Књиге :)

Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011

Моја највећа љубав, још од када сам била малена, јесу књиге.
Научила сам са 4 године ћирилицу, поред тате, који је увек био окружен новинама и књигама.. пискарао је.. и онда сам и ја, онако - одувек радознала, почела да испитујем: Које је то слово? Је л' се то овако пише?
У забавишту сам већ умела течно да читам, да би васпитачица звала моје кући и рекла им да ме не пуштају да учим бајке напамет. Уствари сам само знала да читам..
Са тим сам имала проблема до 5-ог разреда, јер сам писала по моме, нисам хтела да слушам учитељицине савете.
Хајде, да издвојим и ја три књиге, које су у последње време утицале позитивно на мене, и оставиле неки специјални утисак.

Wuthering Heights -  Оркански висови  (Емили Бронте) 

Ја бих то описала као игру мачке и миша. Нешто што се и данас дан нама дешава. Бежимо од  праве љубави, тражећи неку драму, неко дешавање, нешто.. да закомпликујемо. Двоје младих који се воле са толико страсти... Бол. Одрицање свега и почетак нечега са неким другим. Инат, и то све због те исте љубави. Трагичан крај.
Књига је свакако вредна читања...

 

 

Que Serais Je Sans Toi  - Како бих без тебе  (Гијом Мусо)

Ех. Шта рећи а не заплакати? :) Књига је очаравајућа. Можемо рећи, белетристика, али ми је остала на души.
Наиме, реч је о девојци Габријел, која у свом животу има 2 мушкарца. Један који ју је оставио још када је била мала, а касније се доказао као изврсни лопов ког траже све тајне службе, и другог ког је заволела у Сан Франциску, пре 10-ак година, и који је полицајац.
Њих двоје, два животна непријатеља, јуриће се кроз цео роман. Док, једног дана, обоје не дођу на ивицу између живота и смрти.
У коми, у том чудесном свету, стижу један до другога и причају један другоме о својим животима. Обоје везује лепа Габријел. Једном од њих ћерка, другоме сродна душа.
Књига се чита у једном даху. По мени-обавезна лектира. Овај Француз зна изванредно да се игра речима и осећањима.
 
 
 
 

 

 Преступление и наказание - Злочин и казна (Ф.М. Достојевски)

Је генијална књига, коју, за коју, верујем, већина вас зна. Када сам завршила са читањем, стала сам, замислила се и... Је л' овај Достојевски био геније? Кроз 15-ак ликова, улази у психолошку анализу сваке личности. У 600 страница, стало је само неколико дана. 
Све се дешава када један пропали студент, генијални дечко, решава да испроба себе и одлучује се на убиство једне жене код које је залагао ствари. Одмах се испоставља његово неискуство, јер не само што није био способан да украде неке ствари, већ је приморан на двоструко убиство. Радња се компликује, неки сумњају на њега, неки не. У бунилу говори разне ствари, помиње нешто што би могло негативно да утиче и на његов живот...
Али на крају, показује се слика љубави, која ипак може да превазиђе све препреке. Нада, нова шанса..
Не знам, после ове књиге, дуго ћу ћутати.


Себастјан 5

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2011

Уствари, више нисам хтела да пишем о томе.
Али је некако, увек много лакше тако...
Неспретно се увлачи у мој живот, али се заиста увлачи.
Рекла сам му да гледа друге девојке, да отвори очи... Да има бољих од мене... А шта сам друго могла да му кажем?
Нисам навикла да ми неко посвећује толику пажњу. Нећу рећи да ме гуши, јер ми на неки чудни начин прија... 
Навикла сам да сам ја она која тражи, она која плаче, она која нема...
Али изгледа да се понекад улоге преокрену... И сада, ако размислим, помислим да се шали. Али није тако.
"Како то да једна девојка за чисту десетку, може да се спусти на мој ниво?"
и рекла сам му да не губи време.
"Зашто изгубити 5-6 месеци свог живота, за неколико дана са мном? " 
"Зато што си специјална, интелигентна.. зато што, искрено? Када чујем све што радиш.. останем без речи. И не могу да верујем да можеш без проблема да говориш и са неким интелигентним и са неким ко није баш тако начитан..."
Касније сам отпутовала, имала сам представу. 
Био је ту, као подршка.
Ја ништа не осећам, и не знам да ли ће се то променити. Једино ми је драг...
Али то није то!
"Звао сам те, јер желим да ти кажем нешто. И да.. јако је тешко, али морам... Променила си ме. Јако. Прошло је само месец дана, а ја сам сазрео. Можда ће то да ти делује глупо, имам 20 година.. али истина је. Мама се исто чуди. Почео сам да читам! Да гледам ведрије на свет. И ја бих био најсрећнији када бих могао тебе да назовем својом"
Занемела сам. Нико ми никада није тако лепо говорио... Или сам можда заборавила?
Да ли заслужујем?
Не знам.
Знам само да не желим да повредим овог дечка. Он то најмање заслужује.
"До сада си вероватно налетала на неке који нису знали шта желе. Ја знам. И кунем ти се да те нећу повредити."

