Nicholas Sparks

Аутор behappy | 29 ÐÑ, 2010

Када је љубав у питању, нико од америчких списатеља садашњице не зна боље да изрази осећања од њега.
"The notebook", "A walk to remember", "The last song", "Dear John", "A message in the botle"... су део љубавног раја који овај човек описује.
Док читам његове књиге, успе да измами и сузе и осмех и бес. Некако, буди сва осећања.
Па сам решила да издвојим неке легендарне реченице, у оригиналном формату:

"You are, and always have been, my dream."
Nicholas Sparks (The Notebook)

"Just when you think it can't get any worse, it can. And just when you think it can't get any better, it can."
Nicholas Sparks (At First Sight)

"So it's not gonna be easy. It's going to be really hard; we're gonna have to work at this everyday, but I want to do that because I want you. I want all of you, forever, everyday. You and me... everyday."
Nicholas Sparks (The Notebook

  "Sometimes you have to be a part from people you love, but that doesn't make you love them any less. Sometimes you love them more."

Nicholas Sparks (The Last Song)

"And when her lips met mine, I knew that I could live to be a hundred and visit every country in the world, but nothing would ever compare to that single moment when I first kissed the girl of my dreams and knew that my love would last forever."
Nicholas Sparks (Dear John)

"If you like her, if she makes you happy, and if you feel like you know her---then don't let her go."
Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I don't want to lose you.' His voice almost a whisper. Seeing his haggard expression, she took his hand and squeezed it, then reluctantly let it go. She could feel the tears again, and she fought them back. 'But you don't want to keep me, either, do you?' To that, he had no response."
Nicholas Sparks (The Rescue)

"Someday you'll find someone special again. People who've been in love once usually do. It's in their nature."
Nicholas Sparks (Message in a Bottle)

"I'm going to marry you one day, you know." "Is that a promise?" "If you want it to be."
Nicholas Sparks (Dear John)

 "What are we after all our dreams, after all our memories?"
Nicholas Sparks (The Notebook)

Беле руже

Аутор behappy | 28 ÐÑ, 2010

Тихо је јецала. Ако се уопште у тишини може јецати. Али дубоко у себи, знала је да ништа на свету неће моћи да замени мајку. Та празна јама која је вриштала у њој, није могла бити тако лако попуњена.
Није могла да поверује да стоји на гробу своје мајке. Спушта 2 беле руже које је она толико волела.
Жена која јој је живот подарила, одједном нестаде, као роса пред подне.
Недостајала јој је. Да је загрли, изгрди, помази и утеши.
Али знала је да више никада никога неће мајком назвати.
И тај дан, када је киша падала из ведрог неба, као што је и смрт по њену мајку дошла, увек ће памтити.

 

Поука: Проживите најлепше дане свог живота, док су вам родитељи ту.

 

Повратак кући.

Аутор behappy | 28 ÐÑ, 2010

 Поново видети Србију, родно место и Београд. Диван осећај.
Једини проблем је што не могу да видим све драге људе. Нема времена. И тако, на брзину се испричаш са најдражима, пријатељима, рођацима..
А Београд, као и увек одушевљава. Макар и на кратко. Најлепши момци. :)
Касне уличне светиљке, Дунав, Кнез Михајлова.

Ускоро ћемо, надам се, опет тамо. Да буде мало више времена па да се и са блогерима видимо :)

People who are meant to be together, will always find their way in the еnd.

Аутор behappy | 20 ÐÑ, 2010

Када свака секунда без њега прераста у сат... Е тада знам да сам се дефинитивно заљубила. Онако клиначки.
Покушавам да попуним време док се не врати... Али не вреди, кад само о њему причам.
А телом крв као да бруји највећом брзином.
Сама помисао на њега - а срце из груди хоће да искочи.
"Стишај своја осећања" шапућем сама себи. Ал' не иде.
Шта још рећи осим да је живот пред нама. Без обзира да ли ће ово трајати данима, месецима или - цео живот.
Оно најгоре је већ прошло... Идемо заједно у неки нови дан...

 

19.06.2010.

Аутор behappy | 19 ÐÑ, 2010

Па нек' се запише, тамо негде, 19. јун. :)
Осећања напокон превагнуше. А у срцу малене би хепи наста мир и срећа.

