Имали смо крила...

Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011

Пусте улице. Чини се као да певају о моментима које проведосмо једно уз друго.
Пиљим у пут који ме чека, а тебе нема, да рашириш руке и нежно се насмешиш, примајући ме у твој чврсти загрљај.
Недостајеш.
Да ми пољубиш врат и кажеш: "Имај поверења у мене". И да потом придобијеш сво поверење овога света.
Недостајеш.
Да ме одведеш на улаз у шуму, у 2 сата после поноћи. Да седнемо. Да се ја уплашим, али већ идућег момента да схватим да си ме само одвео далеко од градске буке. Да гледамо звезде. И увек када ја кажем нешто озбиљно, да ти приметиш звезду падалицу.
Недостајеш.
Да ме пригрлиш уз себе и шапнеш ми на ухо: "Недостајаћеш ми".
Недостајеш.
Да ме утешиш када ме сузе гуше. Да ми подигнеш главу и кажеш: Све је то нормално, не брини.
Недостајеш.
Да спустиш своје усне на моје, да ја уздрхтим од страха. Од толико забрана. Рестрикција. Недостајања.
Да ме питаш: "Је л' ти хладно?" И трљаш моју кожу док се не смирим.

И ноћ је тихо падала, стезала сам чврсто његову руку. Пут се смешио. Нека сила ми није дала да га понесем са собом. Једино остају успомене, које чувам под јастуком. Да се никада не загубе...

 


 

Носталгија

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2011
Чудно је како мислиш да је живот кренуо својим током, да се ствари одвијају нормално, да неће доћи до великих промена.
И онда, видиш неку особу коју не познајеш одавно. И никада ниси ни размишљао о тој особи. Али се догоди, сасвим случајно, да преокрене све ствари за 360 степени, да те раздрма, освежи.
Неко забрањен. Нешто што си себи приуштила.
И ово више нисам ја, ако случајно не препознате моје писање, не брините, то сам само открила нешто у себи. Нешто у другима.

И тако, сваког дана упознајеш нове људе. И ништа. А онда, упознаш неког, а ниси ни свестан колико ће то познанство променити све.

Пут те зове, иди!

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2011

   Не желим да одеш у септембру. A клизе дани, не могу да их избројим све. 
"Па зар ниси срећна? Твој Словак ти долази у Темишвар. Зар ниси то желела?"
Док сам путовала "тим возом", опазила сам и друге станице. Мислим да, када сам стигла до последње, нисам више имала снаге. Замислила се добро. А знаш шта се дешава касније? 
Легнем у кревет, мислим на тебе... и имам толико тога да ти кажем, а када причамо, толико се изгубим тамо негде, нигде. 
   Можда ја имам још пуно тога да научим. Можда морам да прођем кроз милијарду ствари да бих научила да ценим оне праве, али је сигурно, једном заувек, да ми недостајеш. Да ме мењаш. Да си ти моја потајна жеља што цврчи да буде исказана. "А шта те је привукло на њему"-мрзим то простачко питање. Али никада нећу заборавити погледе којих смо се клонили. Речи које су биле у устима, али нисмо имали снаге да их изговоримо. Волела бих да сам ти видела израз лица када су ти рекли: "Има момка". А били смо тако близу да урадимо нешто. 
   И наравно, мушки понос налаже тако: Причај са њом, али буди уздржан. 
Лудела сам. Био си ми потребан, као жедној земљи кише. Само да причамо, ништа више. Да ме учиш новим стварима. Да будеш јачи од мене. То је оно што ми се свидело код тебе! Јер можеш да ме контролишеш. Остале сам ја контролисала. 
   Одједном ми је синула идеја: он мора да има "Мајстора и Маргарету!" И већ идућег момента сам слала књигу. На крају, схватиће чему све то.

 

И Братислава чека на њега, а ја сам луда. У стању сам да "скокнем" донде. Једног дана... 

