Поново...

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2009

Субота на недељу-играње до пола 2.

Мислим да сам се ознојала и после тога док смо чекали превоз напољу, успела сам да се разболим.

То је код мене врлоо лако.

Синоћ када сам стигла кући, температура 38,8.
Кашаљ, грло боли... Осећам да мало "крче" плућа.

Јутрос-температура 39,2

Лекар, лекови. Недељу дана лежање...

ПОНОВО сам закачила вирус.

Ала сам сенсибилна ове године...

Кревет ми је најбољи друг. Не пријају ми ни филмови, ни компијутер, ни књиге.

 

 

Тамо

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2009

Како је само леп живот

Који би овако могао живети 

И који је тако далеко

И ипак, тако близу...

 

Колико је само дубока бол

Коју свако може да осети,

Која га пече, пречишћавајући га

Да би уистину постојао.

 

Колико је само кратак пут,

Који би свако могао прећи

И који га увек доводи 

Тамо где у ствари и јесте.

 

Е.Љ.П.

 

 

Недостајеш...

 

 

Кад разум одшета...

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2009

Све коцике су се склопиле...

Једна као да штрчи... Где уклопити тебе?!

Стварно сам кренула даље после свега... после Карловаца... и он је отишао тамо... у онај јужни део... како он каже... "Што јужније, то тужније..."

Данас сам била скроз опуштена. "Селе" је напокон играла коло, певала из свег гласа, ђускала... осећала се добро. И онда је дошао професор у коло, стао поред мене : "Хоћемо на Косово?"

Осећам да ми се грло стеже, али кажем "Хоћу!"

Успела сам да пређем преко тога. "Ништа се није десило".

И усред песме, професор ми показује телефон, на екрану исписано ЊЕГОВО име. Осећам да очи, само што нису издале... стежем "месечину" за руку. "Издржаћу ја ово", говорим себи, "буди јака". А све се у грлу скупило, као кнедла... Само што не експлодирам!

И знам да је тешко... знам... али немам избора. некако ћу се већ концентрисати на живот који сам живела пре овога...

Синоћ сам му послала километарски мејл, и данас је одговорио...
"Знам шта осећаш, чак и када не проговориш ни реч."

Бићу ја добро...

Кад кише прођу...

Долази зима, надам се, донеће њега. Само на неколико тренутака, да поделимо сузе, загрљаје... и речи. Речи које чине толико тога...

 

 

Бол у грудима.

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2009
Одједном, слике из Карловаца почеше да  ми се мењају пред очима. Драги људи су поново ту. Видим их, осећам њихову близину... Разговарамо...

Помену њега... помену Косово и Метохију... ситуацију тамо...

Како ли је он?

Као неке визије, мисли почеше да се јављају.

Зашто су баш толико морали да причају о њему? 

Као трудим се да не слушам, али чујем:

"...диван је дечко, и жао ми је што нисмо успели..."

"...било ми је тешко када сам га видела да плаче, мислила сам да ћу умрети..."

"...тамо је страшно, али се они обрадују само када нас виде..."

Осећам како се срце грчи. Сваки тренутак је тамо неизвестан.

 


Ко зна... временом би се можда ствари мењале.

Осећам само како ме оштар бол разара... туга. 

"Не питај је ли праведно што нас је прекрио мрак... и што нисмо заједно, пусти сузу дај ми знак..."

 

 

Али проналазим себе

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2009

Бојим се понекад понора

И дубоке туге око себе,

оних што и сада пате,

и своје, када заборавим ко сам.

 

Бојим се понекад себе саме,

Онда када из незнања

Помислим да бих могла преобразити

Илузорну огромност света.

 

Бојим се понекад времена,

и хватања у коштац с' простором

Али проналазим себе у слободи

Трена помирења са самом собом.

 

 

Е.Л.П.

 

И ја сам се пронашла...

Грлица

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2009

 

Ко зна како се осећам.

Прави, типични близанац.

:)

Један момак ме прогања. Шаље милион порука дневно, зове ме сто пута на дан... Симпатичан је, добар...  све то стоји... Али је сам чудна... Не волим да будем стално под нечијом контролом, и не допада ми се када ме неко на сваких 10 минута пита шта радим.

Изгледа да више волим да се ја борим :)))

Ко ће ме знати.

Тренутно се налазим у чудном стању. И срећна и тужна у исто време...

