Филозофије касно у ноћ

Аутор behappy | 7 ФÐ, 2012

У љубави је обично тако: док покушаваш да заборавиш тугу која је до јуче била срећа, појавиће се неко ко ће моћи срећу нову да ти подари. Онда ћеш на тацни имати срећу и тугу. Шта бираш?
Чак и када видиш да је разлика јасна, да се у прошлост негледа, скептичан си са новим искуствима. Анализираш иако не би требало.
(Још увек волиш, осећања не можеш да скупиш, разбацана су тамо негде.)
Недостаје ти.
Твој нови живот делује савршено. И био би, када би та љубав једноставно нестала.
Немој  да плачеш.
И ако би ми дали да бирам између : волети и бити вољен, увек ћу, без икаквог размишљања изабрати прво.
Осећање које те чисти, узвишава и усавршава.
Нешто што можеш да даш, а опет да останеш богат.
Нај, нај...

 

Нека моја чуда

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2012
Верујете ли у прошле животе? Или можда у чуда на прави поглед?
Десило се сасвим случајно, после напорног дана. У градском превозу.
Враћала сам се са проба са другарицом. Запазила сам момка са крупним, искреним зеленим очима које су ми, на ко зна какав начин, причале неку причу. Чини ми се да сам одједном изгубила концентрацију над свим другим стварима.
„Прекини да га гледаш тако.“ Говорила ми је другарица.
Блесава ја, препознала је нешто у њему. Шармантни осмех, можда. Не знам, не да ми се објаснити.
Али је веома битно да и немам неку визуелну меморију. Обично не могу да запамтим људе које видим само једном у животу.
Е, ово лице нисам могла да заборавим.
Месецима касније, пронашао ме је преко интернета.
Чим сам видела слику, препознала сам га. 
У глави су ми се преламале слике од оне вечери, необјашњиви инстинкт, нешто веома чудно.
Извинуо се што „је претерао и није могао да скине оли са мене“.
Ласкаво сам се смешила.
А кад сам тек чула да је војник, прострујала ми је венама крв, убрзано.
Несаница је почела да ме прати, због превише питања.
„Да ли је ово неки знак?“
Да није велике разлике у годинама, можда бих сада писала о држању за руке, али ипак је разлика значајна.
Ко зна...
Само ето, ја сам остала без даха. Да ми је неко причао можда и не бих поверовала, али када знам да се десило мени, размишљам другачије.

Сенке прошлог времена су се сакриле, свака у свој ћошак, а нови, чист ваздух је испунио собу. Сунце залази, 27. 01.  Девојчица се враћа из града, он је гледа.
Нервозна је, али ће јој он улепшати дан.
Ваљда је дошло време за неке нове почетке.

 

 

Оправдани изостанци :))

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2012

Бити последња година гимназије и није лака ствар. Не стигнеш ни да уживаш у години којом се закључава, практично, твоје детињство се завршава, могуће је да ћеш напустити родитељски дом, али сасвим је сигурно да је „ђачко доба“ готово.
Када живиш у држави у којој су пооштрили матуру, па је последње године промовисано само 40% државе, знаш да требаш предузети мере како би положио испите са краја године, са добрим оценама.
Тако да је отпочело „одбројавање“, јер је градива пуно, предмета заиста доста.
Ето, то је разлог зашто ме нема у последње време, иако ми у рукаву чучи много стихова, много ствари које бих требала да кажем...
Али смо у тоталној гужви. Нисам имала појма да албум за крај гимназије може да захтева толико ствари.
Али то може да звучи овако: хоћете ли на корицама да вам пише само име? Или и име и презиме? Или надимак? Или сва три? Да ли да ставимо свуда име и презиме? И на корицама, на твојим сликама и на групној слици? Које боје да буде позадина за исписивање текста? Да буде код свих бело? Или да бира свако своју? Хоћете да будете поређани по азбучном реду или по румунској абецеди? Да се сликамо сви у белим кошуљама или сви шарени, к'о божићна јелка? Хоћете да се сликате са митраљезима? У хаљинама за балет? Или пак у доњем вешу? Шта се чудите, тражили су нам и то.
Сада знам како је и пуца ми глава. О матурској вечери да и не причамо. Када крене свако са својим жељама, има да прославимо то вече за 5-6 година.
Још један минус ове последње године је, што време пролази превише брзо. А када се буду доближили испити (који ће трајати од 11. јуна до 8. јула) време ће имати стрпљења. А ми ћемо тог месеца спавати као на иглама. И сад, када се неки као ја пробуде да после 4 године филологије хоће да студирају нешто што везе нема са језицима нити друштвеним наукама, онда услеђују проблеми.
И сада се упознајем са хемијом, чију дефиницију немам појма нити ме је икада интересовала, морам признати.
Важно је да имамо воље, снаге и тако тог. Па, уз Божју помоћ, проћиће све ово.
Само ето, хтедох да оправдам своје недоласке на блог – времена без.
Поздрав свим драгим блогерима!
Љуби вас и смеши вам се,


behappy!

