Кад одем(ш)

Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011
Већ је прошло подоста времена од када си отишао.
Некако сам се навикла, можда због превише обавеза, које су ипак добродошле, можда због тога што сам бесна.
Постао си одиста безобразан и некако ми је драго што те нема више у мом животу.
Речима си ми налупао шамаре, тако да се вероватно нећу скоро окренут за тобом.
Али признаћу, био је то онај осећај о ком сам до сада само читала. Шетала сам са сетром и у једном моменту ми се учинило да видим тебе. (да ли је то тако увек са заборављањем? причињава ти се да га видиш, а оно ништа...?) Одједном сам се пресекла, а очи се напунише сузама. Не, то није било самовољно. Једноставно се десило, то не бира човек...
Било је тешко повратити се, али ту сам! Усправна, јака, разочарана... али вољна да идем даље, научим из овога и не понављам исте грешке.
Не треба увек давати сва осећања на тацни. На крају ће ти бацити тацну у лице, све са јелом постављеним на њој (осећањима).
Нећу да се питам да ли је вредело све што сам учинила, али сам ја мирне душе.
Жртвовала сам се безброј пута, пролазила стотине и стотине километара како бих била уз њега. Целу Румунију прешла како бих се сакрила у његовом загрљају.
Уздисала и гутала сузе.
Све то, да би ме одбацио као последњег олоша.
Бар знам да сам учинила све. И наставка више нема...
Ту је почетком октобра стављена тачка.

Најлепше чудо света, скупи се уз мене и ћути.

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2011
"Због његовог погледа тужног у ноћи, због обећања да ће ми доћи, чекам га ја"
П.С. "Волим те. Ето. А небо је у пролеће плаво као нешто чега се никад сетити нећу."

Успомене на тебе

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011

Да знаш да ме болиш.

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011
Само још мало, да уживам у кињењу себе саме.
И нека киша пљушти, убија... не видим ни куда идем, али знам да морам да стигнем до његовог интерната. То је углавном, као у филмовима. Трчимо кроз баре и тражимо интернат број 17...
Сто зграда, још сто... одакле извиру? Студентски град. Сви су интернати овде смештени, као да су наслоњени један уз другог и смеше се нама, лудима.
А онда, као неки флеш. 17.
Добро и шта сад?
Као, мирна сам, знам где проводи дане. Баш лепо...
И радо бих да помешам своје сузице са оном кишом која је желела да обори кишобран.
Изнутра ме је пекло оно сазнање да ме је заменио са 10 нових девојака. Које су, верујем, лепше, можда боље, паметније, вредније.
Али ме је пекло. Зато што сам се трудила да будем уз њега увек. Док је падао, посустајао, склапао нове везе. Раскидао. Испити, један, па други... Туге. Увек ту уз тебе. Рођендани.
И где смо стигли? Да одједном стави тачку, јер упознаје интересантне људе.
Хвала Богу што је синоћ падала киша.
Нека смиреност се ширила кроз моје тело.
Флеш.
Четвртак вече. Нас двоје, као прави странци. Како ме избегава... и мало љубоморе када га упознајем са другом. Загрљај за крај. И то је све.
Зашто ме онда још увек тражи? Нека га однесе ветар, заувек. Хоћу да заборавим. Да се исплачем. Да покажем себи да никада и није био за мене. Да је само пролазник.
Да га ишчупам из овог лудог срца. Да кажем да уопште није вредело све што сам учинила. Да закључамо, једном заувек ово поглавље.
Од свега што нам је преостало, после те глориозне љубави, развејаних осећања, не желим више ништа да задржим. У сећању се заледило све, онако како је некад било.
Како си ме стегнуо у наручје, како никад нико није и желела сам да заувек тако остане.
Додирнуо си моју душу, као што нико није. Твојом љубављу си ме узвисио. Оно сам што јесам, другачија него пре годину и седам месеци.
Када си ме обележио познанством нашим.

Знам, једног дана ће ти бити жао што си ме се одрекао. Покушај да разумеш моју тугу.
И знам, једног дана, бићу срећна што се све овако завршило. Молим те да ме тада оставиш да уживам у тим осећањима.
Као што сам се и на ову носталгију навикла.

