Залагања, пожртвовања и тако те небитне ствари.

Аутор behappy | 27 СÐ, 2011
Признаћу ти, да сам због твојих снова одустала од својих. И нећу да ме волиш или цениш због тога. Само хоћу да ти кажем да, пошто си толико желео да одеш у ту Финску, да се тамо скрасиш, планирала сам да студирам нешто што ће бити тражено свуда. Иако сам одавно сањала о језицима. О писању и професорској каријери. Можда сам, у неку руку, и била на корам до тога. До те катедре о којој сам толико маштала...
Али, иако ни самој себи нисам признала, због тебе сам одустала од тих ситница и окренула се другим стварима.
И данас, ето, нека ти хладноћа струји кроз вене. Ти све можеш сам.
Знам да су твоје амбиције јаке, али том твојом "љутњом на цео свет" одбацујеш све од себе, ствараш зид... мене нема тамо, реци, зар не?
По тим сновима, сазнајем да сам ја уствари једна мала сањалица. Мања од маковог зрна у твојој близини. Можда само нестајем без даха...
Мене уствари нема у твојој будућности, сад тек схватам.
"У сузици што блиста, чуда се триста виде"
Можда сам уствари, требала на време да схватим. Да су они наши планови о "бежању од стварности" били узалудни. И да си, ипак, мислио само на себе. Волела бих да сазнам да се заваравам...
Да ме загрлиш и кажеш нешто лепо. Ал' не, сада си ти велики човек... нико се не пореди са тобом. Ја сам девојчцица. Ученица.
Ха!
И када вратим филм и сетим се на шта сам све била спремна. А да ли је вредело? Можда је лепо и то ново искуство... И сво ово наше дружење. Када сам те понекад, иако нисам требала, стављала испред свих. И Да си ми значио, знаш и сам. А да ли су твоје речи искрене, реци ми већ једном?! Доста ми је. Само ми је доста, већ...

Луде године III

Аутор behappy | 24 СÐ, 2011
Пре свега, морам да напоменем: ја се не поносим својим поступцима из те вечери... И вероватно се пола мојих блог другара разочарала после ове приче, али за мене је овај блог вентил, и морала сам да поделим оно што тињи у мени.
Можда сам требала да одем у кућу, чим сам посумњала. Можда би драматичније и паметније било да сам му распалила шамар. Тужно је што нисам. Говорила сам наглас о њој, скоро су ми сузе пошле, али сам сво то време знала да се ово неће завршити на једном једином пољупцу. Што је било доста невино.
Можда је морало да се деси нешто, ето, лакше ми је да верујем у то. Да тестирам своја осећања према Словаку (и толико ми је срамота када се сетим овога, а знам осећања Словака. Знам себе...), да схватим да сам далеко од савршентсва и да му се никада нећу доближити, да видим да сам изгубила ону детињу невиност, безбрижност.
Те ноћи, била сам изгубљена. Није ми излазила из главе девојка коју сам толико волела, и коју сам ове вечери изневерила. Знала сам да не треба да јој признам... бар не још. А до тада сам мислила да се овкве ствари дешавају само у филмовима. Легла сам у кревет око 2, знајући да ме сутра дан чека пут од стотинак километара. Али нисам могла да заспим. Часовник је показивао већ 5, ја сам за сат и по требала да устанем. Паника... једва сам заспала.
У возу сам била чудна, мама и сестра су приметиле. Имала сам нешто своје, а то нешто је уствари била једна огромна празнина. Грешка.
Али, зашто ми је ипак пријао његов додир? његов смисао за хумор? његов отети уздах? зашто ми се пољубац са њим допао више него било који до тада?
Цео дан сам превртала догађаје у глави. Премирала од страха сваки пут када бих се сетила да ћу ускоро да се суочим са њом. Очи у очи. И да ћу нешто скривати...
Када сам стигла кући те вечери, пустио ми је поруку. Мислим да сам то чекала цео дан, признајем. На тренутак сам заборавила да је он бивши момак моје сестре од тетке, мислила сам да је обичан момак ком сам запала за око. Порадовала се што му је ипак значило оно што се претходне вечери десило и договорили се да се видимо.
Сестра2 је већ нешто почела да сумња, али наравно, бојала сам се да јој ишта признам. Она има широк спектар пријатеља и у све има поверења. А у малом градићу, као што је овај из приче, све се сазна, пре или касније.
Када смо се срели, правила сам се луда, као да се ништа није догодило. (хвала Богу на проведеним годинама на позоришној сцени) Говорила сам нормално, иако се нисам осећала нормално. осетила сам неку тензију, знала сам да чека да га бар загрлим. Да дам неки знак да настављам игру... Питао ме је да прошетамо. Нисам добро познавала градић, али сам могла да се снађем. Знала сам да пут којим смо кренули не води ка граду, али се нисам бунила. Шума нам се смешила, била је већ прошла поноћ, то су били наши сати, после поноћи. И ноћ је била густа. Знам да сам у неколико наврата пролазила руком кроз ваздух испред себе, мислећи да има некога. Искористио је тренутак да ме ухвати за руку, стегне је јако и чим сам окренула главу ка њему, пољубио ме је.  Држали смо се за руке у наставку, ја сам улазила у панику, зато што ме је тај малк плашио. И куда ме је, за име Бога, водио? Кроз главу су ми пролазиле одвратне ствари, морам да признам. И због свега сам се осећала прљаво. Помислила сам да ће ме одвести негде, у шуму, и покушати да ме искористи. Како то иначе искусни мушкарци раде.
Али за разлику од мојих мисли, у се налазила реалност. Одвео ме је на ливаду, скинуо своју дуксерицу, понудио ми да седнем и рекао: "Довео сам те овде, далеко од градске буке, да гледамо звезде падалице и замислимо по неку жељу..."
И мислим да ме је са тим купио. Са тим и са оним што се дешавало касније...
Али не брините, ово је било предпоследње вече.
Кад гледам, једно вече је уствари и променило све, оно прво. Можда се питате: "Да л' је ова нормална?"
То се и ја понекад питам.
Али срећа је у томе што сам се ја после свега вратила кући, а оно што се догодило тамо, остало је тамо...