Мислим да никада нисам јаче желела, да срце никада јаче није закуцало.....
Кажу да, када пратиш своје снове они се и остваре. Не скидам осмех :)

Нико постаје неко.

Аутор behappy | 17 ÐÑ, 2010

...Тек онда када имаш некога "правог" да ти боји живот, схватиш шта је то фалило.
И почнеш да се радујеш маленим стварчицама: киши, јутарњем сунцу које те диже из кревета, мелодији коју обожаваш и сасвим случанјо је чујеш у аутобусу, осмеху коврџавог клиње...
Тек тад, схватиш да ниси Нико.
Да вредиш и тек тада твоја осећања почну да се буде.
Бес, срећа, туга, љубав, бол, задовољство.
Све се меша и чини ти се да летиш.
А са Њим, кажу да је лакше.
И знаш да нећеш да патиш, и полако му откриваш своју прошлост, и он теби...
Две изгубљене душе, увек са осмехом на лицу.
А шта нас повезује?
Неколико сати непрестаног брбљања и словенска крв.
И схватиш да можда и не треба ту ничега да буде, али ти идеш на све или ништа.
Један је живот и желиш да га проживиш "скроз".




Твоја оаза ту почиње, а ту се и завршава.



И опет те прогања оно глупо питање, чиме? Чиме сам ја ово заслужила?

Најлепши осећај

Аутор behappy | 16 ÐÑ, 2010

Највише волим те тренутке, када ништа не очекујеш, а добијеш све.
Као неки тамо, укус чежње и...
Када дође само због неколико сати са тобом...онај загрљај чврст из ког не желиш да га пустиш. Срца јаче закуцају, осмех издаје... Очи као да траже његове...
И онда се смириш.
Све тече својим током.
"Случајни" додири, његова брижност...
И све прође.
И још увек твоји само о њему причају, а ти се трудиш да потиснеш осећања, да се правиш равнодушна....
али то тако не иде.
И једва чекаш да дође опет, да га опет чврсто загрлиш, окрзнеш руку о његову, и после цео дан миришеш на њега.
Незаменљив осећај!

 

Срећан рођендан!

Аутор behappy | 15 ÐÑ, 2010

Ево, за срећу lady88 права торта:

Нека твој осмех буде оружје свим лошим стварима које ће се дешавати. Недај да те повреде други, бори се за оно што волиш - али увек и само са осмехом на лицу.
Живот је кратак, живи га како доликује.
Срећан рођендан!

И ево, не знам зашто ме ово на тебе подсећа:

Stand by me.

Аутор behappy | 13 ÐÑ, 2010
17. година.
Нешто паметнија, нешто сиромашнија, нешто богатија. :)
Научила да сузе не исправљају грешке.
Научила да учи из својих и грешака других, јер, хвала Богу, сви смо ми људи, обични грешници.
Научила да прашта.
Научила да чува своја осећа за себе.
Научила да прати своје срце...

Када неко превали 100 км само да би са тобом провео неколико сати, како треба да се осећаш?
Ја сам срећна и одушевљена што такви људи још увек постоје.
Сигурна сам да ће та особа остати увек ту, у мом срцу. Поготово сад, кад сам, на неки начин остала сама.
А што га тек моји воле, мислим да ме већ виде у венчаници :))))

Сећање

Аутор behappy | 10 ÐÑ, 2010

Били су благословени сви часови
Што смо их заједно провели,
Сви заједнички хлеба залогаји;
Кроз многе мутне дане и јесени
Оно пролеће још сјаји.

Благослов био је сваки поглед
Којим си ме икада обдарио
И сваки топли израз твога лица,
И рој свих оних пролазних ситница
милоште пуних.

Ниједној ливади није топлота сунца
Била толико слатка
Колико мени тада твоја љубав.
И дан и ноћ, чинила ми се кратка
Кад сам са тобом.

Била ми је уза те увек топла душа
као земља узорана.
Чини ми се да сам у оно доба
Била лепа и срећна свакога дана.

Било је све као у сну девојака.
Чини ми се да си се на мене увек осмехивао
Да ниједан дан с тобом није ружан
Ни празан бивао;
Да су неприметно текли часови
И кад се ради и кад се одмара.
Препун и сладак био ми је живот тада
Као плод нара.