Сузица што блиста

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011
Отишао је у Братиславу, како би студирао теологију. Појављивао се на мом блогу у више навратаја, једном сам га представила са мојим преводом његове приче, а неколико пута писах о нама. О оној вези између 2 бића која су на истом нивоу, која су се пронашла.
Прича која је, сећам се, многе растужила, а мама каспер ми је рекла да је најлепша коју сам написала, посвећена је управо њему. Пре 2 месеца, игром случаја, упознала сам његовог најбољег пријатеља и била у прилици да са њим проведем 10-ак дана.
Тако се, ваљда, сазнају важне ствари. Најбољи пријатељи, некако, осликавају и нас саме...

***
"Уствари, кад мало боље размислим... мислим да си ти једина девојка у коју је био заљубљен... да... значи да постоји нека нада за вас."
"Како си ти то закључио?"
"Мушкарци не причају сатима преко телефона. Не Павел. А са тобом?"
Толико ме је подигао у очима других, да се бојим да ћу се разбити на синте долиће, ако случајно паднем. Некако, света, чини се...
У његовим причама сам живела и за друге, они су ме индиректно познавали.
"И све те његове депресије које је имао у последње време... говорио је да је због стипендије, да се плаши да је неће добити. И онда је једне вечери попио... и рекао да му фали љубави."

А зар би било то нормално, да се не закомпликује?
Да се не распадне једно пријатељство, да се не измешају осећања... да није отишао, а ја остала овде... и сад се питам, шта ли нам живот спрема?

Honey, if he's a right boy, he won't leave!

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011

 

 

Чисто да бих запамтила 15. октобар
Још један 15., у низу лепих.
Остаће у сећању, на Словака, који ми је некада био све.
Болеће још неко време, али ето, Словака више нема.
Нема га у мом животу. Напустио ме је, машући без речи. Без објашњења.
И то је оно што ће ме пецкати још неко време. Та мистика, нејасноће... Ћутање његово.
Али сам свесна да мене чека живот, који чека да буде испуњен.
Носићу црну машницу уз срце, чисто да се зна да га још увек нисам преболела.
И да у мени још увек гори нада да ће се вратити.
Сећам се нашег последњег загрљаја.. пре практично 10ак дана. И како сам се истргла из њега и побегла главом без обзира.
Сада ми је близу, то највише боли.
Драги мозгу, опрости за преоптерећивање информацијама о њему.
Драги стомаку, опрости за све лептириће и вартомете.
Драги јастуче, опрости за све сузе и уздисаје.
Драго срце, опрости за сва разочарења.
Покушала сам да га задржим, мислим да сам учинила све што сам могла. Да сам била у могућности да ишта урадим, урадила бих. Али нисам могла. Покушала сам да причам, да објасним, да покажем своја осећања.
Али једноставно то њему више није било битно.
Сада сам остала сама, са својим осећањима која не знам где да "тутнем", да се забораве...

Хвала ти што си открио оно што сам дуго чувала у себи.
Најлепша осећања.
Нешто што не бих знала да постоји у мени, да није било тебе.
За мене ћеш заувек остати Мој Словак...

 

У ниском лету 1

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011
Вељко прелази прстима по типкама клавира. Загледан у једну тачку изнад њега. Тешко дише, као да га нешто у грудима стеже. Његови уздисаји одјекују у соби, по поду су разбацани папири са нотама, неки су изгужвани, побацани по ћошковима.
Пред очима му се одједном појављује бледо лице Таре. Њене светле, плаве очи које сијају на сунцу. Њеног носа који се лако мрштио када јој нешто није годило, туге у њеним зеницама када је одлазио.
"Вратићу се, Сунце моје" Шапутао јој је, гутајући сузе. И тако би се растајали, месецима, док је учио по белом свету, култивисао знање по Берлину.
Наслањао би шаку на прозорско стакло воза, а њена би попунила оне празнине међу његовим прстима, са супротне стране.
И одлазио би воз, јурећи, а Вељку би се још дуго причињавале њене плаве локне.
Сетио се њених крупних очију, које су биле пуне суза када јој је рекао да је дипломирао и да се сели у Беч. Било је толико среће и туге измешано у њеном осмеху. Радости и бола.  Није могла да  уздржи сузе. Просуле су се као бисери са покиданог ланчића на врату лепе девојке.
"Пођи са мном" Молио је. У његовом гласу се препознавао очај.
И горки укус у устима, који никада неће заборавити, када је одрично климнула главом.
Још само један догађај их спаја: свадба њене сестре у Калифорнији. И онда ће се заувек раставити, свако ће својим путем поћи.