Молитва усамљенога

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2012
MOLITVA USAMLJENOGA


Hteo bih dа volim Gospode. Sаm sаm, а hteo bih dа nаs je dvoje. Govorim, а nemа nikog dа me slušа. Živim, а nemа nikog dа uzbere moj život. Zаšto sаm toliko bogаt, kаd nemаm kogа dа obogаtim? Hteo bih dа volim, Gospode.
- Čuj me sine! Umiri se - onа koju trаžiš nа putu je k tebi. Čekаj dа onа pokrаj tebe prođe. Tvoje srce stvorio sаm zа njeno. NJeno srce stvorio sаm zа tvoje. Čuvаj sebe zа nju kаo što i onа čuvа sebe zа tebe. Jа vаs čuvаm jedno zа drugo.
Nemа više nаčinа nа koje se može voleti; voleti uvek, u stvаri, znаči ostаviti sebe i poći drugimа ...
Voleti - znаči zаborаviti sebe rаdi drugogа, umreti zа sebe dа bi se živelo zа drugog. Voleti, ponekаd je to bolno jer, zаpаmti dobro: voleti znаči rаspinjаti sebe zа drugog. Amin!

 


 

 

 

Христос се роди!

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2012

Данас, на овај дан када се идентификујемо као другачији, славећи рођење Господа Исуса Христа 7. јануара, када осећам сваким зрнцем крви православље, желим да честитам свим Православним Хришћанима овај велики празник, у нади да ће га провести у здрављу, весељу, духовном миру...

 

Мир Божији, Христос се роди! 

Врисак сузе луталице

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2012

Бадњи је дан, а мене гуши ово осећање које је одавно требало да нестане. Јесам га се одрекла, али оно мене није.
"Пиши, испразни се" говори ми срце.

Да ли је могуће да се човек промени у кратком временском периоду? Не знам који је проблем, да ли ја не схватам или не желим да прихватим то тако.
Просто ми се не да.
Једини дечко ког сам стварно заволела. Неко ко ми је открио да могу најискреније да се смејем... да заволим а не знам зашто.
Кажу, ако некога волиш због изгледа, није то љубав, то је привлачност. Ако некога волиш због интелигенције, није то љубав, то је дивљење. А ако пак, некога заволиш, а не знаш због чега, е то је љубав.

Неко ће рећи да сам још млада. Ја ћу признати да јесам. И признаћу да се бојим да заборавим, на неки начин.
Да одем... Био је моја инспирација. Неко ко ме је чувао. Показао ми лепшу страну света.
И јесам заволела, после једног времена. Било је изненада, неочекивано, као и све лепе ствари у животу.

Сада ми остају само успомене и неостварени снови које смо заједно сањали. То је било наше. И не знам, не знам где ћу са свим тим заједничким сликама, са том музиком која ме подсећа на њега, а он сада те исте стихове посвећује другима. Колико смо се борили да одемо на концерт Бон Џовија у Барселони. Како ме је гледао, миловао... никада нећу заборавити.  И није ми јасно, неразумна сам. Зашто су сва та осећања пала у воду? Зашто је тако детињаст?
Било је ово, изгледа, први пут када сам срце ставила на тацну.
Ми Србимо смо познати по свом поносу. Ја сам га одавно погазила. Давала сам реч да ћу да га оставим на миру, да нећу покушавати из пепела да изнова упалим ватру.
Али јесам. Изненада се палила нека скривена нада у мени и ја сам покушавала да вежем покидано.
И није ми полазило за руком. Патња, бол.
Ја нисам таква особа, да седнем и плачем над својом судбином.
Али је Словак увек успевао да ме обори на земљу и растужи. 
Како ми се инатио, улази у разне везе, качио слике на свим могућим сајтовима. Да бих ја могла да приметим.
Нећу лагати, све ме је дирало. 
И то када је песму коју сам му својевремено послала, он послао другој. 
Слама.
Недостајао ми је, страшно ми је недостајао. Било је тешко када смо се опет срели, иако сам мислила да нећу ништа осетити. 
Нека језа ми пролази телом када се сетим да бих могла да га сретнем опет. Побогу, живимо у истом граду!

