Сутра је нови дан...

Док не пробамо нове ствари, живимо у некој заблуди и не можемо да проценимо своје понашање у датој ситуацији.
Пошто се бавим глумом, није ми тешко да замислим себе у разним ситуацијама. Да искушавам себе, испробавам, експериментишем... Али од замисли до реализовања исте, дели нас један велики корак.
Синоћ кад сам легла у кревет, одједном ми се вратио онај осећај, од те вечери поред њега. У стомаку ми се све узбуркало, и као да сам изнова била са њим.
Оно о чему, неколико дана пре, нисам могла ни да сањам, почело је да се обликује у неку причу.
Мир и спокојо свуда око нас. Полако почињем и сама да се смирујем.
"Имај поверења у њега, контролиши се" мислила сам у себи и причом се отарасила страха.
И сад, када зажмурим, видим његове светло-плаве очи како ме посматрају, одмеравају сваку моју пегу и љубе нежно усне... шаптаћи: "лепотице!". 
Некако ми је та интимност између нас двоје била веома поносна. Имао је предност у мојим очима, зато што је знао да уради неке ствари, како би све деловало савршено. Да уклопи сваки тренутак, да уради праву ствар... 
И када би ме мисли обузеле, када бих се сетила ње, мање сам причала. У једном моменту је устао, клекнуо испред мене и рекао: "Слушај, ја знам да ти је тешко да сама себи признаш да се нешто дешава међу нама. И то све зато што сам био са твојом сестром од тетке. Да, блесава је ситуација, али размисли колико пута би било горе да смо нас двоје још увек заједно, а да се виђам кришом и са тобом. То би била превара, овако немам кога да варам. Слободи смо обоје. Смири се мало."
И онда сам рекла: кад сам већ почела ову игру, хајде да је довршим. 
Препустила сам се говору његових усана, благом ветрићу који је пиркао, ноћи. Препустила сам се невиним додирима, који су касније прерасли у нешто мање наивно. 
И гледала сам га право у очи, питајући се, шта је то тако посебно у њему? Имао је нешто што радозналици из мене није давало мира. Нешто магично, нешто што ме је будило. Показао ми је нови свет.
Када ме је допратио до куће, под уличном светиљком се окупило доста момака. Очекивала сам да ћемо се растати као обични странци и то ме је пецкало. Што смо пред светом раздвајали руке које су се целе вечери играле једна са другом.
Али не, овога пута ме је по други пут купио. Испред капије ме је пољубио "на блиц" и рекао: "Видимо се сутра". 
Стигавши кући, сестра2 ме је дочекала са осмехом на лицу и музиком. То је оно што ме увек привлачи њој, добра атмосфера, расположење на нивоу, у било које доба дана (или ноћи у овом случају) откуцало је већ 3 сата после поноћи када сам се ушуњала у собу. 
"Дођи, пољуби твоју сестру!" Кезила се. Пољубила сам је у образ и снажно стегла.
"Готово, знам. Сва миришеш на њега, љубила си се са њим, признај." 
Одсекла сам се. "Ма дај, ништа се није десило, само смо причали, озбиљно." Говорила сам, покушавајући да не замуцкам или да се не насмејем. 
"Хајде бре, реци ми, видела сам вас."Следила сам се. Готова сам. Пролазило ми је свашта кроз главу. Али у једном моменту, помислих да се ипак само шали на мој рачун.
"Да,да.. видела си, али шта? да причамо. јер остало ниси имала шта да видиш. Ништа се није десило."
"Ма зезам се само" потврдила је. 

Одједном, као да сам се тргла из грча. Пребродила сам и то. И трудила сам се да више и не помињем њега.

Следеће вече, било је уједно и последње вече у том градићу, 300-тинак километара далеко од моје куће. Предпостављала сам да ћу последњу ноћ провести код друге тетке, те нису постојале велике шансе да изађем и видим се са њим. 
Сутра дан, дан пред то "опроштајно вече", решила сам да ипак останем код сестре, а до тетке смо отишли само да узмемо потребне ствари. Док сам се паковала, сестра2 је седела са тетком, која је њој иначе рођена тетка, и са којом смо у сјајним односима.
Када сам изашла, чула сам дискусију:
"Знаш са ким се наша девојка виђала ових дана?" -сестра2
"Са ким?" Била је заинтересована тетка.
"Са (поменула је његово име)" 
"Ма он је супер дечко. Диван. Вредан, паметан, имао доста тежак живот... али ето, са њим бих те видела у будућности. Не са оним несретником од летос"Обратила ми се тетка
"Он је био са сестром, немам ја шта да тражим са њим." Рекла сам уз смешак
"Па шта кад је БИО? То је прошло време. И да л' ти знаш шта је све њена мајка рекла њему? мислим да после таквих увреда..." умешао се и теча.
Развезла се ту дискусија, ја сам их убеђивала, неуспешно, да смо само другари, и на крају смо се растали.
Код сестре2 су нас чекале њене 2 другарице. Имала сам лудачку жељу да га видим, иако сам му у току дана рекла да нећу моћи.
Остала сам без минута на телефонима, али сам знала да морам некако да га добијем.
После кратког разговора, разочарала сам се. Излази са најбољим другом у град, очекивао је да се нећемо видети па је заказао "тешење" код друга и сад му је глупо да одбије.
"Да,да, све је ок" Лагала сам. А од беса и разочарења ми се плакало. Прекинула сам везу, оставила телефон у соби и отишла у купатило. Ко зна, можда нећу моћи да се уздржим па и зацмиздрим помало...
Таман сам се закључала, зове ме сестра2.
"Звони ти телефоооооооооооооон!"
И одједном сам се сва озарила. (да, мало су необјашњиве ове моје реакције)
Он. 
"Ипак, решио сам да одустанем од града и да се видимо... ипак је последње вече..."
И то вече, сигурно ћу дуго памтити.
Срели смо се, по старом добром обичају, претварала сам се као да се ништа не дешава, тако смо једних сат времена причали, као другари. Онда ме је пољубио.
И ето, тако када те ствари понесу, дешава се да стигнеш и до интимнијих ствари.
Почео је да ми откопчава фармерице, ушла сам у панику. И онда се у мени "упалило светло". Довде! Даље не идем, не могу, не смем. Бојим се. Нећу.
Оно што највише ценим, јесте његово поштовање моје одлуке.
Лежали смо загрљени, завукла сам своју главу под његову руку и било ми је магично. Наредила сам сама себи да не размишљам о томе колика сам кучка. Да уживам још који сат.. и тако се ближио крај....

Наставиће се...