Али сам, све у свему, добро...

Како су слатки :)) ех..

Преживљавање

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2009

Ког' ђавола сам опет питала друге за мишљење...

Он се слаже са свима, шта рећи...

"Хеј а зар ниси знала да он има девојку?" Пита ме другарица.

А ја знам и много више. Знам и да жели да раскину, јер им је тешко да одрже везу на даљину, знам и да му је тешко да је остави, јер мисли да га она воли... и боји се да она не остане повређена....

И онда му ја саветујем разне ствари.

У себи осећам неко дивно осећање, јер сам налетела на једну дивну особу. 

Али и лагано умирем, јер како ствари стоје... никада неће бити мој.

Али Боже мој, времена се мењају...

Живимо у истом делу града, а никада се срели нисмо овде.

И мислите да ми није на памет пало мали милион пута да га позовем да се видимо, да прошетамо, да... 

Али сам се уздржала.

Колико год ми се свиђао, колико год био диван, ја не могу да кварим то...

Без обзира да ли он воли ту цуру или не...

И зато је данас дан био никакав, и зато сам цео дан у школи слушала музику кад су се сви смејали, и забављали и присећали детињства. Тишина ми је више пријала. И размишљање. Остала су само још два испита (Историја и латински). У петак нам долазе Карловчани...

Ваљда ће ми него макице сметнути са ума њега...

 

Зато што ме је он подсетио...

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2009

Волим онај укус чежње.

Пожелим да ме поново загрлиш, као оне вечери...

Нада увек постоји.

Сазнајем одговоре на нека питања.

Одрастам ли?

Или је то само илузија.

Постајем свеснија својих жеља, потреба. Креирам своје, само своје мишљење.

Овога пута не дам да други пресуди. Не дам.

Сама ћу пресудити.

И не смем се тако лако предати, не смем показати слабост. 

Учим.

Учим да се борим. 

Од сутра, ОБЕЋАВАМ да крећем у акцију. Остваривање оног дуго очекиваног циља. Оног на који су сви заборавили, а ја га се сетим сваки дан када прекршим обећање.

Е па, више нема кршења тих правила.

Није понедељак, али  почињем испочетка. Па, шта Бог да.

Сада ми то највише смета- што нисам била у стању да обећано испуним.

Сама сам незадовољна собом због тога.

Колико год били тешко наредни дани, не смем да се предам.

Тата, буди ми највећа подршка!

И кад је најтеже, осмехом борим се... :)

 

 

Писмо пријатељу- Бранко Миљковић

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2009

Драги пријатељу,

не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мог духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварарале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, то јест онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћене положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредности и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих "Један несрећан човек не може бити песник". Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживи не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље Бранко

П.С
Уколико желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има Назеб итд; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој почеће да мислим о смрти.
Поноћ је. Довидјења.
Бранко
Бјанкинијева 11

Загреб

 

Ово ме је очарало. Колико бола, патње и стрепње за једном девојком... Истинска љубав.

 

О А. :)

Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2009

 

 

Ма мрзим ограничења. И као морам да се уздржим да му пошаљем поруку, да не помисли да сам луда за њим. (јер УОПШТЕ нисам).

Не, стварно-бојим се да му не досадим, па сматрам да је боље да га оставим на миру...

Јавиће се он, ако баш жели.

Боље је тако, него да се заљубим до лудила (како ја обично знам), и онда д стигнем у ону моју лошу фазу...

Морам да сијам. ПОНОВО ВОЛИМ!

:)

(И то, за право чудо није Србин)

Ма кога брига.

И хоћу, и нећу да волим.

Хоћу- јер сам скроз испуњенa.

Нећу-јер се у мени буди оно "егоистично", и још ништа није ни било, а ја већ мислим "шта ако останем повређена?"

Нисам баш нормална...:)

Толико сам нестрпљива, да ћу надрљати...

Свечано обећавам. Бићу стрпљива... и даћу му сво време овог света... :))

Хоћу стварно...

Отишла сам да сањарим :)

Суза.

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2009

90 пута најмање, сам данас одслушала ову песму.

Ма све ми се опет скупило, и потребне су ми сузе.

Много је компликован живот.

А људима не можеш угодити. 

Што се више трудиш да све буде уреду, све више проблема ствараш.

И чим, помислиш мало на себе, на одмор, одмах побређујеш друге. 