И желим да заувек закључам то поглавље свог живота. И заиста ми је потребно снаге, воље, јак карактер.

Када сам му рекла да ми недостаје, није му много значило. Предпостављам да треба да схватим да се време не може вратити, а као некада, више никада неће бити.
Суза луталица вришти али из ината нећу више да је пуштам!

Морам да научим да кажем "Збогом".

На овај Бадњи дан, чисто зато што нас он чини различитима. На наш, православни Бадњи Дан. Молећи Бога за још снаге.

Раскрсница.

Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2012

"Бар ме гледај у очи док плачем". Уздисала је тешко.
Није могао. Колико год да је лагао, да се претварао, она му је значила. Неће моћи да заборави онај први пут... када је дотакао њене усне и пожелео да то потраје. Да није тако компликовано. Да не заболи.
Није желео да убаци осећања, али се спонатано све догодило.
"И разара ме. Када шетамо на улици, стискаш моју руку. Осећам да ти пријам... и када се неко појави, брзо је испушташ. Да нас не види свет. Доста ми је скривања, тајни, бола."
Некако није смео ништа да изусти. Говорила је истину.
Ону истину која се заташкавала под првим пахуљама снега. 
Очи су јој се цаклиле. Препуне суза. Али, оне су биле тако тешке, пуне оловног бола. Разбиле би патос када би се о њега удариле.
"И први пут када си очешао руку уз моју бутину, сасвим случајно... као... и први пут када си ми пољубио груди... све ћу памтити. И то како ме је пекло, сваки пут када си после мене ишао њој. "
Он подиже поглед. Тужан је. Осећа да је ово растанак, који ће променити и њега и њу, и његову везу.
"И крива сам, као свака жена када се заљуби, занесе, ветар је однесе..."
Са црвеним пишемо све што је важно. Исписаћу твоје име са црвеним маркером на капке и подвућићу те. И онда их  никада више нећу отварати, из страха да те не изгубим.

Ветар је дувао, свет је журио, они су стојали једно наспрам другог. Он загледан у њене усне, модре од туге. Она у његове, црвене од њених пољубаца. Размазио ју је и тешко јој је да оде. 
Ветар их је везао, све са машницом од прашине. 

"Недостајаћеш ми, лепотице." Било је све што је успео да прозбори.

И недостајала је.

 

 

Стаклићи ветра

Аутор behappy | 2 ÐÐ, 2012

 

Још једна истинита прича.

Знате ли онај осећај, када имате омиљену мајицу коју сте носили са задовољством, свакодневно... И затурите је негде у орману, заборавите за њу.
А када је пронађете, нигде краја вашој срећи! 

 Упознали су се у чудним околностима. Она је била у вези са неким за кога ће касније рећи да је "грешка младости", он је био са првом која му је заиста значила. 
Још од тог упознавања се у њима развијала нека посебна страст. Касније ми је помињала да је све као у филму.
Због разних потешкоћа, он је одустао од љубави, која би могла да буде "она права".
Она је успела да оконча везу која није имала никаквог смисла, за њу.
После пољупца са њим, схватила је да није у питању "први пољубац који се памти", већ први са правом особом.
У неку руку, било јој је драго, иако је знала да не сме никада да се прочује по месту о томе.
То је била њихова тајна коју су скривали под рукавима и сећали је се са осмехом, пред спавање.
Помало је осећала кривицу због ствари које су се одвијале. Кривица која није имала основу. Волела је. Али јој та љубав није никада била узвраћена.
После пар лепих дана, уследио је растанак и неколико месеци проведоше један без другога.

Када се приближио дан њеног одласка у његов град, он је већ био помирен са девојком. Та девојка, играла је важну улогу и у њеном животу. Нешто јој је стезало стомак. "Нећу га тражити". Шапутала је у себи, иако је из свег срца желела да га опет види.
Да сагледа, очи у очи, момка који је у њој пробудио најлепша и најмагичнија осећања.

Бојала се. Да се бори за своју срећу и прекрши моралност.
Погази част.

Али, када је тамо негде записано, десиће се.

Шетала је са сестром од тетке градом, изгледала је заносно, и сама је касније то признала.
Напољу минус 10, трну руке од зиме. Занесена у разговору, као и обично, објашњавала је уз гестикулацију.