Шпанија 2

Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2011
   Не знам да л' то са годинама дође да човек губи вољу за све, па и за путовања. Увек кад се вратим кући, причам баки шта сам све видела а она: Мани ти то! Шта сте јели?
Е па, овде смо, за разлику од Париза прошле године, добро јели. Чак можда превише добро :)) (срећа што нам је на располагању била и теретана)
За сва три оброка је био постављен "шведски сто", са милијарду ствари, али озбиљно. За оне који не воле да експериментишу, пржен кромпир и рецимо пилеће шницле су увек могле да прођу. Па је ту било више врсти макарона са разним преливима, морски плодови, разне салате, 3-4 врсте меса... да бираш! Дезерт си такође могао да бираш, од воћних јогурта, преко сладоледа, лубенице,  свежег ананаса, фламбиране банане итд. Значи: нисмо умирали од глади.
   Е, шта ме је највише фасцинирало. Па шта би друго него Саграда Фамилија. Нажалост, временски нисмо могли да се уклопимо, те унутрашњост нисмо били у могућности да видимо, можда неком другом приликом. Али, верујте ми: оно споља је било сасвим довољно. Саграда фамилија, црква која ће бити завршена тек 2026. године, и тиме бити највећа на свету, је грандиозна грађевина, најспецифичнија, а такође и „заштитни знак“ Барселоне. Стојим испред ње, и тек онда схватиш колико си мали и безначајан. Осећаш се као зрно песка у пустињи. Осмишљена је у готском стилу. Има 18 торњева, који представљају 12 апостола, 4 евангелиста, пресвету Богородицу и највиша купола представља Исуса Христа.
(извињавам се ако оманем коју реч, јер сам све слушала на Румунском, па сад преводим онако) Но, срећа у нашег водича, све нам је лепо објаснио и дочарао: у случају да нешто нисмо видели.

 

Највећа истина о овој цркви јесте да је морате видети уживо да би доживљај био потпун. Ми планирамода се вратимо у Барселону, тамо негде 2030, када буде готова :))
   О акваријуму сам чула пуно, а мене није уопште одушевио. Другарица која је била са нама у соби је причала да је у Немачкој видела много већи и са више животињка. Али добро, нећемо да критикујемо.   Познат је  по томе што у себи чува 11.000 примерака 450 различитих живих бића из Средоземног мора.Мени су најсимпатичнији пингвини, разочарали су ме нилски коњици, јер сам их ја другачије замишљала. Занимљиве су ми морске звезде, кад се померају, али мислим да би авантура била много узбудљивија да су сви зидови стаклени, а не само један део, онда би могао да буде потпун доживљај. Чак и под би могао да буде провидан, е онда бих хвалила више акваријум :)) Сад, не кажем да није било лепо, али сам ја више очекивала. (Фотографије ми нису баш успешне, јер је тамо мрачно а забрањен је блиц)
    Прича која ме је баш заинтересовала, јесте она о настанку олимпијског стадиона. Наравно, разлог су биле олимпијске игре, које су се 1992. одвијале у Барселони.
 

Самим тим помогао је становницима овог велеграда. На месту где је изграђен, раније су постојале старе зграде, прича се да је било мрачно и страшно, те су се тамо окупљали деликвенти. Изградњом стадиона, људи су ослобођени страха те сада могу слободно да посећују и део града, од ког су пре зазирали.  Гледајући споља, пре бих то описала као оперу. Чак и места која имају спортске намене, у Шпанији изгледају величанствено.

 
 
"Ла рамбле" неки сматрају улицом у центру Барселоне, углавном се тамо налазе продавнице са сувенирима,  радње препоручене за шопинг, све познате светске марке, једини "проблемчић" јесте што су цене папрене. Ми смо тај део женских слабости задовољили у тржном центру (не питајте како се зове), али смо оданде изашле пуних руку и срећнеее! :)) Што каже месечина: ала је лако усрећити жену. Пошаљеш је у шопинг и све је под контролом.
Посетили смо и готски кварт, старији део града, са уским уличицама, пријатно за очи. Још кад чујеш мелодични шпански... ма шта да се прича.

