснин глас је био једино што јој је пријало.
На самрти, када је Весна имала већ скоро 17 година, звала ју је да јој каже нешто.
"Једино шта желим је да се удаш за онога кога волиш. Не дозволи да те лажни сјај ослепи. Прати своје срце. Ја своје јесам, због тога се никада нисам покајала. Ти си весник среће. И само ти име то каже. Однеси срећу ономе ко ти је суђен, ономе ко те одиста заслужује, мила моја."
Умрла је 13 фебруара. Када је зима ледила, не само спољашност тела, већ и оно што се изнутра скривало.
Тих дана, као да се нешто у Весни заледило. Пола ње је сахрањено заједно са њеном мајком. У оној дубокој рупетини која је вриштала тугом.
Пола ње ће заувек остати тамо, са женом која је заслужна за њено постојање.
"Надам се да си свесна... увек ћу бити ту за тебе." Мазио ју је по раменима Андреј.
Весна га је гледала изгубљено. Од малена је знала да ће овог момка волети.
Још у оним тренутцима када су се играли у песку, правећи од маслачака прстење за веридбу, знала је да ће када порасте, изгубити очи у његовим длановима.
"Можда ће он бити спас од ове сурове судбине." Помислила је на тренутак.
Отац је почео да пије. Кажу, од туге што изгуби вољену жену. У чашици лозоваче, видео је њен благи лик. Њу како се смеши и не замера му што је то, ето, већ шеста чашица. Једном ће стати, не може се тако довека.
Улице су биле пусте, одисале тишином. Само би се, понекад, чуло шкрипање црквених врата.
Отац је кући долазио у касним јутарњим часовима, а тада није био способан ни да легне у кревет сам.
Весна и бака су га свлачиле и облачиле му пижаму. Након тог ритуала, селе би до кревета, држећи се за руку. Бака је плакала.
"Докле?" понављајући за редом. Весна би се молила Богу да се смилује, да јој да неки савет, покаже неки нови пут...
Али постоје моменти у животу, који се морају препатити. Ово је био један од таквих.
Када је пролеће дошло, чини се тек пошто су векови прохујали, Весна је поново почела да јаше, у друштву Андреја.
Била је заљубљена у тог момка. Само у његовом присуство је то заиста била она, права Весна.
Време уз њега, цурело је превише брзо.
Успео је да јој украде пољубац, једног априлског јутра, баш пред њен рођендан. Тим пољупцем, обележио је Весну.
Украо њене ноћи, допустио јој да сања, дао јој наду да ће је чекати, пружио јој пажњу коју је већ дуго желела.
Оставио је траг на њеним уснама, који дуго неће моћи да оперу ни једне друге усне...

(Наставиће се)

У сутон

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2011

Сунце је тог дана обасјавало сваки делић улице. Облака није било, а небо је ширило најлепше нијансе плаве боје, која се преливала у љубичасту.
Низ широке булеваре, ширио се мирис тек процветалих ружа.
На солитеру, двоје људи.
Он премотава филм већ Бог зна који пут у глави. Размишља, боли га, бори се са самим собом.
Скоро је преживео две операције ноге. Једва се извукао.


Малени дечак. Тек му је неких пет година. У влажном песку гради кулу. Скоро је при крају. У једном моменту, тетка га узима у наручје, а сузе су јој већ исквасиле лице. Дечак је збуњен, гледа уплакану тетку, окреће се ка кули, али је руши ветар. Исто тако се срушио и остатак његовог живота.


Петар гледа у парк који је посећивао са Маријом. Тамо су се први пут срели, када је он још био у колицима. Она му је дала снагу да поново стане на своје ноге. Шта ли се пореметило у свему томе?
Марија ћутке јеца, стојећи на десетак метара од њега.

Први родитељски састанци, али без родитеља. Тетка му организује живот, тетка је борац. Труди се да га учини срећним, али он то не може.
"Зашто ја немам маму и тату као сва друга деца?" Невино питају његове плаве окице.
Тетка не може да одговори. Речи су јој се заледиле у грлу и не могу да излете. Али јој се кроз главу врта слика оне саобраћајне несреће.