Видела је сестриног доброг пријатеља, али није видела да он није сам. Био је у друштву некога.
У том тренутку, ватромети су почели да се распаљују у њеном стомаку, руке су јој се стегле. Био је то он. Од 22 хиљаде становника, налетела је баш на њега. Мазио ју је погледом, одмеравао од главе до пете, смешио се. Није желела да он примети немир у њој.
Када се њена сестра запричала са пријатељом, он јој је намигнуо.
И знала је: тражиће је.

Носила је део оног лета увек са собом. И знала је да је у том граду била нешто ново и зато занимљива мушкарцима.

Исте вечери су се срели, овога пута је била сама, као и он. Осећала је како у њему буди неку неописиву жељу да је поседује. Сада и заувек. Да би због те привлачности одустао од свега другога.
И баш  тих дана, преварио је девојку. Није могао да одоли да не осети укус њених усана.
Неколико састанака.
И она је схватила да је све само пожуда, да само жели да је искуша, да опроба, да осети...

Био је посебан за њу, иако није умела то да објасни.
И знала је да је тих дана њена женственост угрожена. Осетила је куда све ово води - до кревета.

Женска интуиција понекад уме да послужи. Помало ју је болело када је рекао "заборави да се ишта десило. Ја волим своју девојку".
И сетила се да ју је баш он једном подучавао: никада немој да допустиш да ти неко заиста зарасте за срце.
И поред свих пољубаца, модре усне, додиривања њихових тела под уличним светиљкама, погледа који је свлачио, знала је да јој није стало.
А тајна је још увек у њима. И ни једно од њих никада неће заборавити.

Жеље :)

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2011
 
 
Па да у Нову Годину уђемо испуњенији, а тај осећај да нас не напушти целе године.
И не заборавите, није битно где проводите празнике, већ са ким!

П.С. Није ме било неко време, румунске празнике проведох са фамилијом. Било је то најлепше време ове године, сигурно :) 

Брза пошта

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011
 
 
 
 
 Ово је прича о љубави. О немогућој стварности и о стварима које се дешавају поред нас, али их ми не примећујемо.
  Ово је прича о сновима, жељама и идеалима. Она сече крила али и даје снагу. Ово је истинита прича.

Била је девојка која је носила једног момка у срцу. Њен карактер је био такав, те је брзо склапала пријатељства, која су умела дуго да потрају. Тако се брзо спријатељила са његовим пријатељима.
Пожелела је да га изненади, да му напише љубавно писмо. Било је то прво љубавно писмо које је исписала, пажљиво, на белој хартији... спаковала му је слику њих двоје, урамљену. Носталгично је уздисала при паковању.
Да се изненађење не би покварило, замолила је његовог најбољег друга да јој набави адресу. Не питајући се, шта је са осећањима тог момка.
Он је био заљубљен у њу. Набавио јој је адресу истог дана.

Поштар је носио писма пристигла тог дана. Испоручио је младићу љубавно писмо, не имајући појма да ће једног дана пожелети девојку која је писмо написала. 
 
Прошло је пуно времена...
Истина је, изнова, дошла на видело. Девојка је схватила колико мало значи дечку ком је писала најлепше речи, а колико пуно његовом најбољем пријатељу.
Била је збуњена, уплашена, немоћна.
Изгубила је све што је имала са момком ком је писала, кога је чувала, о ком је сањала.
 
Удаљила се од његовог најбољег пријатеља.

Почела је да се дружи са младим, згодним поштаром. Она му се допада, зна како да поступа са њом. Уме да је насмеје.

И није ни сумњала да је баш он разносио она писма, давно исписана.

И ко после сме да каже да се не дешава све са разлогом? 

Grey's anatomy

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011

"There's a reason I said I'd be happy alone. It wasn't 'cause I thought I'd be happy alone. It was because I thought if I loved someone and then it fell apart, I might not make it. It's easier to be alone. Because what if you learn that you need love and then you don't have it? What if you like it and lean on it? What if you shape your life around it and then it falls apart? Can you even survive that kind of pain? Losing love is like organ damage. It's like dying. The only difference is death ends. This? It could go on forever."

 

 

Улицама Блогограда 12.12.2011.