                                                            ***
Вриштање. Надеждино срце убрзано лупа. Мрак је окружује, она као да трчи у круг, не може да се заустави. Кочнице не постоје. Игра на живот или смрт.
Она жмури. Запушава уши шакама и као када је била мала гласно говори "Ла-ла-ла-ла" Све гласније и гласније, као да жели да надгласа оно изнутра, што је притиска, што јој не даје мира. Гласови у њеној глави, неки блесави осећај кривице и одједном, уплакана пада на под. Јецаји. Али више ништа није у њеним рукама. Крај је већ ту, само што Надежда не жели да га прихвати. Ствари не сагледава реално, остала је загубљена у прошлости.
"Тамо негде".
Они који су је познавали  и пре удеса, више нису могли да је препознају. Била је један од најбољих менаџера у угледној фирми. А сада је доспела до душевне болнице.
Није могла да се избори са самом собом. И тако је то са великим људима - брзо дотакну дно, а што је најтужније, у већини случајева се више никада не подигну.
У њеним помућеним мислима се извија неки тајанствени осмех. Пресеца се слика, као да се губи. Лице је у магли, али она успева да га сагледа пажљиво. Њена Снежа се смеши, као и увек. Њен оптимизам јој је увек падао као мелем на рану, охрабрење, нешто без чега није могла да осмисли свој дан.
Сећа се како су као мале градиле куле у песку. Још тада, Надежда је била уверена да ће јој Снежа остати заувек "прва до срца". Другарица за коју је вретело дати и живот.
И ето! Њихове радости, када су чуле да пословно, али заједно, путују у Калифорнију.

                                                            ***
Вељко је био један од оних путника којима пртљази нису били потребни. Носио је њу, његову Тару, увек у срцу. И ноте су му биле измешане по мозгу. Он је нон - стоп у глави имао неку мелодију, која се непрестано вртела, мењајући ритам са времена на време... Свакој стварчици је додељивао по неку ноту, све га је инспирисао. Углавном су његове мелодије биле ритмичне, брзе, као и његов живот: интересантан и брз.
Али и динамични људи понекад желе да се скрасе. Када пронаћу своју мирну луку.
Његове место под сунцем било је уз Тару.
Док је писао, сањао је о њој, о потенцијалној породици, замишљао је мале близне дечаке, опијен мирисом њене коже.
Чак и у тим моментима, када се паковао да отпутује у Беч, знајући да ће ускоро све бити рашчишћено са Таром, он се присећао оних идеалних момената, поља ливадског цвећа, њене руке у његовој, савршених осмеха и додира који је лечио сваку болест. Губећи се у сећањима, заборављао је на садашњост. Градио је себи оазу у којој се осећао добро.
Тек касније, када би сагледао ствари из оног правог угла, обузимала га је носталгија и тешке мисли су му се мотале по глави.
Волео је. по први пут у животу, одустао би од свега, само за њу. Али њено одбијање га је натерало да се замисли "Вреди ли?" било је питање које га је већ данима мучило.
Изолован у савршенству прошлости, изгубио је појам о времену. Дао је обећање да ће јој бити пратња, да ће заједно са њом у Калифорнију на свадбу, али под условом да се по повратку достојно разићу.
Чини се да је Вељко заборављао последњи део договора.

                                                          ***
Кикотале су се, чим су заузеле своја места у авиону. Већ после пар сати, једна од њих ће бити мртва. Да је то тада знала, Надежда би можда стегнула Снежу чврсто у наручје. Можда би јој рекла колико је воли, да не жели да је изгуби. Да је она нешто најбоље што јој се догодило. Али била је немоћна.
Данима после несреће је седела на њеном гробу, говорећи јој о болу, о прошлости, о проклетству. О авионима у које се више никада неће попети. О правом пријатељству. Причала јој је о губитцима. И ти њени разговори су постали толико уобичајени за њу, да их је касније настављала идући кући, низ Алеју Хероја, пролазећи покрај тужних врби, које као да су јој се клањале и туговале са њом, али и за њом. Шетајући низ тесне улице велеграда, говорила је... људи су се смејали, чак се и не питајући како је дослепа у ово стање, из ког нема повратка.
Опет јој се оцртава лик најбоље другарице пред очима. Она је ту, само што је не додирне. Сећа се ње, у оном тренутку када јој је рекла да је положила возачки испит. Осећа мирис радости која се ширила тих данима у њиховом окружењу. Сећа се Снежиног првог пољупца и њеног узбуђења, са којим је трчала право у Надеждино наручје, како би до јутра чаврљале о томе.
И више је нема, одједном слика нестаје, као да се телевизор угасио. Бледи слика, али бол још увек прожима све изнутра. Он никада неће нестати.