И јесам налетала на погрешне. И јесам давала све своје емоције. Али шта са тим?
Данас имам само пар бројева више  у телефону, пар фотографија... много успомена.
И то је све.

Али нећу ни да живим за лето.

Као што би то мој Словак рекао: "Време ће показати" 

 

 

Заувек ћу памтити

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2011
Ако размислим боље, стижем до закључка да смо се, можда, само уплашили свих тих емоција и нисмо могли да са сигурношћу закорачимо у свет који ће бити само наш.
Ја те толико добро познајем, да сам ти из очију прочитала много тога. Ниси морао да кажеш. Понекад једноставно, човек схвати. 
Неколико речи које су толико јаке, да су сасвим довољне.
Стисак руке... руке које се зноје и топло додирују.
Тако си ми близу, а тако ми недостајеш.

Ако пожелиш да дођеш.. предпостављам да си свестан да су ти моја врата отворена нон-стоп.

Мом Глумцу.

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2011

Открићу вам једну велику тајну. 
Прошле године се догодило нешто што нисам могла да контролишем, али исто тако нисам смела да дозволим то себи.
Зближила сам се са једним момком. 
Наше дружење се засновало на шалама, зезањима и заједничким покретањем свих екскурзија.
Он је глумац, радио је у позоришту чак. Моје годиште.
После неког времена, када сам се скоро већ заљубила, сазнајем да смо род. 
Шта онда? 
Као, правити се да се ништа није десило, и то ће временом проћи. Само мало облога стављаш и нема проблема. Е мало морген.
Уместо да нас та баријера растави заувек, мене је још више зближила њему.
Његова породица ми много прија. Посебно његов отац. (Јесам ли у њему пронашла оно нешто, што никада нећу имати?)
Све у свему, била сам тако наивна, те сам дозволила себи да се заљубим. 
Ништа. Наше време које само ми разумемо.
И онда, неко, као из заседе, њему преноси нешто што није требало да зна. У много драматичнијој верзији.
Сећам се, као да је јуче било, када ми је додирнуо руку када смо остали сами. 
"Од тебе то нисам очекивао". Рекао је са тужним осмехом на лицу.
После свега што смо то вече изговорили, препешачила сам 6 километара до куће. Сама. Поноћ. Сузе које се сливају низ моје образе. Маскара се размазала, а кога брига? Никада ми није био понос испред љубави.
Молила сам га да ми опрости. 
"Знаш мене и знаш да не волим емоције и тако те ствари. Постоје само 2 особе са којима причам о свему. Мој брат и мој најбољи друг. А сад схватам да сам погрешио што сам те пустио да будеш трећа особа".
Срце ми је ломио на најситније комадиће.
Заволела сам га. Ни данас дан ми није уопште све једно.  Не знам зашто. 
Тако зна да ме спусти на земљу, да ми распаљује шамаре својим речима... Зна колико сам слаба на њега и зна да ћу све урадити за њега и због њега.
Понекад ми се чини да то покушава да искористи. Али, ето, једино се тим стварима не смејем. 
Смејем се због других проливених суза.
Али ове су ме некако гануле на чудан начин.
Јуче седимо један до другог, и почињу да се буде она стара времена...
Можда ме само та његова ватра (лав је у хороскопу) може смирити. Мене, која сам увек (нажалост) доминантна. 
Данас, на овај Свети дан, желим да му захвалим за све осмехе и за сваку сузу. 
И из тога сам по нешто научила.

 

Да се опет теби вратим.

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2011

 

Када сам те први пут видела,
Свака твоја мана ми се свидела,
Осмехом си ме истог тренутка купио,
Отишао, а пре тога, емоције моје скупио.

На први поглед - то беше игра.
Слатке речи и понеки осећај,
Сваки тренутак уз тебе-био је рај,
А без тебе то се тугом зове.