"Петре, у име оних ситница које смо делили... у име онога што си од мене направио! Молим те, немој да ме остављаш саму. Ти си добар, разуман човек. Ти можеш ово да прегураш! Заједно ћемо ово прегурат, обећавам!  Дај ми руку. Немој да идеш." Изговара Марија, а у гласу се препознаје несигурност и велика доза страха.

Његова мала матура. Сам је. Тетка је оболела од рака дебелог црева и већ месецима се лечи. Музика је прегласна, он не може да се забавља. Мисли су му далеко од свега тога. Он се бори, али није сигуран да ли ће издржати.


"Сјети се како смо умијели да се смијемо! Сјети се. Шутала сам и гледала твоје напаћене очи, али сам знала да у њима има мијеста и за мене! Петре, послије толико месеци, убиједила сам се да јеси сретан. Зашто сад ово радиш?" Грца, гуши се у сузама Марија, док покушава да остане прибрана.
Он ћути. Метрима далеко од ње, окренут леђима. Сутон је. Сунце већ нестаје, ускоро ће мрак. Он гледа у пролазнике који јуре за својим животима, а уствари нису ни свесни да су одавно изгубили контролу над истима.


Трећа година гимназије, '91. година, рат. Повређена му је нога и принуђен је да напусти родни Вуковар. Иде у непознато, оставља оно мало људи којима је био драг и сам мора да се избори за парче свог сунца. Тамо далеко, остају само гробови, људи више нема.


"Нијеси ли рекао да сам ја твоја? Твоје једино? Ништа се неће ријешити ако се сада бациш. Што желиш чути? Да си ми потребнији него вода, крух и сунце? Јебеш ногу, она ће се заљечити. Живот је то, Петре. Кроз живот се не корача два пута. Неки ноктима гребу молећи за још један дан, а ти би твој скратио?" Она успева да се смири, али тек сада схвата колико је битно да је послуша. Жмури. Отвара очи. Он се ближи ивици.
"Петре!" урличе из свег гласа.
Али, било је касно.

 

Не заборави ме

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2011
Миловала ме је по коси са тек убралим маслачком.
Стезао сам у руци хемијску и размишљао о чему да пишем.
"Напиши ми песму! Пиши о мојим коврџама, о мојим љубичастим очима! Пиши.." Молила је.
Тупо сам гледао у Дуњине веселе очи, али нисам могао да пишем. Како писати о срећи?
Бојиш се да тим преласком по папиру не исквариш њене локне, ако о њима почнеш да пишеш, да не засузиш њене очи ако их у песми споменеш.
Осећај када јој држим руку, не може да се опева у песми. То је, ипак, најинтимнија ствар. Када пуштам да сви проблеми и бриге одлутају негде далеко, бар на неколико сати. И да је за то време чврсто држим привезану уз себе, како ми случајно не би измакла, да се не би провукла и измигољила кроз моје прсте и одлепршала.
Млада је. Њено лепо бело лице подсећа ме на мајку када је била млада. Од њене смрти, постао сам затворен младић. Све док се није појавила она. Моја Дуња.
"Душане, ни један стих ми ниси посветио!" Бурила се малецка. А чини ми се, и та љутња јој је дивно стојала. Кроз намрштене обрве лебдила је чежња за мном, и знао сам да ће то брзо проћи. Она не зна да ме не воли.
Чувао сам је. Писао сам књиге о животу, о смрти, о љубави. Издавао сам их, али нигде није било ни речи о Дуњи.
"Ти дивно пишеш, Душане. Све девојке су усхићене склопом твојих мисли које у реченице претвараш. А, има ли ту негде мене?"
Ех, Дуња, Дуња, када би само знала да си ти свуда око мене присутна. У сваком човеку, у сваком удаху ваздуха, у свакој шољици кафе коју изјутра попијем. И управо тако, ти ме одржаваш у животу, на ногама. Али не смем ти то признати.
Да сам јој признао, уплашила би се као малена куца и сакрила би се под неком стеном.
Ћутао сам, а волела ме је.
И ја сам је волео, али растанке нисам подносио.
Ћутао сам све док једног дана нисам на улазним вратима стана нашао поруку. Од тада говорим и оно што не треба. А она је отишла, а нисам јој ни песму написао.
Од тог немилог догађаја, у џепу панталона носим папир испресавијан, изгужван.. али и исписан. На њему су најлепше речи, само за моју Дуњу.
Сад више не морам да се плашим да искажем све што сам осећао. И онако је више немам.

