Стварно сам кренула даље после свега... после Карловаца... и он је отишао тамо... у онај јужни део... како он каже... "Што јужније, то тужније..."
Данас сам била скроз опуштена. "Селе" је напокон играла коло, певала из свег гласа, ђускала... осећала се добро. И онда је дошао професор у коло, стао поред мене : "Хоћемо на Косово?"
Осећам да ми се грло стеже, али кажем "Хоћу!"
Успела сам да пређем преко тога. "Ништа се није десило".
И усред песме, професор ми показује телефон, на екрану исписано ЊЕГОВО име. Осећам да очи, само што нису издале... стежем "месечину" за руку. "Издржаћу ја ово", говорим себи, "буди јака". А све се у грлу скупило, као кнедла... Само што не експлодирам!
И знам да је тешко... знам... али немам избора. некако ћу се већ концентрисати на живот који сам живела пре овога...
Синоћ сам му послала километарски мејл, и данас је одговорио... "Знам шта осећаш, чак и када не проговориш ни реч."
Бићу ја добро...
Кад кише прођу...
Долази зима, надам се, донеће њега. Само на неколико тренутака, да поделимо сузе, загрљаје... и речи. Речи које чине толико тога...
Један момак ме прогања. Шаље милион порука дневно, зове ме сто пута на дан... Симпатичан је, добар... све то стоји... Али је сам чудна... Не волим да будем стално под нечијом контролом, и не допада ми се када ме неко на сваких 10 минута пита шта радим.
Изгледа да више волим да се ја борим :)))
Ко ће ме знати.
Тренутно се налазим у чудном стању. И срећна и тужна у исто време...
"Хеј а зар ниси знала да он има девојку?" Пита ме другарица.
А ја знам и много више. Знам и да жели да раскину, јер им је тешко да одрже везу на даљину, знам и да му је тешко да је остави, јер мисли да га она воли... и боји се да она не остане повређена....
И онда му ја саветујем разне ствари.
У себи осећам неко дивно осећање, јер сам налетела на једну дивну особу.
Али и лагано умирем, јер како ствари стоје... никада неће бити мој.
Али Боже мој, времена се мењају...
Живимо у истом делу града, а никада се срели нисмо овде.
И мислите да ми није на памет пало мали милион пута да га позовем да се видимо, да прошетамо, да...
Али сам се уздржала.
Колико год ми се свиђао, колико год био диван, ја не могу да кварим то...
Без обзира да ли он воли ту цуру или не...
И зато је данас дан био никакав, и зато сам цео дан у школи слушала музику кад су се сви смејали, и забављали и присећали детињства. Тишина ми је више пријала. И размишљање. Остала су само још два испита (Историја и латински). У петак нам долазе Карловчани...
Постајем свеснија својих жеља, потреба. Креирам своје, само своје мишљење.
Овога пута не дам да други пресуди. Не дам.
Сама ћу пресудити.
И не смем се тако лако предати, не смем показати слабост.
Учим.
Учим да се борим.
Од сутра, ОБЕЋАВАМ да крећем у акцију. Остваривање оног дуго очекиваног циља. Оног на који су сви заборавили, а ја га се сетим сваки дан када прекршим обећање.
Е па, више нема кршења тих правила.
Није понедељак, али почињем испочетка. Па, шта Бог да.
Сада ми то највише смета- што нисам била у стању да обећано испуним.
Сама сам незадовољна собом због тога.
Колико год били тешко наредни дани, не смем да се предам.
не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мог духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сад моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред ње најопасније мисли претварарале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја
сам највећи део својих песама написао пре него сам Њу заволео, али тек
са Њом ја сам постао песник, то јест онај који није угрожен оним о чему
пева, који има један повлашћене положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредности и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа ма колико велики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих "Један несрећан човек не може бити песник". Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужасна патња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживи не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.
Жели ти све најбоље Бранко
П.С
Уколико желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има Назеб итд; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој почеће да мислим о смрти.
Поноћ је. Довидјења.
Бранко
Бјанкинијева 11
Загреб
Ово ме је очарало. Колико бола, патње и стрепње за једном девојком... Истинска љубав.
Била сам на школском балу, (на ком учествује први разред гимназије), па пошто је ушествовала моја другарица месечина, била сам у публици. :)
Било је тамо лепих занимација за мене :))
3 момка која су ми се свиђала... О једном сам пуно писала на овом блогу. Дошао је да ме пољуби, разменили смо пар речи... и отишао. Другог сам само меркала, и могу рећи, да без обзира што је млађи једну годину, изгледа супер-добро-фантастично.
А трећи... :)) Ми се нисмо познавали лично. Имамо заједничке пријатеље, а дописвали смо се преко интернета већ неко време. Писала сам на блогу, да сам напокон упознала неког романтичног.
И тако, ја сам се правила да га не видим, дође он, пољубимо се, причамо... Другарица ми је рекла да смо јој били "сумњиви" ;))) Почео је да ме грли, а мене неги жмарци спопали... И тако сам сад у облацимаааааааааааааа :))
Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.
Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.
Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.
I detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela.
Mahala je sarenim kockama,
knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.
Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.
Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.
I samo malo dublji
za krisku naprslog bola.
Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s' mirisom znoja
tekla niz njeno rame.
Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.
Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.
A zidovi su nespretno rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.
Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.
Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznao vise.
Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.
U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.
Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjiv.
Spavala je kao moja pripitomljena koza,
kao moji rskavicevi laktovi.
Moje poderane nozdrve
i oprane zile na rukama.
Spavala je kao cuperci trske u mocvari
i kapilari granja.
Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.
I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.
Nije to nikakva bajka.
Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.
Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.
Ima male razresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.
Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.
"Jednom su me pitali: zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugim šta nas je to tako vezalo"