Како бих сад лудовала, са неким достојним пажње...
Ово је тако бачено време у мом животу. Не волим ни једног мушакрца(момка, дечака или како већ).
Шта ће мени руке, ако нећу никога никада загрлити?
И шта ће ми усне? Само да красе моје лице?...Да изговарају разне глупости?
Ако нећу пољубити никада, и не требају ми.
Срце жели да окуси нешто јако. Макар то и не било трајно, срце жели, јако...
Па нека буде разочарано. Тако се учи. Ваљда.
Ма тако бих волела да се насмејем, поново онако раздрагано, заљубљено... Да шетам улицом, сама, и одједном се присетим неке заједничке пустоловине која ће да ми измами осмех на лице.
Потребна ми је једна непроспавана, проплакана ноћ уз "Notebook".
Потребан ми је онај осећај, када ми телефон зазвони, и за било који позив, ја мислим да је он...
Хоћу да полудим, подетињим, да се вратим борби...
Хоћу да се заљубим. Сада сам потпуно спремна. Ваљда су све ране... залечене.
Ваљда су сви успомена.
(Не помишљај на њега, не помишљај, неееее )
Добро, можда нису баш све... Можда се још по некад сетим Сремца, али је он прошлост.
Поред млађе сестре, често гледам цртаће. Можда чак више него филмове. И обожавам их. Баш као да никада и нисам порасла. Као да сам и дан данас она мала најнесташнија шестогодишњакиња у селу. (ваљда зато што бих волела да вратим та времена).
И тако ми на памет паде цртани филм који сам први пут гледала негде на почетку прошле године. И онда још неколико пута... Сваки пут изнова плакала.... и смејала се. Наиме реч је о цртаном филму "Легенда о медведу" (синхронизовано на српски) или на енглеском звучи мало другачије:Brother bear
Овај цртани ме је убедио да су медведи моје омиљене дивље животиње.
А сада их најбоље разумем.
Тако бих радо заронила у зимски сан. Не волеееем зиму па то ти је. Меланхолија, туга, празнина...
Не, уопште не волим зиму.
Цела зима ми је досадна. Кућа-школа, школа-кућа. Велика мудрост.
Боље да преспавам то годишње доба, које само што није дошло...
Али ме зато остави без речи понека слика природе...
као на пример ова:
Ех да ми је сад, да се са твојом косом поиграм, да отопимо снегове, да победимо... да си бар ту...
Сећам се, још као дете сам маштао о њој. Лепа, паметна, добра. Био сам трећи разред, она је била први разред гимназије. Када су је дечаци из разреда оговарали, био сам први који ју је бранио, али никада нисам признао да ми је драга.
Пролазиле су године... Расла је она, и израсла у најлепшу девојку.
Сећам се њене матурске вечери.
Најотменија међу свим девојкама. Посматрао сам је, и моја дечја душа је плакала за њом. Био сам дете, шести разред, а она је већ завршавала гимназију.
Најтеже ми је падала помисао да никада на мене неће гледати као на момка, већ увек као млађег брата.
У сећању ми је остало урезано њено лице, њене руке, које су држале моје, онда у трећем разреду...
Отишла је на студије у Америку, а ја сам наставио свој живот...
Седам је дугих година прошло. Много је цурица било у мом животу, а о мом првом сну сазнавао сам тек понешто, од моје школске другарице, њене сестре.
Једне вечери, спремао сам се за свадбу једне другарице. Био сам безвољан, поново сам...
Али тамо, угледао сам њу. Моју заштитницу, са најлепшим осмехом на свету. Осећања ме преплавише... "Вечерас ћу све признати. Морам искористити шансу."
"Милане! Израстао си у праву момчину. Баш као што сам и очекивала." Насмешила се.
"Дивна си. До када си овде?" Узвратио сам осмехом.
"Већ прекосутра имам лет. Знаш, не могу да верујем да се ваша генерација већ спрема за бракове, а ја сам опет сама." Насмејала се.
"Чуди ме помисао да за тебе нема прилике. Теби је 27. и још ништа немаш у плану?"
"Пре бих рекла да немам никога у плану."
Сипао сам нам по чашу белог вина, и почели смо да наздрављамо.
Дуго сам био загледан у њене црвене усне, у капљицу вина која се сливала несташно низ лице. Очарала ме је поново.
Питао сам је за плес. Пристала је. Сањам ли? Држим руке око њеног струка. Осећам мирис њене коже. Тако ми је била близу... а тако далеко.
Да ли од вина, или од превише осећања, почео сам да јој шапућем на ухо све што желим. Све што осећам.
Осетио сам да јој се кожа најежила, а и сам сам осетио жмарце. И Бог зна како, одједном сам осетио укус њених усана, руке почеше да дрхте, али сам је тада стезао још јаче, да ми сасвим случајно не измакне...
"Нећу авантуру. Хоћу тебе поред себе."
"И сам знаш, то никада не би ишло. Никада не би успело... Зар си заборавио? Ја сам старија шест година од тебе. Ускоро ми је време за удају. А ти имаш још времена за уживање."
"Немој молим те да одеш. Остани. Моја душа припада теби. Био сам детекада сам почео да сањамо теби. А садате волим."
Сутрашњи цео дан смо провели заједно. Причала ми је о животу у Америци, а ја сам је посматрао.
Шетали смо дуго. С' времена на време сам је ухватио за руку, или јој прстима пролазио кроз косу. Када би само још један дан остала...
Због снежних падавина, сви летови су били отказани до даљњег.
А ја, никада срећнији. По цео дан сам био са њом. Говорио јој о сновима, о надањима.
Смејали смо се заједно, играли на снегу, веровала ми је, а ја сам био луђи него икада. Рекла је да се заљубљује у мене. Љубио сам дуго те њене усне о којима сам толико сањао. Нисам могао да се заситим. И да сам је годинама љубио, било би мало...
Била ми је ближа него иједна пре ње. Знала је где и када да дирне.
Дотакла је онако, како само то она зна... Подигла ме је до неба, и скроз сам са ума сметнуо и разлику у годинама, и Америку... Живео сам за тренутак.
Тренутак са њом.
Одужио се њен боравак у Европи, скоро два месеца провела је у моме наручју.
И срце је почело да ми се слама када сам чуо да има заказан лет за Колорадо.
Мрзео сам петак. Мрзео март. Она одлази. Како да замислим будућност без ње.
Наше последње вече.
Плакали смо заједно.
И отишла је... Да ли ћу је икада поново видети?
Чекао сам три године док поново нисам осетио дах моје мале.