Дошао си. Полако врата одшкринуо,
Пољубио у чело, ни тренутак није минуо
И од тада на лицу ми је осмех нацртан,
Замислила сам те лепо: Као да си бесмртан.

Плаве очи. И данас су ту...
отимају уздах, али и наду сву.
Можда нисам знала да желим?
Да те дозивам, уснама врелим?

Била сам лутка само,
овога пута са осећањима,
да сам дошла код тебе тамо,
би ли престали са уздржавањима?

Капљице кише. А ја одлучујем тада,
Нећу те тражити више никада.
Болно сам обећавала-ништа одржала,
Јер сам се на крају, теби опет вратила.

 

Себастјан 4

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011

Па да.. То кад се једном започне, тешко се завршава.
Шта још каже Себастјан? Па свашта.
Мало више је патетичан (мама каже да је романтичан :))) )
Пре него што сам отишла у Србију, тачно пре седам дана, причала сам са њим. 
Онда је ту почео да ме хвали.. 
"Надам се да ћеш да сијаш на сцени. Као што сија месец међу звездама. Уствари, кад боље размислим... Мислим да ти још лепше сијаш. Бар за мене. Имаш ли трему?"
"Немам никада трему пред наступе."

"И нема потребе. Замисли да сам први који устаје да тапше када се појавиш на сцени, и последњи који престаје да тапше".
Ауу, мислим се. Шта рећи? Нећу да будем безобразна, али како да спустиш човека на земљу?
"Јеси спаковала све ствари?"
"Пасош, ствари, сви папири... да, мислим да сам све спаковала"
"Пази да не заборавиш и пољупце од мене. Сада је све спремно?"
Смејем се и изговарам: "Да"
"Ставио сам ти и неколико резервних. Да не можеш да престанеш да мислиш на мене".
Јадан. 
Уствари, шта ја ту могу да радим? Нисам ја крива. Осећања не можеш сам пробудити.
"Знаш како тешко пролази време.. тако понекад, пожелим да те видим... а не могу. Чекам."
"А зашто желиш да ме видиш?"
"Зато што ми недостајеш!"
Прошло је неколико дана, звао ме је, али сам била заузета и брзо то покушавала да обавим. Једног дана, после проба, зове ме. Распричали смо се и ето, одједном чујем у позадини неки женски глас. Његова мама.
"Хеј слаткице, па како си нам? Пази на овог мог... "
Чекај мало, шта је господин причао мами?
Упознала сам ја његове истог дана када сам и њега упознала. Али стани, је ли то ја луда, или је он испричао његовима неку његову причу?
Себастјан је јако добар дечко. 
Не верујем да би икада повредио девојку.
Значи да је грешка у мени. Увек бирам компликованију страну. 
Али када моје емоције нису у игри.. ту ја стварно више не могу ништа да предузмем.
Жао ми је.

Једноставно, још увек је Словак у мени. 

Осмех!

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011

 

Када нам све дојади, пукне нам филм, изнервирамо се толико да не размишљамо о последицама. Нешто као: "Од сутра окрећем нови лист!"
И стварно, окренемо ми тај, нови лист. Али шта са њим? Пошто је неисписан, тешко је све испочетка.. па се онда, лепо, вратимо ми на онај наш стари лист. Испрљани, исфлекани...
Дојади једном. И онда решимо да купимо карту у једном правцу.
То је најлакше, покушавамо да побегнемо од стварности, од реалних догађаја који су нас изнервирали и дотукли.
Никада нисам волела да бежим.
Иако ми се стомак преврће од тих ситуација.
Више ми се свиђа она друга варијанта, да се суочим са проблемом.
Али, чему патња?
Схватила сам одавно да је само један живот. Једноставно-компликован, тежак, али НАШ! И тако кратак!
Уместо што одмажемо себи, наглашавајући сваки проблем, боље би било да се побринемо да улепшамо дане који су пред нама.
Да се насмејемо, изађемо на кафу са пријатељима, попричамо са породицом, прочитамо омиљену књигу, погледамо филм који нам увек одузме дах.. одслушамо ноте песама омиљене групе...
И покушамо да схватимо да се ништа случајно не дешава.
Идемо даље! :)

 

Пожртвовање.

