Чекање
Аутор behappy | 20 СÐ, 2011- Тужна је наша прича, на крају крајева.
Дивимо се ситницама, али исте те ситнице, не дају нам да прихватимо оно што осећамо, као нашу реалност.
Није увек лако донети одлуку, али није ваљда ни толико тешко признати самом себи: Волим!
Тад речи народа губе на важности, а емоције прелазе у први план.
Мало сам и сама варала. Тешећи ме да сам га оставила у прошлости, далеко, корачајући данима своје младости опрезно и смело.
Како онда објашњавам контакте са другим младићима?
Сваког бих са њим поредила, сагледавајући му мане и недостатке. Или је можда, ипак то био само инат. Улазисмо у везе које нисмо желели, у нади да ћемо тестирати себе и преиспитати срце.
Сада, када се све одузме и сабере, сигурна сам да је ово оно о чему сам сањала. Осећај који ме је променио, чак и физички, а да не причамо о ономе изнутра. Да више нико није довољно вредан, ако се повуче линија.
Признаћу, жалим и за тим првим пољупцем, јер није поклоњен њему.
Чула сам причу јеног човека. Заљубили су се у гимназији, и по завршетку исте, одселио се у Канаду. Није могао да заборави девојку из ране младости. После 50 година, поново су се срели. И венчали.
Чини ми се да сам огуглала и на чекање. И на изливе нервозе када нешто не иде по плану. Али се и мени, са времена на време, деси да толико пожелим нешто више, да не могу да се обуздам.
И, никада нећу заборавити осећања која је у мени пробудио. Још увек чекам... Читајући неколико пута на дан његово признање. Да је све ово, више од онога о чему причамо.
Sve što nam se u životu dogodi, sva iskustva koja steknemo, služe da upoznamo sebe i shvatimo šta ustvari želimo. Pozdrav! :-)
Аутор razmisljanka 20 СР2011, 21:24