Следи наставак....

Луде године II

Аутор behappy | 23 СÐ, 2011
Када је грешка већ начињена, свесни смо од почетка да време не можемо вратити уназад, како нешто не бисмо учинили. Тешко је изборити се са самим собом, као и са осећајем крвице који се тада усељује у душу нашу.
Сећам се када сам читала неке глупости од романа, била сам девојчица која расте, увек бих особе које греше, осуђивала говорећи да су негативни ликови. Али ако будем мало реалнија, запитаћу и себе а и народ: зар позитинви ликови никада не греше?
Пошто је ово моја прича, признаћу да сам сама актер исте. Не желим да правдам себе, верујем да људи имају права да ме осуђују за оно што сам учинила. Несвесно. А и шта чини човек када пусти да га страсти понесу...
Било је хладно. Седели смо и причала сам му о мом Словаку. Ноћ се све више спуштала, а ја нисам ни слутила шта ће се догодити. могу да се закунем да ми ни на крај памети није било да ћу се, два дана касније, пољубити са истим тим момком.
Нисам очекивала да ћемо се уопште видети после тога. Причала сам са сестром, рекла јој да сам се срела са њеним бившим дечком, деловала је веома незаинтересовано. Сада се питам, зашто је глумела? Причала сам јој о чему смо причали, али није је посебно занимало.
Идуће вечери, пожелела сам му успех на послу и питала га како је издржао цео дана, после непроспаване ноћи. Исказао је жељу да се опет сретнемо.
И те вечери, чим сам га угледала, знала сам да нешто "смрди". Нешто није ишло по плану. Ја сам била обична, није ме било брига што сам у старој тренерци, сандалама... а он је обукао кошуљу, парфем се осећао надалеко, фризура...
Седели смо и препричавао ми је догађаје из своје ране младости.
Имајући у виду да тамо имам много рођака, одсела сам код једне од најлуђих девојака које познајем (која је иначе и моја сестра од тетке, али не она која је бивша девојка овог момка. Рецимо да је она сестра2), мене је забављало упознавање других људи, као што је у овом случају био он. Сестра2 је испратила другарицу и довикнула ми да је кључ у вратима и да закључам кад се вратим.
Предосетила сам да ће слушати наш разговор, па чисто из нелагодности предложих да се мало удаљимо. Сели смо поред једног моста. Због хладне ноћи, нисам могла да обуздам вилицу. Руке су ми се следиле, али моја знатижеља ме није пустила да одем у кревет, желела сам да чујем још неку причу, да се још мало смејем, да још мало лудујем... Можда је тo био пресудан разлог. Та хладноћа... Натерала га је да ме загреје, обичним загрљајима. А лудача из мене није сумњала...
Када сам устала, наслонила сам се на кућу са ћошка и почела да разглабам, по обичају, очекивајући да ће стати поред мене, али не. Стао је наспрам мене, приближавајући се, све више и више...
Шта се тада дешавало у мојој глави? Потпуна галама, гужва, збрка, несигурност, паника, лудило, збуњеност, хоћу-нећу, не мислећи на оно што ће се десити касније, препустила сам се. Лагала бих ако бих рекла да је било насилно, да сам се одупирала. Нисам.
Али када се десио, тај обичан додир мојих усана са његовим, назван "француским пољупцем" могао је да промени многе ствари. Можда и јесте.
"Шта сад да радим? Како ћу сестри на очи?" Питала сам се. Али зар није већ било касно за таква питања? Зар није већ било учињено оно ?
Можда се нисам одупрела из знатижеље, из жеље да имам уз себе неког искусног, бар на трен. Потреба за мало нежности, охрабрења, трунчице најлепших осећања, искуства.
И не желим да се правдам. И мене би болело да чујем да је мени то неко урадио. Али када се у све то увалиш, другачије сагледаваш ситуацију. Па и толерантнији постанеш...
Можда је једноставно морало да се деси, тешим се сада...