Прича једне Јане

Аутор behappy | 8 ÐÐ, 2011
 
 
 
 
Јана је потицала из имућне породице. Била је прави доказ да новац не доноси срећу. Од раног детињства, одувек беше на другом плану. После бизниса. Срце плавокосе девојчице, ломило се на парам-парчад, док је само сањарила о срећи. Научила је да ћути, да трипи и да чека. Када су звезде посипале небо, улазила је у свој креветић и молила се Богу: "Нека мама и тата сутра одвоје мало времена и за мене. Хвала ти за укусну вечеру, Бого." Њене детиње ручице су брисале сузе, када се молитве нису испуњавале. Лежала је, и упуштала се у сањарење о срећи.
Када је већ била подоста одрасла, знала је сама да се избори за себе. Бирала је друштво у које се упушта и релативно је имала мало пријатеља. Одједном, родитељи су почели да се интересују за њен живот. Момци са којима је излазила повучена плавуша, било им је важније него хлеб који су јели.

***

Алфред је био Немац који је освојио Јанино срце. Био је војник. Не само што није био добро прихваћен од стране њене породице, већ су се они свим снагама трудили да их раставе.
"Који ће ти ђаво Немац? Ма је л' се ти сећаш шта су они нама радили за време другог светског рата? Хитлер је нашу децу стрељао." Притиковао јој је тата.
"Какве то везе има, тата? Не, не сећам се шта се тада десило, јер нисам била рођена. Ни ја, ни он. И да ли то треба да значи да не смем да погледам ни једног Немца, Мађара, Турчина, Хрвата... само зато што смо ратовали са њима? Није он стрељао нашу децу."
Објашњавања су се водила данима, али они јој нису пружали одушка да ужива у својој срећи. То се, изгледа, чинило превише тешко.
 
***

Када је био на дужности, била је нема. Бројала је дане и прецртавала их на календару који је висио окачен на зиду. Као да се инатио, носећи са собом све сузе које је Јана пролила.
Писао јој је писма, а она их је са највећим осмехом на лицу отварала. Осетила би мирис његове коже на коверти и привијала их је уз себе, као да привија њега. Био је стручњак када су речи у питању. Бирао је најлепше, сакупљао је букете цвећа, само за њу.
"Јано, мој си дан, моја ноћ, мој сан, моја стварност. Све си моје. И сваки дан проведен без тебе, најгори је у мом животу. Како се ближи време да те видим, почињем да халуцинирам. И лепо, видим твоје очи! Магично зелене, како сјаје на крају тунела. Не, када се вратим, желим да ово мало што имамо овековечимо! Ти си ТА. Ону коју је срце одавно тражило. И са ових мојих двадесет и седам, могу да признам и себи, и теби и Богу да си мој давни сан, који се остварио. Пуно те воли, твој Алфред."
Јастуци су делили њену срећу и тугу. Бојала се да прича некоме, да не упрља оно што је тако реално, на дохват руке.