                                                         ***
  Заузели су своје позиције у огромном авиону. Враћајући се из Калифорније. После незаборавне ноћи, вођења љубави до поподневних сата. На неки начин, Вељку је све то пружило наду, док је Тара још увек била подоста хладна.
"Недостајаћеш ми" Шапнуо јој је, стежући њену руку, чврсто, као да је предосетио да ће је заувек изгубити.
  Игнорише помисао на то да је више нема. Чује се тужна мелодија која допире од његовог клавира. Нека тешка, разарајућа и болна мелодија, као да говори о растанку, о смрти, о трагу који на њега то оставља. Као да га пече изнутра, он посустаје. Закашљава се, тешко дише и на тренутак обуставља свирање. Али већ идућег момента наставља, последњу песму посвећену њој. Овим ће заувек завршити своју каријеру композитора. У покушају да искомпнује остатак своје судбине са празнином која вришти у њему. И тешко му је, али обећава себи да ће издржати, још само мало, док не одсвира "Опроштајну". Последњи такт. И он затвара клавир сигурним треском. И тај ће тресак много времена касније, да му одјекује у мислима. Као питање, потенцијално кајање и изгубљена љубав.

У ниском лету

Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2011

Први део 

 

  Преко платна се прелива маслинасто зелено Сунце, кроз тешку маглу и много дима, тек се једва види по који зрачак, као знак неке наде која дрхти, само што се не сломи. Несигурним рукама, сликар прелази преко платна. Убацује још црне, преливају се боје стварајући застрашујућу, тамну слику. Као да је неко измешао бол, тугу, сва тешка осећања, сложио их као пузле: и ево шта испаде.
Из дрхтавих руку испада му четкица, он је подиже, смирено, као што му је доктор наредио. Не сме да ремети своје психичко стање. Зато и даље слика: како би избацио из себе сав чемер који носи у дну душе, који тиња у њему, изгриза га изнутра и не даје му мира.
Пламен му је пред очима, све односи. Одједном све нестаје. Као да остаје сам...
   Изнова, додаје мало црвене, као да се по барама пролила крв. Пече га изнутра нешто, он додаје још црвене. Као да ће њоме појачати осећања која жели да пренесе.
Јесен му се одавно завукла у кости, ко зна кад ће оданде изаћи... Море га тешке мисли и од њих не може да се сакрије.
                                                            ***
   Уплакано лице девојке која подсећа на лутку. Очи као два плава кристала се цакле, црвене од суза, које се сливају низ њене беле образе. Риђа коса јој се лепи за лице а јецаји одјекују у соби пуној немира. Сада ће попримити мирис туге, која се заглавила по свим њеним буџацима. Покушава да убеди себе да није истина, да ће се Оливер вратити. "То је само сан, набујале тешке мисли, вихор који ће проћи". Убеђивала је себе.
Али се навршила већ прва година од кад је остала без брата. Нешто њено, откинуто од утробе.
  Флеш. Сећа се како га је до последњег момента држала за руку. И онда се авион руши, само осам преживелих путника.
   Љубица је дрхтала као прут, ноћима касније, док се борила. Тада су живот и смрт биле најбоље другарице, а она шетала границом између њих. И на крају је живот ипак победио, због њене воље.
                                                            ***

  Сликар се уморио. Седа на столицу и загледан у тмурно јутро које се кезило кроз прозор, залази дубоко у своје мисли. Тунели кроз које пролази су тамни, нема ни трачка светлости. Он склапа очи, али још увек му у ушима одјекује дечији плач. Невини дечак и његова мајка, која је била изврстан лекар. Он види ватру која их гута, мршти се и брзо отвара очи. Слика пред очима нестаје, али осећање празнине изнутра га никада неће напустити.
  Устаје, а на њему се тачно виде промене. Сада је просед, погнуо је леђа и боре су му прекриле лице. А нека туга се усадила у његове очи, па слабо говори, затворио се у себе и скоро да из куће не излази.
   Додаје наранџасту боју, као симбол пламена. И одбацује недовршено дело у ћошак собе, као и све што је започео.
   

