Нека моја чуда
Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2012- Верујете ли у прошле
животе? Или можда у чуда на прави поглед?
Десило се сасвим случајно, после напорног дана. У градском превозу.
Враћала сам се са проба са другарицом. Запазила сам момка са крупним, искреним зеленим очима које су ми, на ко зна какав начин, причале неку причу. Чини ми се да сам одједном изгубила концентрацију над свим другим стварима.
„Прекини да га гледаш тако.“ Говорила ми је другарица.
Блесава ја, препознала је нешто у њему. Шармантни осмех, можда. Не знам, не да ми се објаснити.
Али је веома битно да и немам неку визуелну меморију. Обично не могу да запамтим људе које видим само једном у животу.
Е, ово лице нисам могла да заборавим.
Месецима касније, пронашао ме је преко интернета.
Чим сам видела слику, препознала сам га.
У глави су ми се преламале слике од оне вечери, необјашњиви инстинкт, нешто веома чудно.
Извинуо се што „је претерао и није могао да скине оли са мене“.
Ласкаво сам се смешила.
А кад сам тек чула да је војник, прострујала ми је венама крв, убрзано.
Несаница је почела да ме прати, због превише питања.
„Да ли је ово неки знак?“
Да није велике разлике у годинама, можда бих сада писала о држању за руке, али ипак је разлика значајна.
Ко зна...
Само ето, ја сам остала без даха. Да ми је неко причао можда и не бих поверовала, али када знам да се десило мени, размишљам другачије.
Сенке прошлог времена су се сакриле, свака у свој ћошак, а нови, чист ваздух је испунио собу. Сунце залази, 27. 01. Девојчица се враћа из града, он је гледа.
Нервозна је, али ће јој он улепшати дан.
Ваљда је дошло време за неке нове почетке.
Чувај се тога. Игра се неко твојим мислима, неко ко се у психологију људи разуме изузетно, будући да се хиљадама годинама већ тренира у томе. Љубим! :)
Аутор pricalica 28 ÐÐ 2012, 12:33