Крај првог дела


Сачувани од заборава 4

Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2011

Свима се дешавају размишљања на тему прошлости. Када склапамо коцкице у глави, постављајући питање: "Јесам ли погрешио?" истина је, у већини случајева не постоји шанса да се вратимо назад. Талас нас вуче напред. Моменти туге понекад нас пробуде из стварности. Важно је опстати на палуби, борећи се са животом који смо сами изабрали.
Он је одувек био поносан. Због тог поноса ју је изгубио некада давно. Од кад се удала за Павла, била му је ближа него пре. Највише га је болела она срећа у њеним очима, у сваком њеном покрету. Када је видео да је сигурна уз Павла.
Пожелео је милион пута да изгази речи које је некада тако сигурно изговорио. Пожелео је да налупа себи шамаре. Али ништа је не би вратило назад. Почео је да верује у судбину.
Исто као што се она месецима, годинама надала да ће бити његова, тако се он сада надао. Неким немогућим стварима, за које је и сам, у дубини душе, знао да се неће остварити.
Када је на свет дошао њен дугоочекивани син, знао је да је више никада неће имати.
Виђао их је, касније, како излазе са њим у шетњу. Они су били оно што он никада неће моћи да има са неким другим, осим са њом. Били су сретна породица.
Анкица се бојала њега. Зато што је знала да ће заувек да га памти. Иако није за њу учинио ни пола ствари које је Павле учинио.
Тај Павле, убрзо је постао за њу нешто узвишено. Открила је оазу доброте у њему. Пошто је постао свештеник, заједно са Сергејем, њиховим сином, присуствовала је свим недељним литургијама.
Када је Сергеј порастао, многи су се чудили лепоти његових плавих очију. И како то да дете има плаве очи, а оба родитеља зелене?
Анкица је то примила као знак од Бога. Вечно подсећање на њега, пријатеља његовог оца. Плавооког момка због ког је његова мајка побегла у други град на студије. Да није било тог плавооког дечка, можда се Анкица и Павле никада и не би срели.
Молила се Богу, гутала сузе.
"Сачувај ме, Боже. Не допуштај да поклекнем пред овим искушењима."
И заиста јој је помагао. Не само Бог већ и њен супруг. Чувајући је на својим длановима, и била је вољена као мало која жена.
Једне вечери, када је њихов мали Анђео утонуо у сан, легла је у Павлово крило и знала је: Ово је живот о ком је сањала.
"Хвала ти за све тренутке искрене и потпуне среће. Хвала ти за сва твоја одрицања. Хвала ти што ме разумеш и волиш као нико други." Рекла је, док јој је глас подрхтавао.
Стегнуо ју је у своје наручје.
"Анкице, ја разумм твоју бол. И видим када ти туга замагли очи. Али твоја храброст да останеш уз мене, да ми родиш сина првенца, да ме заволиш ипак, на неки начин, ме је одушевила. Можда га ниси заборавила још увек. Можда га никада нећеш заборавити. Можда ће те Сергејеве очи стално подсећати на њега. Али то што си остала моја, сама та чињеница, тера ме да те волим. Да се заљубим у сваки делић твог тела и твоје душе."
Анкица је заплакала. Кажу, они који воле, познају све покрете и осећаје вољене особе. Иако никада нису причали о Њему, Павле је видео оно нешто.
Касније је на свет дошао и други син, Михај. Изградили су своју оазу и сваки дан улепшавали осмесима. Љубав их је терала да истрају.
Анкица је бежала од своје прве љубави као од најгорег непријатеља. Тако је то са првим љубавима. Никада се не зна када ће да пробуди осећаје у нама.

 
 
Умрла је када су деца већ стасала за женидбу. Мајку никада нису успели да преболе, зато што их је учила најлепшим стварима. Павле се заклео да неће никада тражити друге жене и спомињао ју је, до судњег дана у својим молитвама. Анкица је обележила његов живот, извезла га сребрнкастим концем, који људи називају љубав. Подарила му је разлог због ког се и у наставку треба борити: Сергеја и Михаја. Дочекао је да види своје унучиће, а касније га је Бог позвао. И опет су били заједно. Тамо више ни смрт није могла да им прети. Тамо ће заувек остати заједно.

 

Крај

 


 

Сачувани од заборава 3

Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2011

Кажу да се од самог рођења спремамо за само једну ствар-за смрт. Рођени смо да бисмо тако завршили једног дана. А док чекамо исту ту смрт, спремамо се за многе друге ствари. За рођендане, матуре, дипломирања, свадбе, крштења... То је исписано у нашим главама, као неко правило које следимо. Али свака судбина је резервисала нешто посебно.
После дужег периода проведеног у Павловом наручју, Анкица је по први пут пожелела да постане његова жена и пред Богом.
Павле је о томе одавно размишљао, али није желео да је плаши својом озбиљношћу.
"Јеси ли размишљао о нашој будућности? Где видиш себе после неколико година?" Упитала га је.
Као да се уплашио. Занемео је за тренутак, окренуо се ка њој и тада су се њихове зелене очи среле. У стомаку су се пробудили најлепши осећаји. Припадали су једно другом од првог дана.
"Желим да те узмем за руку, да напустимо овај град, да одемо у мој родни град и да се венчамо. А шта нам будућност спрема, то ћемо сами видети." Изговорио је, загледан у њу, девојку коју је заволео и против своје воље.
"Шта ти желиш?"
"Ја желим да поштујем твоје снове."