Било је све као у сну девојака.
Куд год смо заједно ишли,
Земља нам је цветала и рудила,
И да се још једном родим
Опет бих оне дане зажудила.


Десанка Максимовић

Ћутим :)

Аутор behappy | 9 ÐÑ, 2010

 

Године, пролазе...

Аутор behappy | 6 ÐÑ, 2010
За 6 дана пуним 17 година. Ова "слатка шеснаеста" ми пролетела, нисам је ни уФатила погледом.
Шта сам научила ове године? Прво и прво, научила сам да интимне ствари могу да поверим само посебним особама. Зато што ће други то одмах да исчеврљају и инерпретирају на свој начин.
Е сад, само да то још применим у пракси.
Научила сам да још више уживам у ситницама. У погледима "који живот значе", у смеху, у породици.
Други су ме научили да ценим више себе.
Све у свему, пролетело је. Најбоље године...
И, ускоро ћу да закорачим смело, са 17 година.
Још три дана школе, 2 оцене и рај...:)
Долази мој рођендан око ког сам већ побунила све и онда почињу дуго чекана путовања....

Париз, хир ај ем :)))

Кајање.

Аутор behappy | 4 ÐÑ, 2010

 Повредила сам једну од особа која ми много значи.
Тек сад сам схватила оно изједање изнутра. Страх да га не изгубим, и равнодушност на свет око себе.
Неки га не подносе. Као на пример 2 веома важне особе у мом животу. А ни тетка и теча.
Али, ја се тако добро осећам у његовом друштву и он ме је научио да ценим себе.
Нећу више ништа да кажем.
Е сад ја покушавам да исправим грешку, али тако је то, грешке су ту да бисмо из њих учили.
Надам се да је опростио.
Каже да јесте.

Срећа је у малим стварима. Сваког дана то све боље разумем.

Тачно за месец дана путујемо у Сремске Карловце, да правимо неке нове успомене.
:)

Париз СТВАРНО :)

Аутор behappy | 3 ÐÑ, 2010

   27. јула крећемо у сви у Букурешт, одакле већ наредног дана, 28. јула крећемо у Париз.
Још увек не могу да поверујем у чињеницу и питам се, чиме сам ја ова чуда заслужила? Дивне људе око себе, успех у школи и ван школским активностима (превасходно-глума и журнализам) ?
Мало ми је "незгодно" јер никада нисам путовала авионом, али за све постоји први пут.
Још, к'о за баксуз, крећемо на датум кад је почео први светски рат :))
Али, све за Париз.
Одушевљена сам, морам признати. Очекивала сам да се ови некако извуку и не буде ништа од екскурзије, а ми, ни мање ни више него- Париз.
Путовала сам ја много, Србију сам прешла и уздуж и попреко, све веће и мање градове сам посетила, била у Хрватској 3 пута, Црној Гори, Словенији, добро, Румунија се не рачуна јер у њој живим... :)
И сад... први онако, "прави" излазак у свет... Париз.
Једва чекам... и месечина, наравно иде самном.

 

Позитивност.

Аутор behappy | 2 ÐÑ, 2010

Баш пре неки дан причам са Сопраном о томе.
99% сам позитивна особа. Увек нсамејана, обожавам све врсте хумора, вицеве и шале.
Волим да засмејавам друштво, да стално излазим са људима које волим и да, када се растајемо, на њиховим лицима видим осмехе.
Позитивност је нешто што носиш у себи и не можеш је тек тако поклонити некоме.
Данас је све више оних других, који све виде кроз кишу, који не виде светло на крају тунела. Њихов је живот јако тужан, а притом га они још више "Уцрњују"
И онда услеђују питања:

 А не знају колико греше. Колико се, уствари, проведе времена у тој депресији и пропушта се све лепо.
Као што је већ познато, никоме не сијају звезде у свим погледима, али је најлакше предати се.

 

Као што сам већ милијарду пута рекла, срећа је у малим стварима. Изласку и заласку сунца, првом пролетњем дану, првом пољупцу, а она најлепша и "неизлечива" срећа је у пријатељима.
Е, тамо нема туге. Што више пријатеља имаш, то си богатији човек.


Један не живот, а од нас зависи да ли ће бити добар. Као што мудар народ каже: "Сами смо кројачи своје судбине." Осмех на лице и правац у живот.