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2011

Волела бих да живим у бајци. А ко не би?
Ових дана, на часовима смо нешто помињали често бајку "Мала сирена".
Одувек сам се у њој проналазила, не знам зашто. 
Тај цртани ми је, поред Петра Пана и далматинаца, увек био посебно драг.
Мама ми је причала да сам нон-стоп вртела те касете, док се трака није кидала.
Лудо дете. 
Аријел је посебни лик. Хвала Андерсену што ју је створио.
Али размишљам, да ли је заиста тако у животу, или је то само у бајкама?
Једна девојка жртвује цео свет, за нешто немогуће.
Нешто што је од почетка изгубљен рат.
Наравно, пошто је бајка, то све има срећан крај.
Рећићете да сам полудела.
Али, да ли човек бира да ону немогућу страну, само зато што жели да види оно непознато, зато што је то интересантно... или зато што стварно воли и због те љубави је спреман да окрене цео свет?
Уствари, пост је само тачка на бесму коју смо обрађивали на румунском.
Хоћу да будем као Аријел. 
Када бар имамо исте осмехе, хоћу да се заљубим и борим за ту љубав...

...једног дана...

А мој Мика каже: "Ви можда схватате: био сам ту да вам прстом на усни напишем осмех и на трепавицама сузу у исти мах." 

 

But you'll always be my hero, even though you lost your mind.

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2011

Слушам његову емисију и одједном, наша песма.

"Увек ми сламаш срце када пустиш ову песму" - коментаришем уз лажни осмех.
Његов уздах.
Знам да сам одустала и прешла преко свега, али како да ми не застане дах сваки пут када чујем ту песму, која ће ме вечно на њега подсећати.
Никада нам неће бити досадно.
Обећао ми је да ћемо се виђати често.
А ја не могу да опишем речима ону празнину.
Све је бело... и онда се појави он и својим присуством уз осмех да дозволу да почне дан. Или по тој белини наслика најлепши портрет и исцрта најромантичније љубавне стихове.
Нећемо више да забадамо ножеве једни другима у леђа.
Препустићемо се моменту и покушати да уживамо у овој реалности која нас окружује.
Идући пут ћу плакати пред тобом, загрлити те, признати шта имам и отићи у ноћ.
Али као да то ишта вреди.
Сутра ће опет све бити исто.
Мој дан ће почети тобом, свуда око мене ћеш бити ти, али тебе неће бити уствари ту.
Јавићеш се, рећи пар речи, ја ћу се опет заљубити и све ће се на исто вратити.
"Господине, ја сам у вас неизлечиво заљубљена!"

 

Песма жени

                 Јован Дучић


Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека

јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,

у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,

твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.

Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.

Сви смо ми исти?!

Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2011
Ево овако. Ја знам своје обавезе, знам да нисам перфектна, да морам још дуго да радим да бих била "неко и нешто", али такође нисам ничија крпа.
Моја разредна је веома компликована жена. Али такође обожава да има користи од нас. Укључује нас у разне пројекте, од којих ми немамо никакве вајде, а она добија паре и репутацију. "Ајде" кажемо увек ми, "добићемо искуства".
Било би и то искуство ок када би то неко умео да цени. Али данас, ништа се више не цени!
Чим добије прилику покушава да нас спусти, понизи или да нам подметне нешто.
Већ месецима, у разред долазимо само нас 5. "Штреберке-глупаче-оне које немају појма-а ни свој живот". Тако би то рекле наше дивне другарице. А остали, дођу у пролазу у школу.
Онда застанем, кад ми пукне филм, па се запитам, је ли гимназија обавезна? Друже мој, ако ниси створен за образовање, спавај кући, мама и тата ће и тако да плате па ћете проћи 10 пута боље од мене. Зато што сам својеглава и нећу да живим на туђим леђима целог живота!
Али зато увек ми попијемо талог из шољице кафе. Увек најгори. 
Данас сам имала један од тих "цепања филма". Имају 100-инак неоправданих.
Шта мислите, какву оцену заслужују?
Не знам шта заслужују, али 10 сигурно не. И управо то имају.
Не волим да сплеткарам, трачарам и штрикам лажне причице, зато сам данас рекла шта сам имала, да чују девојке, мамине и татине принцезе.
Али да, разредна каже: "Немој да ме разочараш." 
Зашто људи морају да се улизују? да се сад претварамо да је све ок.
Ма дај, и ја одем понекад из школе. 
Али то онда делује много другачије. Одмах се зове мама са питањем: "Да ли знате где је ваше теме било на осмом часу данас?"
Зна.
И ти родитељи, који мисле да им деца оду у школу, а уствари проводе дане по стриптиз клубовима и кафићима. 
Касније, немају лекције, па дођу са најлепшим осмехом на лицу и кажу: "Данас изгледаш дивно! Можеш ли да ми позајмиш свеску из румунског до среде? Пошто одговарам, а немам све лекције..." Е па, од сутра, немам ништа више!
Зато што чим ми се дотична свеска врати чујем све што о мени говорите.
"Она што се у све трпа. Онаква, таква, глупа..." 
Искрено, баш ми се нешто плаче од свих коментара. Али зато више нећу ни ја да будем будала коју ћете да искоришћавате.
Завршила сам са свим таквим тупанима.
Нека свако настави својим животом.
Ја ћу да останем она која се у све трпа, да би се развила, научила и била неко.
Чак иако знам, да ћете једног дана ви бити шефови, директори и власници неких фирми.
Пре ћу да уживам у овом свом животу.

