Сутра је нови дан...

15. априла, пре годину и по дана (+ 2 дана), писање моје на овом блогу, добило је другу ноту. Ведрију, топлију, романтичнију, ноту пуну живота. Мислим да ме је тада Бог благословио, дао ми разлог да се борим и пружио ми шансу за најлепша осећања.
Тада нисам ни била свесна колико ће ми Словак променити живот и колико важну улогу ће у њему играти.

После синоћног упознавања са његовом породицом, осетила сам се добродошлом. Званично добродошлом у његов живот.
Мој Словак је испунио 18 година. Прославили смо заједно.

При питању "где да седнем", осигурао ми је место до њега. Јер "да није тебе овај рођендан не би био потпун". То су моменти када се осећаш веома специјално и важно.

Ушавши у собу, приметила сам фотографију која му стоји на радном столу. Нас двоје загрљени. За тренутак сам остала без гласа, исту такву и ја имам на свом.

Тамо, на 100 километара од куће, нисам се осећала као странац. У његовом наручју сам осећала да сам оно што сам желела да постанем. Да сам то ја, да не морам да се претварам.

После дуго играња, одлазивши на место да седнем, сусрели смо се на пола пута. Загрлила сам га за трен и када пожелех да га пустим, стегнуо ме је чврсто. "Не желим да одеш" говорио ми је тај загрљај. Препустих се његовим рукама, као да сам одувек тамо припадала. У левом углу ока, затреперио је неки кликер... "мали, прозрачан"

"Хвала ти што си дошла. Пуно ми значи..." Изговорио је, узимајући моју руку у своју. И моји празнину међу прстима, испунише његови. Волела бих да помислим да никада више нећу осетити ту баналну празнину. Бесмислено је.
"Немој да захваљујеш. Ти заслужујеш и много више."


Била сам почашћена и на најлепшу словачку песму, позвана сам на плес. Наслонила сам главу на његове груди и размишљала о нашем односу. О искреним гестовима љубави, које нисмо знали да сакријемо. О томе како смо променили једно другоме живот, о томе како смо се повезали и један дан не би имао смисла ако не би чула његово дисање, или он мој смех. Размишљала сам о блискости међу нама. О осећањима која је пробудио у мени.

"Нисам имао трему око рођендана, ухватила ме је тек када сам чуо да се ближите уласку у град"

Рекао је касније.

И сада се пакује, како би учинио важан корак. Сели се у мој град, говорећи да сам и ја један од разлога. Понеће са собом и календар са нашим сликама. У нади да се наша прича неће завршити у децембру 2012, када се странице буду истрошиле...