Сутра је нови дан...

Бадњи је дан, а мене гуши ово осећање које је одавно требало да нестане. Јесам га се одрекла, али оно мене није.
"Пиши, испразни се" говори ми срце.

Да ли је могуће да се човек промени у кратком временском периоду? Не знам који је проблем, да ли ја не схватам или не желим да прихватим то тако.
Просто ми се не да.
Једини дечко ког сам стварно заволела. Неко ко ми је открио да могу најискреније да се смејем... да заволим а не знам зашто.
Кажу, ако некога волиш због изгледа, није то љубав, то је привлачност. Ако некога волиш због интелигенције, није то љубав, то је дивљење. А ако пак, некога заволиш, а не знаш због чега, е то је љубав.

Неко ће рећи да сам још млада. Ја ћу признати да јесам. И признаћу да се бојим да заборавим, на неки начин.
Да одем... Био је моја инспирација. Неко ко ме је чувао. Показао ми лепшу страну света.
И јесам заволела, после једног времена. Било је изненада, неочекивано, као и све лепе ствари у животу.

Сада ми остају само успомене и неостварени снови које смо заједно сањали. То је било наше. И не знам, не знам где ћу са свим тим заједничким сликама, са том музиком која ме подсећа на њега, а он сада те исте стихове посвећује другима. Колико смо се борили да одемо на концерт Бон Џовија у Барселони. Како ме је гледао, миловао... никада нећу заборавити.  И није ми јасно, неразумна сам. Зашто су сва та осећања пала у воду? Зашто је тако детињаст?
Било је ово, изгледа, први пут када сам срце ставила на тацну.
Ми Србимо смо познати по свом поносу. Ја сам га одавно погазила. Давала сам реч да ћу да га оставим на миру, да нећу покушавати из пепела да изнова упалим ватру.
Али јесам. Изненада се палила нека скривена нада у мени и ја сам покушавала да вежем покидано.
И није ми полазило за руком. Патња, бол.
Ја нисам таква особа, да седнем и плачем над својом судбином.
Али је Словак увек успевао да ме обори на земљу и растужи. 
Како ми се инатио, улази у разне везе, качио слике на свим могућим сајтовима. Да бих ја могла да приметим.
Нећу лагати, све ме је дирало. 
И то када је песму коју сам му својевремено послала, он послао другој. 
Слама.
Недостајао ми је, страшно ми је недостајао. Било је тешко када смо се опет срели, иако сам мислила да нећу ништа осетити. 
Нека језа ми пролази телом када се сетим да бих могла да га сретнем опет. Побогу, живимо у истом граду!

И желим да заувек закључам то поглавље свог живота. И заиста ми је потребно снаге, воље, јак карактер.

Када сам му рекла да ми недостаје, није му много значило. Предпостављам да треба да схватим да се време не може вратити, а као некада, више никада неће бити.
Суза луталица вришти али из ината нећу више да је пуштам!

Морам да научим да кажем "Збогом".

На овај Бадњи дан, чисто зато што нас он чини различитима. На наш, православни Бадњи Дан. Молећи Бога за још снаге.