Грех

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2011
 
 Сањам, пепео који се претвара у жар,
и два крупна, зелена ока...
сањам како си она животна чар,
и нека жеља, у мени, дубока...

Сањам пакао, дане без тебе,
сањам тугу и срећу, како се јуре,
како ти на длан поклањам себе,
и пролазнике у даљини, како негде журе.

И знам да време не може да се врати,
да поправим речи изговорене,
а да ли патња може да се скрати?
ил су истине већ проливене?

Ја знам да немир у мени расте,
да сам крива и грешна,
под небом овим, где лете ласте,
признајем да сам била смешна.

Тонула јесам, са лажима својим,
грешила пуно, трунула сама,
и тако почела себе саме да се бојим,

Ја немам ништа, осим лоших карти,
и понекад желим да играм са њима,
"На све ил' ништа" реплика ми беше,
са пуно цике, вриске и дима!

Хоћу да губим, да трескам о под,
да исплатим све што сам згрешила некад,
па да могу под небески свод,
мирно да кренем и заборавим на свој пад.

Пут

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011

Излизане су ове моје ципелице,
и шешир ми на тугу мирише...
али ја чувам у себи љубави,
за дане који се вуку.
По киши,
снегу,
сунцу...
Чак и ветрови када дувају,
ја ћу мислити. 
Замишљати,
сањати...
Онај савршени моменат.
И онда, неће бити важно
да ли су ципелице излизане,
важно је да има снаге
за трчање.
У прави загрљај.

У мени има среће,
радости,
и помало бола.
Ја знам да желим,
желим да знам.
Ја сам ту и тамо,
свачија -
а ничија, уствари.
И киша ми не може ништа.
Нити пљусак увреда,
омаловажавање,
ни избегавање.
Ја сам камена.
Али има у мени...
неке невероватне,
необухватљиве
воље.
За сваким новим даном.
За осмесима, 
за љубављу.
И жедна сам
правих ствари.
Али знам -
пронаћићу свој извор.

 

 

Кад ме не буде

Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2011

Дотакни слику моју,
ону која ти стоји до срца,
и изговори речи које се мрве у теби.
Или се насмеши само.

Сети се моје невиности,
крхкости када сам без тебе,
туге у гласу када одлазиш...
сети се нас, како се држимо за руке.

Или се разнежи,
када чујеш песму
која пева о нама.
Па нек ти кроз главу прође,
моје зелено око.

Када ме не буде, не пати!
Деo мене ће да те чува.
И у мени ће,
и после милијарду година,
штуцати твој лик.
 
Сву моју храброст, поклањам теби;
и у очима желим,
да чуваш ону искру -у коју сам се заљубила.
Кад ме не буде, сунце ће те чувати,
и месец,
И звезде.
И ја ћу те чувати,
како се само Љубав чувати може.

 

 

Домовина

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011
Тамо где птице поје тужне песме,
на крхким гранама живота,
где се воде изливају са старе чесме,
тамо је моја земља, тамо је сва лепота.

И када сузе тихо, поквасе образ меки,
ја снивам то плаво небо,
и снивам живот неки.

На усни стоји знак домовине ми миле,
у дужи ожиљак као сећање,
да све су успомене лепе за мене биле,
сада остаје туга и тихо чекање.

И када срце почне, одједном да се гаси,
ја сниваћу манастире,
сниваћу Београд цели-и ти благи часи,
донеће спокој. Спокој који већ допире.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
*За Домовину, која је тако близу, а тако далеко. Мој мали допринос.

Ка теби.

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2011

 

Ошамућена мирисом пролећа,
Летим ка теби, кожу ти љубим.
И знам, ту је једно место,
На ком је урезано моје име
Као некаквом дебелом оловком.
Читам га уснама-као да је одувек
тамо и постојало.
А знам-време га не може избрисати.

Опијена твојим парфемом,
бежим, а трчим у твоје наручје,
и дуго, дуго стојим загледана
у твоју пепељасту кожу
у морско плаве очи,
које ме увек као олуја,
поремете.

 

Eкспрес за север

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2010

Eкспрес за север


можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа
твоја бедра са укусом платна и воћа
твој мало шуштави глас.

Са носом дечачки прилепљеним
уз окно вагона,

нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,

путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице

да мало немам план

да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан

да заборавим руку на твом струку
и лице уз твоје лице.

(М. Антић)

 

Моје жеље се сада своде на једну: Да проводим време са тобом.
Да се дан заврши нашим разговором, да понекад одсањам нешто, што у реалности не може постојати. Да те окрзнем погледом док спаваш...
Да будем она којој је стало.
Да чекам, опет чекам, и чекам.
Тренирам своје стрпљење.
Да те подигнем када паднеш, уз најнежније речи, које сам само за тебе чувала.
Да ти стегнем руку када су речи сувишне.
Да те загрлим...
И док ово осећање у мени расте, растем и ја.
У очима ми нацртан твој лик, у ушима ми уклесана мелодија твога гласа...

По растанку

Аутор behappy | 1 ÐÑ, 2010

I

Реци ми сад, када већ прошло све је:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи,-

реци, да л' те је моја
туга болела
некад, кад сам те много,
много волела?

Реци ми сад, кад ме не волиш више;
Кад ти се прошлој руга нова срећа;
И кад се дана који некад бише
Душа ти само кад ме видиш сећа,-

реци, да л' те је моја
радост болела,
једном, кад нисам више
тебе волела?