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011
 
 

12. 12. 2011. је, уствари, веома значајан датум. На тај дан, ја имам тачно осамнаест и по година. На тај дан прослављам 3 и по године од када се преселих.
И ове године, добијам још један, велики, повод за дизање чаше. Промоција књиге „Улицама Блогограда“.
Прво бих желела да признам Шукију, да је од почетка био у праву, да сам му неизмерно захвална што ме је убедио да будем део овога. „Јер ово ће ти бити лепа успомена“.
Можда и најлепша.
И тако, ја се упућујем ка главном граду Србије, са дебелим разлогом. Нека срећа ми трепери у срцу, узбуђење је ту, чак и мало треме. И замишљам: па ја све те људе изванредно познајем. Много боље од оних са којима се свакодневно срећем, а уствари, не знам ко су. Звучи збуњујуће? Да, можда.
И тако, Весела (кума) и ја се вучемо Ресавском улицом, чаврљамо. Кад одједном, драго лице једне згодне плавуше нам се смеши. Беше то Грлица, каже, уморна од пута...  И када се, сасвим случајно, сретну људи који после толико времена већ осећају твоју бол и разумеју твоју срећу, ти не знаш куд ћеш од радости!
То препознавање ми је још увек невероватно. Одмах смо се препознале, поздравиле, сачекале њеног сапутника, нашег најдражег мудраца, Мандрака72, па се ми заједно упутисмо до клуба „Сцена Црњански“.
Не бих да дужим са уводима, па ћу одмах да скочим на промоцију.
Микрофон, сасвим сигурно, у руке узима водитељка програма, сањарења56 и мирним и благим тоналитетом почиње са представљањем промоције, као и са представљањем блогера.
У мојој визији, то је изгледало овако:
            Излази на сцену Мандрак72, човек са пуно искуства, озбиљан и невероватно нежан. Онај који је све нас натерао да се замислимо о својој егзистенцији, о људима који из дана у дан постају све гори, да размислимо, да покушамо да се поправимо или бар да то пожелимо. Његове приче су дуге, али више пута остану без коментара. Зашто? Зато што просто човек занеми, не може да се изрази после толико мудрости и истине.
            После Мандрака72, микрофон преузима Несаница, прелепа водитељка радија, која нас је све оставила без речи након свог изврсног читања текства. Сви смо гутали њене речи, без трептаја. Када су њена писанија у питању, мислим да смо сви навикли да ноћу, када сви утону у сан, читамо њене постове и плачемо, проналазећи себе сакривене у сваком стиху. Једна дивна жена, сигурна у себе, која  изгледа страшно борбено.
            Након ње, представља нам се Степски Вук. Ја не знам зашто, али овај ме је човек купио још давне 2008 када сам блог отворила. Он ме је натерао да верујем. Да верујем у љубав, у боље сутра, у срећу која је сакривена по свим угловима света. Пуно пута, после мојих падова, умео је да изабере праве речи за мене. Данас је отац, сигурна сам међу најбољима. Изрецитовао је своју песму, која ме је, уз оне звуке клавира, скроз разнежила. И ето доказа: и мушкарци умеју да воле. И те како.
            Као што је и рецензенткиња рекла, Тањанакић пише стихове који се само чине једноставнима, а уствари у себи скривају много више. И тако, док чита, ја видим отреситу жену, пословну жену која зна шта жели од живота и сигурна је да ће то и добити.
