Пут
Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011Излизане су ове моје ципелице,
и шешир ми на тугу мирише...
али ја чувам у себи љубави,
за дане који се вуку.
По киши,
снегу,
сунцу...
Чак и ветрови када дувају,
ја ћу мислити.
Замишљати,
сањати...
Онај савршени моменат.
И онда, неће бити важно
да ли су ципелице излизане,
важно је да има снаге
за трчање.
У прави загрљај.
У мени има среће,
радости,
и помало бола.
Ја знам да желим,
желим да знам.
Ја сам ту и тамо,
свачија -
а ничија, уствари.
И киша ми не може ништа.
Нити пљусак увреда,
омаловажавање,
ни избегавање.
Ја сам камена.
Али има у мени...
неке невероватне,
необухватљиве
воље.
За сваким новим даном.
За осмесима,
за љубављу.
И жедна сам
правих ствари.
Али знам -
пронаћићу свој извор.
Nisi ti kamena, a savršeni momenat je ono što se pamti zauvek...vredi se potruditi, sačekati.
Аутор sanjarenja56 17 ÐÐ 2011, 11:07