Наставиће се...

П.С. Нисам хтела да откријем свој идентитет, али на крају крајева, зашто лагати.
До сутра, драги моји блогери ;)

Чекање

Аутор behappy | 20 СÐ, 2011
Тужна је наша прича, на крају крајева.
Дивимо се ситницама, али исте те ситнице, не дају нам да прихватимо оно што осећамо, као нашу реалност.
Није увек лако донети одлуку, али није ваљда ни толико тешко признати самом себи: Волим!
Тад речи народа губе на важности, а емоције прелазе у први план.
Мало сам и сама варала. Тешећи ме да сам га оставила у прошлости, далеко, корачајући данима своје младости опрезно и смело.
Како онда објашњавам контакте са другим младићима?
Сваког бих са њим поредила, сагледавајући му мане и недостатке. Или је можда, ипак то био само инат. Улазисмо у везе које нисмо желели, у нади да ћемо тестирати себе и преиспитати срце.
Сада, када се све одузме и сабере, сигурна сам да је ово оно о чему сам сањала. Осећај који ме је променио, чак и физички, а да не причамо о ономе изнутра. Да више нико није довољно вредан, ако се повуче линија.

Признаћу, жалим и за тим првим пољупцем, јер није поклоњен њему.

Чула сам причу јеног човека. Заљубили су се у гимназији, и по завршетку исте, одселио се у Канаду. Није могао да заборави девојку из ране младости. После 50 година, поново су се срели. И венчали.

Чини ми се да сам огуглала и на чекање. И на изливе нервозе када нешто не иде по плану. Али се и мени, са времена на време, деси да толико пожелим нешто више, да не могу да се обуздам.
И, никада нећу заборавити осећања која је у мени пробудио. Још увек чекам... Читајући неколико пута на дан његово признање. Да је све ово, више од онога о чему причамо.

Мој Словак

Аутор behappy | 19 СÐ, 2011

15. априла, пре годину и по дана (+ 2 дана), писање моје на овом блогу, добило је другу ноту. Ведрију, топлију, романтичнију, ноту пуну живота. Мислим да ме је тада Бог благословио, дао ми разлог да се борим и пружио ми шансу за најлепша осећања.
Тада нисам ни била свесна колико ће ми Словак променити живот и колико важну улогу ће у њему играти.

После синоћног упознавања са његовом породицом, осетила сам се добродошлом. Званично добродошлом у његов живот.
Мој Словак је испунио 18 година. Прославили смо заједно.

При питању "где да седнем", осигурао ми је место до њега. Јер "да није тебе овај рођендан не би био потпун". То су моменти када се осећаш веома специјално и важно.

Ушавши у собу, приметила сам фотографију која му стоји на радном столу. Нас двоје загрљени. За тренутак сам остала без гласа, исту такву и ја имам на свом.

Тамо, на 100 километара од куће, нисам се осећала као странац. У његовом наручју сам осећала да сам оно што сам желела да постанем. Да сам то ја, да не морам да се претварам.

После дуго играња, одлазивши на место да седнем, сусрели смо се на пола пута. Загрлила сам га за трен и када пожелех да га пустим, стегнуо ме је чврсто. "Не желим да одеш" говорио ми је тај загрљај. Препустих се његовим рукама, као да сам одувек тамо припадала. У левом углу ока, затреперио је неки кликер... "мали, прозрачан"

"Хвала ти што си дошла. Пуно ми значи..." Изговорио је, узимајући моју руку у своју. И моји празнину међу прстима, испунише његови. Волела бих да помислим да никада више нећу осетити ту баналну празнину. Бесмислено је.
"Немој да захваљујеш. Ти заслужујеш и много више."


Била сам почашћена и на најлепшу словачку песму, позвана сам на плес. Наслонила сам главу на његове груди и размишљала о нашем односу. О искреним гестовима љубави, које нисмо знали да сакријемо. О томе како смо променили једно другоме живот, о томе како смо се повезали и један дан не би имао смисла ако не би чула његово дисање, или он мој смех. Размишљала сам о блискости међу нама. О осећањима која је пробудио у мени.

"Нисам имао трему око рођендана, ухватила ме је тек када сам чуо да се ближите уласку у град"

Рекао је касније.