                                                           ***

   Пред очима се мењају слике њиховог детињства. Када су делили и последње парче чоколаде. Оливеров топли осмех који је одлеђивао и најхладније човечије срце. Како израста у плавушастог момка и држи за руку једну Анђелу...
Љубица се дури, осећа се запостављено. Њене риђе локне се пркосно мрште, као да саме завиде оној плавој Анђели која је освојила срце њеног брата и можда га заувек зароби и присвоји за себе.
Љубица планира пут у Калифорнију код родитеља. Тако ће Оливера имати само за себе... бар неко време.

                                                           ***
   Од када се његова ћерка удала за човека друге вере, сањао је о унучету, преко ког ће опростити ћерци на томе што се одрекла себе због другога. Чекао је годинама малог анђела, док се једног новембра није појавио Наталијин син јединац. Дете које је имало осмех у очима. Постао је главни мотив на дединим сликама. Од једном је његов правац у уметности добио нову боју, светлију. И као да је свакодневно и деда постајао све млађи, дружећи се са унуком. И тако му давао један део себе. Понекад, док је сликао, размишљао је о тим линијама око његових усана, неукаљаних греховима. О том анђеоском лицу. Истина је: можда га је волео више од његове мајке. Њега никада неће моћи да преболи.

                                                           ***
   Авион раздире облаке, пропада кроз њих. Оливер стеже сестрину руку. У грлу му се стежу речи које никада није изговорио. Рекао би јој да је воли, али је превише тешко. Његов израз лица, ипак, рекао је много више. Да му је жао за све. И да је њему, Љубица увек била испред свих. Жена модел. Она о каквој је сањао да ће једног дана пронаћи.
Она је загледана у његове крупне очи и жели да их добро запамти. Ко зна шта ће се догодити. Жели да их такве понесе и на онај свет. И једна тешка, оловна суза кваси јој образ. 

 

Наставиће се ...

"Да није било мрачно, приметио би моје погледе"

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2011
Није да не желим да признам. Ево, викнућу: у ужасном сам стању.
То су ти осећаји када не могу да се покупим. И ствар измичу контроли. Лако је дању, када су ту људи, обавезе... Али ноћу, када се хладан ваздух проспе тамним улицама, језа ме дрма.
Како су се само ствари промениле, а ја не могу више да их контролишем. Све је теже, треба се борити. Чини ми се као да одустајем, много пута. Да сам превише уморна да бих схватила шта у ствари желим.
Јуче сам била девојчица, данас сам матуранткиња. Теже је него што сам мислила. Треба донети одлуке које ће оставити трага на цео живот. Отићи? или остати?
Ја и он. Нека меланхолија која ми зуји у ушима. И онај моменат када се трзам из његовог загрљаја и одлазим.
Па плачем, чисто да олакшам себи.
И певала бих тужне песме наглас, нема везе што сам сама на улици.
Најгрознији осећај, шетамо један до другог, руке нам се случајно додирују, не могу да издржим када нам се погледи сретну и тако ми недостаје, иако је ту.
Мало сам носталгична. Мало више. Можда је само период, проћи ће... али је све другачије, морам да се навикнем. Можда.
Само ћу признати да сам схватила. Ово осећање што носим у себи је почело мене да контролише. Разбујало се, ноншалантно и ето. Оно ме води.