Поглед на море, а још из Барселоне:

 
 
 
 
 
 Углавном, то би било то. Сутра стиже још један део, са манастиром Montserrat.
Питали су ме да упоредим Париз и Барселону, то нисам могла. Све зависи од укуса. Неке ствари су ми се више допале у Паризу, неке овде, па, проверите па јављајте!
Чини ми се да  ћете идуће године, ако будемо успешни, читати извештаје из Лондона.
А са приватног путовања, Штутгард!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

 

Шпанија

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011
    Некима је познато, некима мање познато како смо до Шпаније стигли. Уствари, није то ни важно. 23. јула смо превалили пут од 600 и нешто километара до Букурешта. Искрена да будем, мене муче ти путеви, јако су дуги и заморни, али имамо друштво за 10, па то све олакшава. Смештени смо у луксузном хотелу "Рин", али идемо да басамо по Букурешту, да га "октривамо". Немам појма зашто, мени је он био драг од првог пута када сам тамо крочила. А Букурешт ноћу је тек посебна прича. Игра боја, светла, фонтане... дивно. Мој сан је био да тамо студирам, али ето, живот ми је нешто друго, изгледа, приредио.
    24. јул, недеља. Рано изјутра се укрцавамо у авион, група од нас 28-оро, фина мала чета. После 3 сата и веома пријатног лета (не знам да ли треба напоменути да сам ја потпуни заљубљеник у авионе. Као, кажу неки: ма то ти је ваздух из твог знака. Ма какав бре знак, мени је то рај, само се загледаш у пенушавост облака и очас посла смо слетели) стижемо у Барселону. Фасцинантно је како се са једне стране види Барселона, а са друге море, веома пријатно за очи, чак може да буде и узбудљиво.
И сам тај, први контакт са Барселоном... одмах знаш да ли ти се допада или не. Мени се допала "из прве", што кажу. Аутобусом смо пребачени до нашег хотела, који се није налази у самој Барселони, већ на 60 километара од ње, Санта Сусана се зове градић. Могу чак рећи да је веома пристојно месташце. Наш хотел, Алхамбра, био је стотинак метара удаљен од плаже. По целом градићу се простиру километарски тргови са продавницама где можете купити сувенире, како из Санта Сусане тако и Барселоне.
 
   Нама су ове фонтане биле занимљиве. И да сте само видели клинце како се свучени јуре по њима. Оне су спуштене, па полако "извирују" све док се не дигну високо. Ајд' клинце још разумемо, али и старији то радо практикују.
Шта нам је још било занимљиво, Арапи који продају сувенире по Санта Сусани. Ако питаш за цену, на пример неке мајице, они те уведу у радњу, гледају лево, десно, да нема случајно некога, и онда ти откуцају цену на дигитрону. Рецимо, 15 евра. Ти им захвалиш и желиш да изађеш из радње, кад оно, цена се спушта на 12! Отвара ти кесу, сад ће да запакује он све то лепо, ти се смешиш и кажеш "Не, хвала", он смањује на 10. Тако да, ако знаш да се цењкаш, стићићеш до добре цене.
 Елем, док смо путовали од Барсе ка Санта Сусани, сазнали смо подоста о Шпанској историји, оснивању Барселоне, традицији Шпанаца. Све то онако укратко.
И први дан проведосмо на прелепој плажи. Идеалан одмор уз море.
Другог дана смо обилазили место, обишли смо стари дворац у Санта Сусани, проверили цене и препустили се чарима шетње. (истина, касније су нас болеле ноге, али шта је ту је)
Вечерњи часови су углавном пролазили уз друштво. Сваке вечери су у хотелу биле организоване журке.

   И онда је уследило путовање у Барселону. Обично, када имате мало времена у таквом граду, то је прави хаос! Толико тога да се посети... Имали смо водича који је углавном знао да се уклопи у време, па смо почели овако:
Први на листи био је Парк Гуељ. Из авиона се препознаје Гаудијева оригиналност.  Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 Антони   Гауди је архитекта који је лако препознатљив међу осталима. Пошто је био велики патриота и ценио је Каталонију, оставио јој је мноштво грађевина на којима се, једним делом, и заснива туризам у том делу Шпаније. Таласасти облици, понекад су издашно украшени мозаицима од поломљених керамичких плочица, посебна техника коришћена превасходно у каталонском модернизму која се назива тренкадис. Превасходно је парк који је намењен за одмарање и спокој, али данас се не може „користити“ у те сврхе, због великог броја туриста који свакодневно пролазе парком. Тако да, ако ништа друго, то може бити празник за очи и окрепљивање душе живим бојама и мирисима.
 
   Прича се да су ове "клупице" направљене тако што су ставили раднике да седе на полу-стврднутом бетону, те је наслон идеалан за свачија леђа.


