Нико постаје неко.
Аутор behappy | 17 ÐÑ, 2010...Тек онда када имаш некога "правог" да ти боји живот, схватиш шта је то фалило.
И почнеш да се радујеш маленим стварчицама: киши, јутарњем сунцу које те диже из кревета, мелодији коју обожаваш и сасвим случанјо је чујеш у аутобусу, осмеху коврџавог клиње...
Тек тад, схватиш да ниси Нико.
Да вредиш и тек тада твоја осећања почну да се буде.
Бес, срећа, туга, љубав, бол, задовољство.
Све се меша и чини ти се да летиш.
А са Њим, кажу да је лакше.
И знаш да нећеш да патиш, и полако му откриваш своју прошлост, и он теби...
Две изгубљене душе, увек са осмехом на лицу.
А шта нас повезује?
Неколико сати непрестаног брбљања и словенска крв.
И схватиш да можда и не треба ту ничега да буде, али ти идеш на све или ништа.
Један је живот и желиш да га проживиш "скроз".
Твоја оаза ту почиње, а ту се и завршава.
И опет те прогања оно глупо питање, чиме? Чиме сам ја ово заслужила?
He he, tulipani.
Аутор AnaM 18 ÐÑ 2010, 00:00Nije važno da li imaš nekog ili ne, važno je da nekog voliš, i da neko voli tebe:))