Закомпликуј пост, душо моја :))

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011

 

Када бих имала снаге да се борим, питам се, да ли бих се и сада борила, свим снагама, што би рекли "из петних жила" за оно што ми је најдраже. Пролазе дани. А ја немам појма шта се са мојим осећањима десило. Никада неће нестати, али чини ми се, као да са их спаковала у неку кутијицу и заледила их. Због страха да га не уплашим њима, да га не изгубим.
Почели смо да маштамо како ће нам бити лепо када дође овде на факултет. Знам да ћу тада бити најлепша. Зато што ме, да се не лажемо, његово присуство увек обрадује.
Мало смо обоје као, смирили страсти. Али уствари, нон-стоп се чујемо. Одавно није прошао дан да се једно другом не јавимо.
И, у шта сам се то претворила? У "чекалицу". Претрпавам себе саму, да би ми време брже пролазило. Само да би дошла олимпијада, да чујем његов глас уживо.
Један друг ми на дочеку каже: "Немој да причаш да и ти имаш неког твог Словака, изгледа да смо сви имали нешто са Словацима и Словакињама".
Ко ће га знати. Историја се понавља.
Можда и није велики проблем што не осећам ништа?
Јутрос сам стигла у три из Србије, заспала око пола 4,  од пола 7 на ногама. 
Осећам се као права машина. (Уствари, како се машине осећају?:)) )
Мој цењени "супруг" и ја јуче у аутобусу. Разглабамо. Он човек по обичају мало попио. 
Филозофира. Ја га гледам, покушавам да размишљам, али песник то јако уме да закомпликује овога пута. 
Себастјан ме разнежио (то ћемо у неком од следећих постова).
Мама навија за његам каже да је јако романтичан. (иако мени то више личи на патетику).
Синоћ беше лепо. Помало хладно. Заморно. Али фино је видети људе које волиш око тебе.
Сад опет чекамо да се нешто деси. Монотонија уме да убија, а јануар већ дави.

 

П.С. Да ли је неко заслужио да му поклоним своје небо? Оно под којим се молим, под којим сама дишем и сањам? Напустити све своје снове само да би неко био срећан?

 

Себастјан 3

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011

Месечина ме јуче пита: "Шта се дешава са Себастјаном?" Па ајде да пишем још мало.
Нисам давала никакве знаке живота већ дуже време.
Установила сам да смо два различита света и то је то.
Један и по дан се није јављао.
Одмах потом, позив од њега. 
Више се и не сећам о чему смо причали.
Знам само да ми је све већ досадило и да сам трудила да скратим.
Али је у мени почело да се буди неко гадно осећање, не могу да га опишем.
Нешто попут сажаљења или тако нешто.
И шта рећи?
Дечко је мало ограничен, али тако, понекад уме да каже нешто лепо.
"Како си тако брзо научила румунски?"
"Ја сматрам да га још увек учим. Само још да се отарасим српског акцента"
"Знаш добро румунски, али се надам да никада нећеш изгубити тај српски акценат. Тако ћеш заувек остати специјална. Тако си још слађа са њим."
Мислим се ја, па наравно, човек и не може да провали моје грешке кад му граматика није јача страна. 
А сад, у поверењу, волим интелигентне момке. Нећу да ми понестане тема за разговор после 3 изласка.
"Јеси ти то заспала?"
"Да, спавам и причам са тобом. Само да не спавам 100 година, као успавана лепотица"
"Онда сачекај, сад ће да дође принц на белом коњу, да те пољуби. И да се пробудиш одмах"
"Не верујем више у бајке." 
"А у шта ти верујеш?"
"Не знам. Само знам да бирам превише, тако да принца нећу имати."
Онда сам га мало можда "Спустила на земљу" али на блогу ме је Анамче научила, да не треба давати лажне наде. Тако да сам само искрена.
"Нон-стоп размишљам о једној ствари"
"О чему?"
"Нећу да ти кажем."
"Ако песник неће да доврши стих, одох ја да се спремам."
"Немој! Размишљам о једној девојци која ми је далеко. И о томе како да је доведем овде."
"А одакле је? Марс? Јупитер?"
"Не, са Земље је. Из Темишвара"
Један добар пријатељ ме је научио да "ништа на кугли земаљској није далеко ако човек воли". Нисам хтела то да кажем. Само сам ћутала.
Касније, када сам рекла да идем да спавам, послао ми је песму.
У преводу би то било:
"Хоћу да те зовем, онда када ми јако недостајеш, када сам тужан и сам..."
"Сутра немој да ме зовеш, у Србији сам, коштаће те пуно."