   Можда помало кућице подсећају на Ивицу и Марицу, куће од медењака. Бар сам ја имала тај утисак.

После парка, наставили смо своје путешествије до музеја каталонске уметности. О музејима нема шта да се пише: или волиш или не волиш.
Мени се није допало што смо били у журби, онда практично не стигнеш ништа да видиш.

Слика овог пристаништа је стигла да ме фасцинира. Обожавам пејзаже, имала сам празник за очи. Сад, зависи од укуса.

Пошто је ипак превише информација и интересантних ствари, остављамо нешто и за сутра.

 Крај првог дела

Друга Прича из огледала

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011
Пре 12 година, крајем овог месеца...
Било ми је 6 година. И тада сам сањала о неком другачијем животу. Таман смо се опорављали од бомбардовања, сестра је била мала, а ја сам била љубоморна због пажње коју је она добијала.
"Мама! Знаш колико те ја волим? Од подрума, па до неба!" Тако сам јој говорила, када би ме расположење добро служило. Тада смо због бомбардовања открили подрум, ваљда ми се чинило да је дубоко испод земље, па сам зато тако говорила мајци.
И онда, те једне августовске ноћи је све почело да се руши... Чуло се пуцање црепова, Лилика је лајала јер је мислила да ће тако да отера ватру, ко зна. Шупе су биле у пламену, који се ширио и захватао кућу. Која простачка срећа, јер смо спавали у последњој соби. Иначе би нас ватра све однела. Комшије нас ефикасно пробудиле на време.
Која је то туга била, када се ватра угасила и са собом однела стоку, опустошила.
"Мама, а где су моје коке?" Плакала сам тражећи објашњење.
И како клинки објаснити да су кремиране?
Одатле је, чини ми се, све почело. За реновирање је било потребно новца, завлачење у дугове, почео деда да се поболева, па и тата.
И седеле смо док се сви нису разишли. Држала ме је за руку и осећала сам бол који се у себи носила.
Погледала сам је очима пуним суза, док ме је умор већ ломио.
"Мама.. волим те од подрума па до неба!" И раширила сам руке, смешећи се.
Мислим да никада није могла да одоли томе.
 
 
И данас је волим,ништа мање.

Писмо 2

Аутор behappy | 9 ÐÐ, 2011

Мили мој,
када ми време дозволи, кренем да претурам по успоменама, да анализирам сећања. Стижем далеко, веруј ми. Гледам нас двоје. Кога лажемо, сво ово време?
Шта смо све радили, тек сада могу да схватим у потпуности.
Улазили смо у везе које нисмо желели, са погрешним људима. Како бисмо ранили једно друго.
"Знаш, она је тако... тако посебна. Шта кажеш, да јој пошаљем ону песму : You're one in the million?"
Како си ме убијао! И причао ми о њој, као да је то сасвим нормално, као да си заборавио да сам за тебе чувала најлепше осмехе и осећања.
И када сам ја ступила у везу, био си љубоморан. Кажеш "Знаш ти врло добро шта ја мислим о њему, али ако си срећна, мени је драго. Заслужујеш срећу"
Више бих се радовала да си вриснуо: Глупачо, јеси ти слепа или шта? Не видиш да сам луд за тобом?!
Али било је много лакше овако. Трљати теби на нос детаље из наше везе и слушати како ти се глас мења. Како не подносиш.
Колико сам само плакала због тог нашег ината. И сад се питам: да ли је нешто од тога уопште имало смисла?
И онда, док смо у дворишту хотела стојали прилепљени једно уз друго, осетила сам како се моја шака савршено уклапа у твоју и... подигла сам поглед ка небу, али се он зауставио на твојим очима. Знаш ли шта ми је тај поглед шапутао?
"Стрпи се. Време нас чува за касније"
И тако сам те желела, у тим моментима када се олуја спремала. Ветар ми је мрсио косу, приближавала сам ти се све више, тако сам се осећала сигурном у твом наручју.
Дани уз тебе су прошли као вихором однесени.
Почели смо тако добро да се уклапамо једно уз друго. Да допуњавамо мисли једно другом, а онда да се смејемо. Шта се то десило са нама?
И гле чуда!
По повратку са путовања, истог дана смо завршили са лажним везама. Ваљда смо схватили.
Никада признали.
"Па, шта је било, зашто си све окончао?"
"Ма... било је ок и све то, али не може да се пореди са..." Рекао си. Ћутала сам. Разумела сам. Угушила сузе које су се скривале у грлу"
Никада нећу заборавити речи из твог последњег писма које је почињало:
"Драга М., не могу да измислим наслов за ово писмо. Знаш, то ти је као кад одеш у књижару и очара те наслов неке књиге, а уствари, садржај је очајан. Понекад уопште није битан наслов, ако је оно изнутра савршено. Тако је и са нашим пријатељством. Не могу да му дам назив. Толико сам хтео да кажем..."
Или ме је можда више дирнуло оно: "Данас захваљујем Господу што ми је на пут извео Специјалну особу, са великим "С". Мора да сам велики срећник јер те знам. И заслужујеш да се бориш за своју срећу"