Убрзо су се преселили у Павлов родни град. То је уједно био и родни град онога због кога је једном давно побегла од свог живота. Поново јој се враћао у мисли, али није дозволила себи ништа више од питања: "Да ли је ожењен? Да ли је овде или у мом граду? Да ли ме се понекад сети?"
На дан њеног венчања, када је изговорила то судбоносно "Да", у које је била сигурнија него у било шта друго на овом свету, пред свим тим драгим лицима која су одисала срећом, видела је још једно познато лице.
"Напокон." Уздисала је мајка.
Сестра је сијала од задовољства.
Најбоља другарица се од тог дана називала кумом.
А он је стојао, посматрао све. Гледао је у тој белој хаљини и изгледала је онако како ју је одувек замишљао. Са белим ружама у руци, чипканим рукавима и најлепшим осмехом на лицу.
Једина разлика између његових снова и реалности, био је онај који је стојао поред ње. То није био онај из његових снова. То је био његов најбољи пријатељ из детињства, све до касних гимназијалских дана. Знао је да је тај његов најбољи друг одувек осећао нешто јако према Анкици. И није га кривио. Он се одувек бојао себи да призна да је воли. Због тога ју је изгурао из свог живота, а она ненадано побегла.
Касније је уследило кајање. Пропали покушаји да је пронађе у другим женама и утеха у алкохолу.
Када су им се тога дана погледи укрстили, у Анкици су се пробудили они осећаји, који су дуго лежали у дну душе успавани. И знала је да се прве љубави никада не заборављају.
Честитао им је, и најискреније пожелео срећу. Док се губио у маси људи, неки су опазили како замахом руке брише лице. Не, брисао је очи које су се наквасиле сузама. То су оне сузе које су биле сакривене и чекале све ове године да изађу на видело.

 
 
Наставиће се...

 

 

Сачувани од заборава 2

Аутор behappy | 3 ÐÐ, 2011

Понекад смо јако близу циља, али када га већ сагледавамо сопственим очима, у нама се буди неки неописиви страх. И онда бежимо уназад, губећи се у времену. Дакле, важно је пратити свој циљ и не испуштати га из вида.
Пошто је дошао у престоницу како би попунио место професора теологије, Анкица му је била на дохват руке. Сплетови догађаја из прошлости, вртели су му се често по глави. Сећао се Париза, тамо су се упознали и почели да се друже. Она је била још тада, лудо заљубљена у његовог друга из детињства. Иако ју је још и тада симпатисао, трудио се да не покаже ни делић тога, како га она не би гледала другим очима.
Причали су пуно, учили једно од другог. Имали тужан растанак, када је он отишао да студира ван државе. Онда су се везе угасиле. Годину дана касније је и сама отишла.
И ето их данас, после толико година, раде на истом факултету.

 
Када су били заједно,време је клизило, као киша низ стрме улице. Губили су се у речима, у објашњавањима. И никада нису дотицали тему звану: Он. Она њена бол, коју је успела да стисне на дну груди.
Временом се десило оно што је већина људи очекивала. Постали су пар и поносно шетали дугим булеварима главног града, држећи се за руке. Она се променила, очи тужне мишице, претвориле су се у очи најсретнијег голуба. Сијале су и просто одисале неком невином срећом. Оним осећањима која је он у њој пробудио, једним потезом руке.
Павле је волео Анкицу. Како речима, тако и делима, приковао ју је уз себе. Желео је да она, тако чиста и невина, једног дана постане његова жена.
Он је био први у њеном животу. И знала је одавно: Први коме се буде предала, биће јој муж, а уједно и последњи. Ни сама није знала да ли је то било нечег старомодног у њој. Знала је да је Павла поштовала више од било кога на свету. Зато што је умео да је чека. Да разуме њено ћутање и да разговара са њом тим језиком. Када је видео тугу у њеним очима, само би је пољубио, ухватио за руку и говорио:
"Ако ти је лакше да причаш, ја сам ту."
Када је била сигурна да је он једини са ким жели да настави овај пут, пожелела је да му се преда.
И то вече, никада неће заборавити. Те вечери је постала заувек његова.
 