Тајна вештина

Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2011

Напокон, више не морам да те тражим у другима. А дешавало ми се, шетам улицом, учини ми се да видим твоје лице.
"Ма престани. Он је километрима далеко."
Када смо се упознали, сањао си о другачијем животу. Имао си у глави неке идеје о екологији, новинарству... О Братислави. Чак и о еазним даљинама...
После годину и по дана, када смо се зближили довољно да препознајемо дисање оног другог, после безброј загрљаја који су временом говорили све више, после пропалих покушаја, после нечег што се назива правим пријатељством, после тога што смо се залагали једно за друго, после мог беса и одустајања, после твојх "молим те", "требаш ми".
После обостраног "волим те" и "недостајеш ми"... Кажеш: "Долазим у Темишвар ти си један од разлога"
У углу мога ока назирала се нека срећа, неочекивана радост. И стандардна питања: "Чиме заслужих ово биће...?"
И тако је време брзо прошло, сретали смо се у туђим градовима, а пре неколико дана добили смо један сопствени. Наш град, у ком можемо да сањамо заједно, чак и да покушамо да остваримо нешто од тога.
И као да се не познајемо, пре тог поновног сусрета, колена су ми клецала. Као да то није био мој добро познати Словак, понестајало ми је речи, бојала сам се да не паднем. И видим га, смеши се са краја улице, журимо једно ка другом, а као да нам људи не дају да се сретнемо, све извиру са свих страна, шири руке и ја се бацам у његово наручје и да... сада схватам шта ми је недостајало.
Моја мирна лука, уточиште које ме увек прими назад, куда год сам корачала пре тога.
Оно што ме увек призива да се осврнем, када бесна одем и кажем да је крај.
Мирисао је феноменално, а нека ме је носталгија убила када сам стигла кући и мирисала на њега.
Мој Словак, студент географије-туризма.
Сада је ту, после тога што ми је изјавио љубав. "Али није нам време", додао је.
Кроз сузе сам шапутала да је све уреду.
И сада, када знам да ми је на дохват руке, некако захвалнија лежем у кревет сваке вечери. Захвална Богу што нас је спојио. Дао нам шансу...
Доста тога и од нас зависи.
И опет почињем да га сањам. И не знам да ли је перфектнији у сновима, или у реалности. И то је оно што ме тера да се радујем сваком новом дану...

 


 

Луде године V

Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2011

Зазвонио ми је телефон. Сестра2, неким дрским тоном:
"Где си ти? Знам. На стадиону. Је л' знаш да се тамо десило највише силовања? Не, наравно да не знаш. Дођи кући, хитно".
Иако сам осетила дозу хумора у њеном гласу, уплашила сам се.
Рекла сам му да ми је било лепо са њим. Уствари, било лепо или не, на крају се све заврши. Од нас зависе многе ствари. Да ли ћемо одржати контакт, да ли ћемо тражити једно другог... као што је од нас самих зависио и сам тај почетак.
Стигавши кући, наравно, сестра2 ми је рекла да се само шалила и да је то био изговор да се што пре довучем кући, да сам јој недостајала.
Не могу рећи да ми је жао, али сам се можда, сама у себе разочарала.
Није заслужила да јој ово радим, и не знам зашто јесам. Чак иако нису били заједно.
Чудна ствар је, што скоро сваке вечери када смо се састајали, она га је звала, а мени је причала да се нису чули после раскида...
Када сам ушла у воз, у повратку кући, решила сам да оно што се десило, остане тамо. Нисам ни слутила да ће ме опет тражити. Мислила сам: "Њему је то била само авантура, не смем да ставим осећања у све ово."
Али, убрзо се испоставило да сам му "пала добро". И чим сам стигла кући, наставио је да прича са мном, сећајући се наших тренутака.
Сва она хладноћа, када сам га помињала сестри, испоставила се лажна.
Стигавши кући, причале смо преко интернета (проклет био), писала ми је да уствари никако није престала да мисли на њега, да јој страшно недостаје, да не зна како да га избаци из главе, а у оним моментима када престане да мисли на њега, она га сања.
Плакала сам.
Не знам, да сам знала да јој још увек толико значи, можда...
А можда и не...
То никада нећу сазнати.
Али тада, стомак ми се превртао. Нисам могла то да издржим. Нека огромна прљава река се заробила у мени и не проналази излаз.
Рекла је да сам јој потребна.
Покушавала сам да будем уз њу, све док тај талас није прошао. Можда сам, сада размишљам, само хтела да се искупим. Али свакако, она о овоме није сазнала. И боље је тако. Заиста не бих желела да је изгубим.
Наставио је да ми пише о недостајању, о звездама које смо заједно гледали, о жељама и о чежњи...
У неким тренутцима, сасвим бих заборавила околности око себе, и на моменат уживала.
Али реалност је ипак водила другу игру, за нас.
Док, једног дана, сестра није "укључила аларм".
"Јављај се, чим стигнеш кући, хитно је!"
Можете ли да замислите, да ми се у том моменту зауставило дисање на трен. Да су ми се по глави мотале најгоре ствари, читави сценарији о томе како ми говори: "Нисам могла ни да сањам да ћеш ми овако нешто урадити."
Стигла сам кући, брзо јој се јавила, док сам се већ 2 пута презнојала.
"Почео је да се понаша чудно. Мислим да му се допада неко други. Скроз је незаинтересован, шта мислиш да се дешава?"
Пао ми је камен са срца, јер уствари није сазнала ништа. (да, једног дана, свакако ће све изаћи на видело)
Са мном се понашао нормално, док је са њом причао хладно, док у једном моменту није угасио сваки контакт.
А мене је и даље звао.
Видела сам колико је на њу деловало све. Било ми је жао што му је дала толику пажњу, када је сама заслуживала много више. Али тако је са нама девојкама, увек изаберемо погрешно.
Њој сам говорила да треба да отвори очи, да осмотри добро момке у својој околини, јер је и сама знала да се породица никада неће сложити са њим, а ја сам почела да се удаљавам, заувек, од њега.
Када би ме звао, не бих се јављала, касније сам измишљала глупе разлоге и слала му само поруке, без питања "како си?, шта радиш?"
Тако је, ваљда, било боље.
Инсистирао је, говорио да му страшно недостајем, рекао да је престао да прича са сестром, да је тако боље за обоје.
Покушала сам да га убедим да бар остану у пристојним односима (иако сама не верујем у пријатељство после везе).
И једног дана сам, сасвим случајно, приметила да причају. Она ми ништа није рекла, он је рекао да су се вратили на "пријатељске разговоре".
Само сам се повукла. Волела бих да кажем "достојанствено", али не могу. Нисам достојанствено ушла у целу ову причу, тако да не могу ни да изађем. Али ми је драго што сам бар утицала на њихово помирење. Ја досежем рекорд, од кад се познајемо, ово је надужи период да не причамо. Покушавам да само занемарим све. као да се ништа и није десило, као да није постојало... и ето, то је као крај...

