Друга Прича из огледала
Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011- Пре 12 година, крајем овог месеца...
Било ми је 6 година. И тада сам сањала о неком другачијем животу. Таман смо се опорављали од бомбардовања, сестра је била мала, а ја сам била љубоморна због пажње коју је она добијала.
"Мама! Знаш колико те ја волим? Од подрума, па до неба!" Тако сам јој говорила, када би ме расположење добро служило. Тада смо због бомбардовања открили подрум, ваљда ми се чинило да је дубоко испод земље, па сам зато тако говорила мајци.
И онда, те једне августовске ноћи је све почело да се руши... Чуло се пуцање црепова, Лилика је лајала јер је мислила да ће тако да отера ватру, ко зна. Шупе су биле у пламену, који се ширио и захватао кућу. Која простачка срећа, јер смо спавали у последњој соби. Иначе би нас ватра све однела. Комшије нас ефикасно пробудиле на време.
Која је то туга била, када се ватра угасила и са собом однела стоку, опустошила.
"Мама, а где су моје коке?" Плакала сам тражећи објашњење.
И како клинки објаснити да су кремиране?
Одатле је, чини ми се, све почело. За реновирање је било потребно новца, завлачење у дугове, почео деда да се поболева, па и тата.
И седеле смо док се сви нису разишли. Држала ме је за руку и осећала сам бол који се у себи носила.
Погледала сам је очима пуним суза, док ме је умор већ ломио.
"Мама.. волим те од подрума па до неба!" И раширила сам руке, смешећи се.
Мислим да никада није могла да одоли томе.
Rasplakah se .
Аутор mimche 15 ÐÐ 2011, 16:28Kako divno !
Čari bombardovanja i otkrivanje podruma ni mene nisu zaobišli ... Ja sam imala 4, pa se sećam kroz maglu ... Znam da sam dobila nove cipele, baš pre bombardovanja, pa kad su počeli, ja sam plakala i vikala : Ne daj mama moje cipelice ! Crne, lakovane cipelice ...
Tuga Božija, kakve sve vrste nesreće i zlog udesa postoje i vrebaju ... :(