            Касније је уследила моја маленкост. Очекивала сам да паднем у несвест када ме је сањарења56 најавила, јер су ме речи рецензенткиње посебно погодиле, али нисам.
            Стихове настасје читала нам је цицили. Посебно ми је криво што је настасја тако далеко и није успела да нам се придружи. Она је једно дивно, искрено створење које ће ти без длаке на језију све сасути у лице. Девојка која је осетила и проживела најлепше ствари, а ништа мање и заслужује. Искрено се надам једном накнадном сусрету.
            И онда је уследила „Паукова мрежа“, коју сам после тог 12. 12. прочитала још најмање 5 пута. Као што сам већ једном напоменула, скоро сам се „распекмезила“. Маркотеспи, човек који ми се чини изузетно позитиван, јак, храбар. (Па зар може полицајац да буде другачији?!) и улива човеку неку посебну сигурност... Увек ме насмеје када ме са Словаком асоцира. Онај који је неколико пута променио ник, али је до данас остао исти онај Марко, који пред женом изговара најлепше речи.
            Моје велико разочарење се десило онога трена када ми рекоше да једна од мојих блог-мама неће успети да присуствује блог вечери. Каспер, добри нам дух, није успела да стигне. Али нам је зато размишљанка открила „Шта се крије на крају дуге“ и то на један изванредан начин, својим изражајним читањем. Каспер је, како сам је једном назвала „Најхрабрија жена блога“. Она која је уз мене од првог дана када сам почела да пишем. Некако су нам се коцкице склопиле и остаде посебно драга.
            Једна дивна жена, која у себи крије љубави за све нас. Домаћица! Довољно је, мислим само то рећи. Толико нежности, а уједно и јачине. Чини ми се, толико способна да она може то све сама! Просто ме је одушевила! Она препушта своје стихове у руке наше куме, Веселе, која ће их на прави начин извести.
            Моја блог секица, Цицили нам је признала да у сваком делу, можемо бити „Криви обоје“. Као што сам је и замишљала, она касни, у журби је, факултет је излуђује... али и поред тога, осмех преко целог лица не скида, он блиста. Посебна „лудица“ која би измамила осмех и најтужнијем човеку.
            Горданушка, која је из мог родног града, девојка која је седела до мене. Нисам је раније приметила на блогу, али ме је обрадовало што сам понешто од ње научила. Лепа млада дама, са дугом косом, што би рекли, делује заводнички.
            Персефона! Жена са осмехом у очима и преслатким сином. Њу, као и њену претходницу, замњеује Шумахерова сестра, тета Љиља. Која је, узгред, заиста сјајна жена. Она нас води по Нисајским пољима, учи нас о обичним животним стварима, које ми људи претварамо у немогуће.
            Стиже нам и Анцисал, коју човек не може да отера са сцене! Шалу на страну, то је девојка која много, много воли да прича. Не знам, али рекла бих да је лав у хороскопу. Воли да јој се посвећује пажња, па то ти је! Она је на својој кожи осетила љубав мушкарца и жели са нама то да подели, што јесте дивна ствар.
            Следи Биљанак, жена која буди у човеку поштовање. Што би рекли, образована жена. Њене су песме намењене људима. Људима који у њеном животу играју важне улоге. Она пише о болу – како би га се отарасила, решила и избацила га из свог живота. Њен спас, чини ми се, није само у писању, већ у породици. Изгледа као прави саговорник, жена са искуством.