Да ли ти је некада пало на ум да си ми ти ... сва та срећа? Да си ми потребнији од многих других ствари? Да још увек замишљам тамо неку будућност са тобом?
И да, ако сам икада и била храбра и стрпљива, сада сам све то сакрила, дубоко у својој утроби. Требаће ми. За тебе, драги мој. Играм само на тебе.

Моји сијају од среће кад виде да стално причам са тобом. Да сам већ раширила руке и чекам да прође овај месец и да ми скочиш у загрљај. Зашто те тако воле?
Ваљда јер су видели шта си од мене направио.
Неко срећно блесаво биће. Које је уз тебе заборавило да плаче. Преболело старе патње.
И ето, постала сам оно о чему сам одавно сањала.
Још само да будем твоја.

                                                                                          

Залеђен тренутак

Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2011
Чекај, мала пегава, шта је са том тачкицом у твоме оку што несташно сија? Само немој да ми кажеш да носталгија хоће да исплива из твог зеленила...
Гледао ме је, а ја сам чувала радоснице, прекривене осмесима и љубављу. Та шта да се лажемо, и то је нека фела љубави. Чудна. Затутурена дубоко у нама.
И те даљине, о којима сам писала већ месецима, њих ћу стално носити под овим тешким ноктима. Прилепљене уз мене.
Зар се може друкчије?
И оне додире, несташне, скроз, носићу у ципелицама, бар за један број мањим. Није то игра, то је сан. То смо нас двоје. У било ком граду у Европи. Или било којој америчкој држави. Ми се уклапамо у било који пејзаж.
Зато и мислимо једнако. Зато сањамо о даљинама, не знајући, да све што нам треба, јесте управо ту, до нас.
Прекрила сам плавим покривачем све моје поразе. Добила сам медаљу-Њега. Поносно сам се шепурила када сам га имала уз себе.
И сад?
Остаје да се зацаклим у његовом оку и пустим га да учини корак ка нама.
Или да оде, трчећим кораком.
Шта знам... Ја још увек осећам његову врућу руку на мом носу. И мислим: као да време не може да крене изнова да тече...

Срећан рођендан.

Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2011
Да ниси отишао, данас би прослављали твој 54. рођендан. Један од оних дана када треба захвалити Богу.
Ако ништа друго, захваљујем му што сам твоја.
Сећам се овог датума пре 10 година, како смо му се радовали, сви скупа. Уједињени. Породица. Која се распала твојим одласком. Твоје три ћерке, понос који цвили из твог осмеха. Жена која је увек била ту за тебе.
Мајка и отац са огромним осмесима на лицу.
И спаковали сте се, сви нас напустили. Једном заувек.
Данас је некако и дан лепши. Схватићу то као знак да нас посматраш.

Ишла сам на састанак са твојим пријатељем, човеком који је доктор наука. Како само лепо о теби прича, тата. Да знаш да те људи неће заборавити. Каже да си био геније.

Живот без тебе је пуст. Толико пута те се сетим, заплачем... захвалим ти на лепом детињству, на будућности коју си ми, на неки начин, сам обезбедио. Захвалим Богу што после твоје смрти изабрах прави пут. И ето, ако Бог да, следеће године ћу бити студент медицине.
Волела бих да сам Теби могла да помогнем.

Срећан рођендан, где год био...