 

II

Некад сам била добра и млада
И поверљива и пуна нада,
некада пре;
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу први који
беше драг.
Па иза свега што си ми рек'о,
каткад сурово, каткада меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би' рећи мог'о
онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени,
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о
била је лаж.

Десанка Максимовић

Сећање

Аутор behappy | 10 ÐÑ, 2010

Били су благословени сви часови
Што смо их заједно провели,
Сви заједнички хлеба залогаји;
Кроз многе мутне дане и јесени
Оно пролеће још сјаји.

Благослов био је сваки поглед
Којим си ме икада обдарио
И сваки топли израз твога лица,
И рој свих оних пролазних ситница
милоште пуних.

Ниједној ливади није топлота сунца
Била толико слатка
Колико мени тада твоја љубав.
И дан и ноћ, чинила ми се кратка
Кад сам са тобом.

Била ми је уза те увек топла душа
као земља узорана.
Чини ми се да сам у оно доба
Била лепа и срећна свакога дана.

Било је све као у сну девојака.
Чини ми се да си се на мене увек осмехивао
Да ниједан дан с тобом није ружан
Ни празан бивао;
Да су неприметно текли часови
И кад се ради и кад се одмара.
Препун и сладак био ми је живот тада
Као плод нара.

Било је све као у сну девојака.
Куд год смо заједно ишли,
Земља нам је цветала и рудила,
И да се још једном родим
Опет бих оне дане зажудила.


Десанка Максимовић

Дан код куће.

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2010

 

  Пролазак поред болнице где је тата последњи пут угледао светлост дана и заувек заспао, представља за мене највећи кошмар.
На радију се чује песма "Ко те има тај те нема" а сузе само што нису наквасиле образе. Мучим се свом снагом да их не покажем. Некако успева.
Улазак у наше село. Све је тако страно. После 9 месеци поново сам крочила у собу са којом сам делила толико дивних и мање дивних тренутака.
Мирис устајалости, све је без живота.
Виногради и воћњаци о којима сам бринула са татом, старијом сестром и баком, више не постоје. Осећам као да је моја младост нестала. много тога ме је везивало за то. Иако сам увек муком тамо полазила, то је представљало онај најбезбрижнији део мога живота.
Баба је у никад горем стању.
Ништа више не личи на оно безбрижно месташце у ком сам умела сатима да уживам.
Татин гроб.
И толико тога имам да му кажем, а грло одједном пресуши и слике ми лете, небројано пута пред очима...
И поново она грижа савести почиње да ме изједа. То што му се последњег дана када сам га видела, нисам јавила.
Тек тамо, схватам колико ми он уствари недостаје.
Његове грубе руке да стисну моје...
У углу ока наслућујем сузу издајицу, али гутам кнедлу.

Кући поново. Само један дан га нисам видела, а већ ми недостаје до лудила. Наравно, то никада не бих признала.

Одлазим (а волим те?)

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2010

Онда, када више не посотоје речи,
Спакујем се и решим да одем,
То се обично дешава вечи,
Када останем сасвим сама.

Више те нема. Ни кад ја хоћу,
Остављаш ме саму,
Тражим те свуда,тражим те ноћу.
Нема те.

Нема ни мене. Нема нас.
Све је то однео, свежине дах,
Све је то прекрио снег,
Ил' однео живота мах...

 

 

...И задени ми онај цвет у косу, да будем лепа бар када одлазим...

 

 

Кад ми недостајеш

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2010
                                     Кад ми недостајеш

Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га,
Између облака, снова
Даљине и снега...

Када пожелим
Да ти недостајем
Одсањам песму
Затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.
 
Када те нема јер тако хоћу
Заледим осмех
У себи кажем име
Удахнем дубоко
И помислим
Тако ми недостајеш...

 

                                                 Мирослав Мика Антић

 

Тамо

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2009

Како је само леп живот

Који би овако могао живети 

И који је тако далеко

И ипак, тако близу...

 

Колико је само дубока бол

Коју свако може да осети,

Која га пече, пречишћавајући га

Да би уистину постојао.

 

Колико је само кратак пут,

Који би свако могао прећи

И који га увек доводи 

Тамо где у ствари и јесте.

 

Е.Љ.П.

 

 

Недостајеш...

 

 

Али проналазим себе

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2009

Бојим се понекад понора

И дубоке туге око себе,

оних што и сада пате,

и своје, када заборавим ко сам.

 

Бојим се понекад себе саме,

Онда када из незнања

Помислим да бих могла преобразити

Илузорну огромност света.

 

Бојим се понекад времена,

и хватања у коштац с' простором

Али проналазим себе у слободи

Трена помирења са самом собом.

 

 

Е.Л.П.

 

И ја сам се пронашла...

Најдивнији град

Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2009

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.
Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.
Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
I detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela.
Mahala je sarenim kockama,
knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.
Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji
za krisku naprslog bola.
Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s' mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.
Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.
A zidovi su nespretno rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao vise.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena koza,
kao moji rskavicevi laktovi.
Moje poderane nozdrve
i oprane zile na rukama.
Spavala je kao cuperci trske u mocvari
i kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

 

 

 

 

 

 

 "Jednom su me pitali: zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugim šta nas je to tako vezalo"

Мирослав Мика Антић

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2009

СЕНКА

Мирослав Антић

 

Због свега што смо најлепше хтели
хоћу да уз мене ноћас кренеш.

Ма били светови црни,
или бели,
ма били путеви хладни,
или врели,
немој да жалиш ако свенеш.

Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра
и мрака,
усправна и кад кише туку,
једнако крхка,
једнако јака.

Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па самном бол
и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.

Да са мном
испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.

Или цркнеш,
ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.