 

Луде године IV

Аутор behappy | 1 ÐÐ, 2011

Док не пробамо нове ствари, живимо у некој заблуди и не можемо да проценимо своје понашање у датој ситуацији.
Пошто се бавим глумом, није ми тешко да замислим себе у разним ситуацијама. Да искушавам себе, испробавам, експериментишем... Али од замисли до реализовања исте, дели нас један велики корак.
Синоћ кад сам легла у кревет, одједном ми се вратио онај осећај, од те вечери поред њега. У стомаку ми се све узбуркало, и као да сам изнова била са њим.
Оно о чему, неколико дана пре, нисам могла ни да сањам, почело је да се обликује у неку причу.
Мир и спокојо свуда око нас. Полако почињем и сама да се смирујем.
"Имај поверења у њега, контролиши се" мислила сам у себи и причом се отарасила страха.
И сад, када зажмурим, видим његове светло-плаве очи како ме посматрају, одмеравају сваку моју пегу и љубе нежно усне... шаптаћи: "лепотице!". 
Некако ми је та интимност између нас двоје била веома поносна. Имао је предност у мојим очима, зато што је знао да уради неке ствари, како би све деловало савршено. Да уклопи сваки тренутак, да уради праву ствар... 
И када би ме мисли обузеле, када бих се сетила ње, мање сам причала. У једном моменту је устао, клекнуо испред мене и рекао: "Слушај, ја знам да ти је тешко да сама себи признаш да се нешто дешава међу нама. И то све зато што сам био са твојом сестром од тетке. Да, блесава је ситуација, али размисли колико пута би било горе да смо нас двоје још увек заједно, а да се виђам кришом и са тобом. То би била превара, овако немам кога да варам. Слободи смо обоје. Смири се мало."
И онда сам рекла: кад сам већ почела ову игру, хајде да је довршим. 
Препустила сам се говору његових усана, благом ветрићу који је пиркао, ноћи. Препустила сам се невиним додирима, који су касније прерасли у нешто мање наивно. 
И гледала сам га право у очи, питајући се, шта је то тако посебно у њему? Имао је нешто што радозналици из мене није давало мира. Нешто магично, нешто што ме је будило. Показао ми је нови свет.
Када ме је допратио до куће, под уличном светиљком се окупило доста момака. Очекивала сам да ћемо се растати као обични странци и то ме је пецкало. Што смо пред светом раздвајали руке које су се целе вечери играле једна са другом.
Али не, овога пута ме је по други пут купио. Испред капије ме је пољубио "на блиц" и рекао: "Видимо се сутра". 
Стигавши кући, сестра2 ме је дочекала са осмехом на лицу и музиком. То је оно што ме увек привлачи њој, добра атмосфера, расположење на нивоу, у било које доба дана (или ноћи у овом случају) откуцало је већ 3 сата после поноћи када сам се ушуњала у собу. 
"Дођи, пољуби твоју сестру!" Кезила се. Пољубила сам је у образ и снажно стегла.
"Готово, знам. Сва миришеш на њега, љубила си се са њим, признај." 
Одсекла сам се. "Ма дај, ништа се није десило, само смо причали, озбиљно." Говорила сам, покушавајући да не замуцкам или да се не насмејем. 
"Хајде бре, реци ми, видела сам вас."Следила сам се. Готова сам. Пролазило ми је свашта кроз главу. Али у једном моменту, помислих да се ипак само шали на мој рачун.
"Да,да.. видела си, али шта? да причамо. јер остало ниси имала шта да видиш. Ништа се није десило."
"Ма зезам се само" потврдила је. 