Борац. Прави борац, врабац и лав у једној јединој Уни! У жени која у мени може толико осећања да пробуди, толико лавина да изазове, толико поплава... да је то невероватно. Вулкан осећања се „дрмне“ када прочитам нешто њено. И сада, њен „Завет“ свима препоручујем. То је жена која ће се борити, до последњег атома снаге. Она осећа, осећала је и осећаће. Она је дивна, права душа од човека. Неко од кога сваким даном учим. И страшно се радујем што је упознах. Права лутка, чак кажем, изгледа као да ми је вршњакиња.

            Једна веома драга жена, коју, као што напоменух, сретох  је  на улици и одмах је препознах. По осмеху! Изгледа, што би рекли, породично. Жена која сву своју снагу црпи од њених најмилијих. Лепа плавуша, која је због треме одустала од читања своје песме „Успомена“. Њену песму читаће Веселица наша, која такође није могла без треме проћи. И тако нам Грлица показује да из једне једине  успомене може да се појави много туге и радости.

            Нажалост, ни Крилцаанђела није могао да на промоцију дође, али је за то имао важне разлоге, па ми је и драго што није дошао. Добио је звезду водиљу кроз живот. Сина. Њега сам упознала раније и уверила сам се у величину тог човека. Људину, што би рекли, која пише предивне стихове, из којих говоре душе заљубљених. Једно нежно биће, а уједно и невероватно јако. Он ме увек, увек обрадује.
            Пред крај, стиже Шуки. Мој први утисак? Мудри интелектуалац. Способан човек, сналажљив. Онај који зна све. Обично, људи попут њега ћуте и посматрају. Он нас све познаје, анализира. Човек чија јачина стихова уме да уздрма, поремети, покрене. Њему припада сво моје дивљење, потом ћу само рећи: „Живео нам Шуки“. Зато што је пронашао времена за нас, за наше прохтеве, захтеве и друго. Зато што нас је трпео, истрпео... Све похвале на његов рачун.
            И, на самом крају представља нам се сањарења56, која је много пута асоцирана са „душом блога“. Она која се много пута борила за наш опстанак у Блогограду. Њене песме су сетне, велика већина има за тему успомене, сећање на давно прошло време, плес, детињство, време младости, остварене и неостварене љубави. Обећала је она мени још пре, надам се да није заборавила, упознавање са млађим сином :)) Шалу на страну, њој такође захваљујем на реализацији овог пројекта.
            Такође бих волела да поменем и блогере који нису учествовали у овоме, које сам упознала те вечери.
            Веома пријатно изненађење вечери, била је Аннаса2н, једна прелепа жена, барбика, која у себи крије много светова, виђеног, замишљног и проживљеног. Њене су приче занимљиве, страшно интересантне, а она их гестовима чини још интересантнијима. И ето, зато ми је невероватно драго што нас је подржавала те вечери, као и то што се она толико уживела у наше речи, да је одлутала негде далеко...
            Звездатвоја, је те вечери била „наша звезда“ и све нас изненадила својим присуством. Она је приметила како је тешко попамтити имена свих блогера „ма лакше је са надимцима“. Што је истина, истина је! Драго биће, за које сам мислила да има 20-ак година. Изгледа да сам се преварила малчице.
            Сунчица се одвојила од свог Сунашцета и као права правцата пријатељица, дошла да подржи своју несуђену сестру, Анцисал. То је девојчица која иза себе има судбину којој не жели више да се враћа. Али као трофеј свих тих досадашњих борби, она има Сунце које ће је грејати до крај живота. Надам се да ће се још дуго смејати!
J

            И за последњи део „анализе“ чувала сам једно невероватно драго биће. Моју Веселу, за коју сам сигурна да ће ми остати пријатељ и након 10 година. Ма ко шиша разлику у година,а? Девојка која ме је изненадила својојм позитивном енергијом и визијом света. Њој се увек обрадујем, као што и она зна да дође у право време, са правим речима. Зато ће заувек остати Веселица. Посебна!

Драги моји блогери, ово је била само моја визија свих Вас. За оно вече, вредело је доћи и из Аустралије, не из Темишвара!
Свака Вама част!

      
 

 

Заштитница немогућих снова

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2011

"Извинте, Госпођо! Можете ли и моје немогуће снове заштити?" процвилела је.
"У чему је проблем, девојчице."
Уздахнула је. Скоро заплакала и почела да прича:
"Знате, прошло је 5 година од кад носим у себи неку бол. Тамо, на онај бољи свет, отишао је мени неко драг. И, сањала сам. Сањала сам да ћу одрасти уз њега, да ћу учити од њега, да ће моћи да ме загрли сваки пут када се будем осећала усамљено." Она гута кнедлу, па наставља.
"Био је диван отац. Умео је да ме чува, да се похвали мојим успесима... борио се за мене, али је морао да оде."
"Девојчице" започела је заштитница: "Док он буде био у твом срцу, живеће вечно. Оданде, нико никада неће моћи да га избаци. Док верујеш у њега, док га се сећаш, он са ове планете неће отићи. Живео је теби ових пет година, чувај семе љубави према њему и он ће бити жив и наредних 55 година."
Рекла је тихо.
И тада се девојчица расплакала.


П.С. Тати, на његову петогодишњицу. (13.12.2011.)
Зато што га волим. И зато што он уствари, никада неће умрети!

 

 

Капиџик

Аутор behappy | 9 ÐÐ, 2011

Знаш, онај капиџик,
под мојим прозором...
Још увек непомично стоји,
а у кључоници чува 
највеће тајне света -
дрхтај твоје руке и трептај твога ока.

Знаш ли, онај капиџик,
Поред ког смо се растајали -
ја меланхолична и топла,
ти невероватно јак.
Тај капиџик под собом скрива сузе,
Које сам гутала и носила у утроби.

Знаш... онај капиџик, тамно браон боје.
Сваки пут, када бих га затварала,
осетила сам да се део мене цепа
и лепрша за тобом.

Испред оног капиџика, где си ме
први пут пољубио,
уплашено и опрезно,
још увек лете ласте
које си тог дана у мени
пробудио.

 

Епилог

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2011

Водопад има браду као гроф Л. Н. Толстој.
То се
у ствари
Јутро по себи пени и разапиње дугу.
Ја сам признао једној жени
Да је живот нешто просто у мени,
- А није баш тако просто.
Ја сам мислио да ћу ићи право
док се не претворим у лењир,
а нашли су ме у кругу.

Нашли су ме после лутања
срозаног од вриска до шапутања.
Прошао је октобар.
Међу ногама дрвећа полако заудара на влагу
и крв.
Улица последњи пут кисне на сировом сунцу.