Да бар мало могу да побегнем од свега...

И после ме питају зашто хоћу да студирам у иностранству??

Глупо питање. Хоћу да идем што даље. Да пронађем боље, и да се НИКАДА више не вежем за људе.

Схватила сам да ме нико не разуме.

Нико и не треба. Опет сам сама са оних 1000 мисли, са љубављу, и овом песмом.

Да ми је сада једно раме, да се исплачем.

Као да ја желим да повређујем друге. 

Шта да се ради. Неки људи се наљуте за сваку глупост.

Једноставно ме тих 5 радних дана толико исцрпе, да викендом немам воље за изласке, већ само за одмор, и наравно учење...(или опет неки додатни рад).

Не значи да заборављам на пријатеље тако...

Само да што пре завршим ову школу, и да бежим негде.

Иначе ће моје срце бити повређено још сто пута.

Али, тако ми и треба. Кад се тако брзо везујем, кад ме све растужи, и кад све примам к' срцу.

...А слику његову гледам...

 

"Киша је падала, а ја сам плакао за њом...

Улица дуга, к'о моја туга, остаће у срцу мом."

Све бих дала...

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2009

 

Дозволи ми да се загледам у твоје невине очи.

Све видим. Тражим себе у њима. Има ли ме?

Знаш шта? Оне ноћи, осећала сам се неописиво лепо... Сигурно. Фантастично.  

Твој загрљај ми је био довољан да више никога не примећујем. 

 

П.С. Знаш ли како си симпатичан када се мучиш да причаш српски? :)

Нема шта, пала сам на твоје речи.

 

Надам се да постоји неко наше време...

 

Заљубљена, напокон :)

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2009

Хаљина коју сам синоћ носила, упила је мирис његовог парфема. (наравно да нећу да је оперем скоро)

Мачгичан је... 

 Сва сам се најежила када ми је шапутао... Музика је, на моју срећу била прегласна, тако да ми је био јако близу...

Волим његов мирис, и близину... 

И обећавам себи по ко зна који пут... да овај пут мора да буде добро... да не смем превише да се надам... 

Али ми је ипак чудно, како се тако одједном створио када сам узимала капут.

Другарица се шалила, каже: "Ма посматрао те је, па када си излазила дошао да те  пољуби."

А мене баш брига. Нећу толико да размишљам, било је дивно...:) 

После ми се јавио да пита да ли сам добро стигла...

И сад причамо. Хмм... мислим да се... полако, али сигурно... заљубљујем :)))

Примећујем то, јер сам срећна, иако је новембар.

Јер данас нисам скоро ништа јела (нисам уопште гладна).

И јер мислим само на једну особу...

П.С. Сремац је жив. Данас ми се јавио. Чини ми се да, увек нађе он неко "посебно" време, када да дође...

 

 

Срећна, срећнааа :)

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2009

Одавно нисам била тако срећна... :)

Била сам на школском балу, (на ком учествује први разред гимназије), па пошто је ушествовала моја другарица месечина, била сам у публици. :)

Било је тамо лепих занимација за мене :))

3 момка која су ми се свиђала... О једном сам пуно писала на овом блогу. Дошао је да ме пољуби, разменили смо пар речи... и отишао. Другог сам само меркала, и могу рећи, да без обзира што је млађи једну годину, изгледа супер-добро-фантастично.

А трећи... :)) Ми се нисмо познавали лично. Имамо заједничке пријатеље, а дописвали смо се  преко интернета већ неко време. Писала сам на блогу, да сам напокон упознала неког романтичног.

И тако, ја сам се правила да га не видим, дође он, пољубимо се, причамо... Другарица ми је рекла да смо јој били "сумњиви" ;))) Почео је да ме грли, а мене неги жмарци спопали... И тако сам сад у облацимаааааааааааааа :))

Само да ме задржи ово осећање...:)

 

Најдивнији град

Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2009

Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.
Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.
Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
I detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela.
Mahala je sarenim kockama,
knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.
Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji
za krisku naprslog bola.
Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s' mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.
Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.
A zidovi su nespretno rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao vise.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena koza,
kao moji rskavicevi laktovi.
Moje poderane nozdrve
i oprane zile na rukama.
Spavala je kao cuperci trske u mocvari
i kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

 

 

 

 

 

 

 "Jednom su me pitali: zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugim šta nas je to tako vezalo"