И сада се пакује, како би учинио важан корак. Сели се у мој град, говорећи да сам и ја један од разлога. Понеће са собом и календар са нашим сликама. У нади да се наша прича неће завршити у децембру 2012, када се странице буду истрошиле...

 

 


 

Луде године

Аутор behappy | 16 СÐ, 2011

Несигурност младих девојака, позната је надалеко. Мада, и није за чуђење. У брак се не улази са било ким и у било које доба. Потребно је, пре свега, двоје људи који ће бити спремни да се жртвују једно за другог, да ризикују, да се лише неких сопствених ужитака ради среће оне "друге половине".
Она је била девојка којој је момак друге вере заслепио очи. После њега, као да је све мушкарце одбацила једном заувек, да су се сви сакрили иза оближњег ћошка и покрили маглом... Ситуација са њим се компликовала из дана у дан, све док једног дана није сазнала да има девојку и да је то оно што је одавно желео.
Тада је била заузета разним проблемима, а каже се да када имаш много "терета", не стижеш да се осврћеш на све проблеме. Полако је почела да се буди из "сна" и да говори себи да мора да иде даље. Живот не стаје, бар не за њу.
И тако је решила да своју емотивност сачува, тамо негде, ако затреба. Што би народ рекао: "За не дај Боже!" и решила да се посвети себи и покуша да ужива у једноставним моментима.
Једно вече, решила је да проведе код своје омиљене сестре од тетке и у њеном друштву, као и у друштву тетке, и онда ту долази до оног отварања душе, саветовања, планирања на далеко... Превише питања, многа без одговора. Али сећала се касније теткиних речи: "Када пронађеш неког, о коме ћеш мислити да је вредан тебе, као и тога да му посветиш остатак живота, покушај да експериментишеш. Да га пустиш да оде, да видиш себе без њега, да провериш да ли можеш без његовог присуства. Проведи време са њим, види да ли ти одговара, да ли ти смета. И тек када будеш схватила да ти потпуно прија - знаћеш да је он онај прави."
Недавно потом, десило се нешто неочекивано. Њена већ горе помињана сестра, имала је момка са којим се забављала неколико месеци. Већ поменута тетка, била је јако строга жена, и није давала ни мало слободе сестри, која је већ стасала у праву девојку. Док су се њене вршњакиње буквално преселиле у ноћне клубове, она није смела ни у подне да изађе са другарицама на сок и чаврљање. Као што би био редпротивила се било каквој вези њене ћерке. Њен тадашњи дечко, никако није одговарао стандардима мајке.
Сестре к'о сестре, поверавале су своје проблеме једна другој, тешиле се и подржавале, али против одлуке родитеља се не може.
Искушења су чудо. После раскида са дечком, била је изгубљена. Сестра је сво време била уз њу, подржавала је све док девојка сама није признала да је пребродила моменат. 2 месеца касније, пошто је остала у контакту са њим, сестра је сматрала да је ок замисао видети се са бившим дечком сестре. Желела је савет мушкарца. Било јој је потребно друштво. И онда су ствари почеле да измичу контроли. Пољубио ју је, показао јој свет о ком није ни сањала до сада. Али је у дну душе чувала кривицу које није могла да се отараси. Само зато што је допустила срцу да крене да игра своју игру, зато што се препустила жељама и за трен угодила себи.
Састанци су се наставили и у наредна 2 дана. По глави су јој се вртеле разне мисли. Почела је да мрзи саму себе због гестова које није могла да контролише. Због оне буре коју је осећала када би причлала са њим. У сваком моменту... Али већ је била "закувала све ово". Било је прекасно да се заустави...



                                                                                        Наставиће се...

 

 


 

Ми

Аутор behappy | 1 СÐ, 2011
Док чекаш, све је другачије. У моменту када тај дан, о ком већ данима мислимо, о ком сањамо, већ месецима, чим главу спустимо на јастук, почне да се приближава, онда улазимо у панику. Не ваља толико сањати, блесо! -говорим сама себи.
А шта ћу, када ми се сузе радоснице из џепова преливају.
"Недостајеш ми!" -говори тихо.
"Чекај, смучићу ти се када дођеш"
"Мислиш? Ја не."- уздише сигурно.
Чежња нас изједа већ, полако, изнутра...
И мислим, тако смо се лако навикавали једно на друго у туђим градовима. А овај ће напокон бити наш.
"И онда ћемо да се виђамо сваки дан... или више пута дневно" смеши се, правећи планове.
А ја замишљена, чекам га, раширених руку.
Све даљине ће одједном да нестану. Донеће их са собом. И како ћу онда да пишем о даљинама?
Ако је веровати судбини, долази овде. Како је и рекао. Подвлачећи чињеницу да сам ја један од разлога. И шта ми онда више треба? осим искреног осмеха, великог "ХВАЛА!" ономе ко нас од горе посматра, и неколико тренутака за ћутање.