Седите мало крај мене као крај гроба.
Минут поште за моје преминуло најруменије доба.
Седите мало крај мене
Видите: опет сам добар.
Иза уха ми се окорео млаз усиреног пораза
као стрељаном војном бегунцу.

Пролетеле су огромне златне кочије
кроз наше утрнуле оци,
- А ми их сачували нисмо.
Нешто младо нам је рзало на усни и увело
Горко од смеха и слатко од плача.
Дозволите ми да после свега
далекој некој госдођици напишем једно писмо,
онако мало носталгично
као што пишу сенилни пензионисани адмирали
преживелој посади са потопљеног разарача.

Госпођице,
казаћу,
госпођице,
све је,
све је,
све је готово.
Овде цвеће покојно
продају разливено у парфемске флаше.
И све је,
све је,
све је спокојно
као да ветар никад није шамарао дрворед
и по окну се плео.

Госпођице,
казаћу,
у ову јесен,
фригидну као туристкиња са скандинавским пасошем,
то што сам одједном сед не значи да сам бео.

Ти си једина нахранила сву моју глад
са оно мало меса и сна.
Једина си била сита од оно мало мојих ноктију
и дланова.
Волео бих да твоји будући синови наследе боју мога гласа
и кћери носе моју тугу у прслучићима од свиле.
Волео бих да сачуваш моје најдивније врхове
на хоризонталама твог дна
и пронесеш моје очи кроз тишину туђих очију
и станова,
и мој октобар кроз све туђе априле.

Ово није исповест.
Ово је горе него молитва.

Хиљаду пута од јутрос као некад те волим.
Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.
Хиљаду пута поново се плашим
за тебе изгубљену у вртлогу географских карата,
за тебе подељену као плакат ко зна каквим људима.

Да ли сам још увек она мера по којој знаш ко те боли
и колико су пред тобом сви други били голи,
она мера по којој знаш ко те отима
и ко те плаћа?
Да ли сам још увек међу свим твојим животима
онај комадић најплавијег облака у грудима
и најкрвавијег саћа?

Овде код мене
дани имају укус пива и досаде.
Понекад капљу кише
чудно,
спокојно.
Немам воље ни да живим ни да се убијем.
Сасвим сам налик на лађу која лута без посаде
и не жели да збрише
са свога ока нешто узалудно,
нешто покојно,
нешто голубије.

Можда је добро да знаш:
после тебе жене немају право ништа да уображавају.
Некад први жутокљунац републике,
данас - могу да подигнем зарозане чарапе
лично богородици
у достојанство прерушен.

Све моје нежности још увек на твом прагу спавају
као мали жути пси
на мокрим,
набреклим,
црним сисама госпође керуше.
Сасвим сам закопчан од слузокоже до душе.
Ова 32 зуба још увек љубав само за тебе онако јецају
и онако певуше.

Ти ме свакако разумеш:
све је,
све је
све је готово.
Уплашено сам пијан
и празан
и сам.
Понекад неко наиђе да ме забринуто воли и пази,
неко коме откривам све твоје путоказе
до мог усијаног темена.
Никоме немој рећи
али ја,
који најмање знам о срећи,
хтео бих мало неспретне среће том неком новом да дам
и док умире дрвеће и ветар по лишћу гази
хтео бих да му буде добро у име извесног аориста моје љубави
и давнопрошлог времена.

Можда нећеш веровати:
и са хотелима сам раскрстио сасвим неопажено.
Све ми хотели некако личе на исту бајку
и постеље у собама смешкају се на исти глас.
Сви се портири на исти начин брину
онако мало рођачки кад им лаку ноћ кажемо.
Сви се портири исто онако брину,
мајке ми,
као да знају за нас.

Даље не бих имао ништа више да ти јавим.
Пијана од хладноће суботња ноћ се ваља.
Сатови су већ одавно повечерје одсвирали.

Даље заиста не бих имао ништа више да ти јавим
једино можда то да си остала најлепша медаља
из најлепшег рата у коме су ми срце ампутирали.

Госпођице,
ја нисам за тобом био онако обично,
гимназијски занесен.
У мени је све до табана минирано.

Иначе,
запамтио сам:
љубав је најголубија само у оним крицима
који се поклоне првима.
Дозволи да се зато због нечег у себи
насмешим у ову јесен
помало кришом,
кроз сузе,
помало демодирано,
ја, твој најнежнији пастув међу песницима,
ја, твој најсуровији песник међу пастувима.