Одједном, као да сам се тргла из грча. Пребродила сам и то. И трудила сам се да више и не помињем њега.

Следеће вече, било је уједно и последње вече у том градићу, 300-тинак километара далеко од моје куће. Предпостављала сам да ћу последњу ноћ провести код друге тетке, те нису постојале велике шансе да изађем и видим се са њим. 
Сутра дан, дан пред то "опроштајно вече", решила сам да ипак останем код сестре, а до тетке смо отишли само да узмемо потребне ствари. Док сам се паковала, сестра2 је седела са тетком, која је њој иначе рођена тетка, и са којом смо у сјајним односима.
Када сам изашла, чула сам дискусију:
"Знаш са ким се наша девојка виђала ових дана?" -сестра2
"Са ким?" Била је заинтересована тетка.
"Са (поменула је његово име)" 
"Ма он је супер дечко. Диван. Вредан, паметан, имао доста тежак живот... али ето, са њим бих те видела у будућности. Не са оним несретником од летос"Обратила ми се тетка
"Он је био са сестром, немам ја шта да тражим са њим." Рекла сам уз смешак
"Па шта кад је БИО? То је прошло време. И да л' ти знаш шта је све њена мајка рекла њему? мислим да после таквих увреда..." умешао се и теча.
Развезла се ту дискусија, ја сам их убеђивала, неуспешно, да смо само другари, и на крају смо се растали.
Код сестре2 су нас чекале њене 2 другарице. Имала сам лудачку жељу да га видим, иако сам му у току дана рекла да нећу моћи.
Остала сам без минута на телефонима, али сам знала да морам некако да га добијем.
После кратког разговора, разочарала сам се. Излази са најбољим другом у град, очекивао је да се нећемо видети па је заказао "тешење" код друга и сад му је глупо да одбије.
"Да,да, све је ок" Лагала сам. А од беса и разочарења ми се плакало. Прекинула сам везу, оставила телефон у соби и отишла у купатило. Ко зна, можда нећу моћи да се уздржим па и зацмиздрим помало...
Таман сам се закључала, зове ме сестра2.
"Звони ти телефоооооооооооооон!"
И одједном сам се сва озарила. (да, мало су необјашњиве ове моје реакције)
Он. 
"Ипак, решио сам да одустанем од града и да се видимо... ипак је последње вече..."
И то вече, сигурно ћу дуго памтити.
Срели смо се, по старом добром обичају, претварала сам се као да се ништа не дешава, тако смо једних сат времена причали, као другари. Онда ме је пољубио.
И ето, тако када те ствари понесу, дешава се да стигнеш и до интимнијих ствари.
Почео је да ми откопчава фармерице, ушла сам у панику. И онда се у мени "упалило светло". Довде! Даље не идем, не могу, не смем. Бојим се. Нећу.
Оно што највише ценим, јесте његово поштовање моје одлуке.
Лежали смо загрљени, завукла сам своју главу под његову руку и било ми је магично. Наредила сам сама себи да не размишљам о томе колика сам кучка. Да уживам још који сат.. и тако се ближио крај....

Наставиће се...