Наставиће се...

 

Сачувани од заборава

Аутор behappy | 2 ÐÐ, 2011

Постоје моменти у животу, које бисмо радије преспавали. Постоје такође и они, које бисмо волели опет да преживимо. Једина повезаност међу њима јесте да нас и једни и други чине јачима, бољим људима, дају нам више искуства.
После завршетка гимназије, решила је да закључа једну бол која јој је ломила груди. Одлази на факултет у престоницу, која је удаљена од куће неких 600 километара. У нади да ће заборавити тог Неког, који јој је испуњавао дане тугом од њиховог растанка, учила је много, желела је и није остављала себи пуно времена за размишљање.
Годинама касније, постала је доктор наука када је филологија у питању. Њега није успела да заборави.
Када се ноћ спуштала над градом, она је лежала ушушкана у свој јорган, а мисли су јој летеле до оног истог момка, са плавим очима. До једног плеса, који је био последњи. Од тада, Анкица више не плеше на свечаностима. Само се повуче са стране, гледајући друге парове. А сви ти парови, личе јој на њих двоје. Ноге клизе низ свечане сале, а сузе клизе низ њено лице.
Кажу, време решава све.
На факултету на ком је предавала  словенске језике, појавио се згодан младић од 30-ак година. То лице, чинило јој се познатим. Чим је изговорио своје име, насмешила се.
"Зар ме не препознајеш? Сети се гимназијалских дана. Анкица."
Благи осмех се раширио на његовом лицу.
"Анкице... не, нисам те препознао. Али те сво ово време и нисам заборавио. Откуд ти овде? Зашто напусти твој град, побогу?"
Одједном, њено још увек детиње лице се помрачи.
Ухватио ју је за руку.
"Знам. Све знам. Желиш да побегнеш од њега. Али, упамти добро: Од судбине не можеш побећи."
"Ти си ме учио да тај осећај нестаје после једне године."
"Али си заборавила оно најважније: нестаје после једне године, ако то није оно право."
Оборила је поглед. Он је био друг коме се увек радовала. Говорила је свету да је он најмудрија особа коју познаје, иако је само годину дана старији од ње. Проживели су доста тога заједно, научио ју је, на неки начин, како да сигурније гази кроз живот.
Касније је сазнала да је завршио жељени факултет, у Словачкој, и да му још остаје да постане свештеник. На неки необични начин, пријало јој је његово друштво, и како су дани одмицали-знала је да се заљубљује у њега, а онај због ког се ту налазила, престао је да тако често навраћа  у њене мисли.

 Наставиће се...

 

Ја сам за плес!

Аутор behappy | 11 ÐÐ, 2011
Највише волим, када се нешто деси неочекивано. И тако, све наде су се угасиле после његових грубих и јаких речи.
Али нисам дала себи одушка да почнем да плачем и да паднем у депресију.
И када су све лађе потонуле, појављује се један леп црнооки дечко.
Који каже да ме је запазио пре три месеца, али није смео да ми приђе на дотичној журци, јер сам била са момком.
Што, уствари, није истина. То је био брат моје сестре, мени само друг.
Али тако то обично иде.
Једна моја бивша "љубав" је његов најбољи друг. Каже, само речи хвале има о мени.
Уме да прича баш оно што ја желим да чујем, тако да ми се осмех лако извија по лицу.
Сунце се промаља кроз пенушасте облаке и једно је сигурно: Нова врата су отворена.
(Иако врата за Словаком не могу још увек да затворим)
Битно је да сам срећна. :)
 
 
Можда је баш он онај, са којим ми је суђено да се огледам у језеру или да заплешем по тек покошеној трави.
Време ће показати.