Покушавам ја да не дајем наде, али изгледа да ипак не одустаје :))
Можда је даљина ипак супер.
Данас сам у Србији. Мислићу на вас, блогери! :* 

Српска Нова година

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011

Уствари сам планирала да одем код другарице, опуштено вече... Клубови су претрпани народњака, нећемо да слушамо Шекија Турковића (или како се већ зове), који нас је почаствовао својим доласком. 
Али ето, другарицин тата нам резервисао сто у дискотеци где је најављено "rock'n'roll" српско вече. "Наравно да идемо", мислимо ми. Ма немамо шансе да ван Србије слушамо нормалну српску музику, а жељни смо је, наравно. Ипак те вуче нешто ка тој Србији.
Стижемо у клуб, другарица, њен брат од тетке и ја. Биће пуно нашег друштва, све је ок. 
"Што је тако празно?" сви се питају. Рекли па порекли.
Вршчани који студирају овде окупирали све.
И било је ок, али променили DJ-a, па се девојка није баш снашла са музиком.
Осећам, неко ми додирује раме. Окрећем се, очекујући да видим неко познато лице, међутим, не препознајем дечка. Намигује. (Господе Боже) ухватио ме је за руку, али ја гурам другарицу и вриштим јој на уво "пожури", али музика је прегласна, она ме не разуме. Стигнемо ми код наше "банде" и док смо играли, осећам да је неко иза мене. Тај дотични господин. Стојао је тамо 10-ак минута, као нека статуа.
Цело вече ме је пратио, (Шта са овим људима? имају ли уста или само глупе тактике које не пале нигде) а касније док је пролази, стојала сам поред друга и на то ће Ксенија: "Од кад сте вас двоје заједно?" 
После десет минута је јадничак узео јакну и више се није враћао.
Одахнула сам. Понекад умем да будем параноична, тако да сам се мало и уплашила. 
:))
Али добро, појавио се други, вулгарни дебил, који је у екстази нешто добацио.
Све у свему вече је било лудо. 
Сутра дан сам била сва ошамућена од дима, а требало је размишљати о озбиљним стварима.
Тек данас треба да се вратим у нормалу :))) 

Хајде да претрпамо своје програме.

Аутор behappy | 12 ÐÐ, 2011

Шта радим?
Ма, крадем Богу дане, и размишљам која сам ја будала. 
Опет сам сама себи пренатрпала програм, па ћемо да видимо сад, како ћу да се покупим.
Позориште је ту, наравно, мада нешто је ситуација напета, стално неке свађице, глупости, препирања, да ми се мало смучило. Надам се да ће ускоро бити боље.
У недељу ћемо за Србију, имамо представу (наравно, то смо тек пре 2 дана сазнали. Страшно).
Али се појавио један бивши водитељ на нашем радију, завршио човек глуму у Новом Саду, хоће да оснује школу глуме код нас. Па сам рекла, што да не? Научићу ја ту по нешто. Много више него што на овој другој страни учим.
Никада ја нисам нешто посебно готивила, на почетку ми је био ок лик, водио је једну дивну емисију, али сам касније сазнала колико је ђубре. Али, до краја, ја идем тамо да глумим, не да се дружим са њим. (иако је он мене увек више тражио, него ја њега)
Било је ту свега, али је све то, уствари не битно за мене.
Онда, идем на курс енглеског (уствари, више је то амерички), 2 пута недељно, 6 недеља.
Па шта је још ту? Свети Сава. Представа у школи ( као да ме је неко питао да ли ЖЕЛИМ да рецитујем) нешто и нисам расположена да учим напамет.
Онда Араду, 50 километара од нас. 
Семестар се ускоро завршава. Имамо још 2 недеље. Немамо довољно оцена...
Почињем да учим за возачки испит и... завршавам књигу. Довољно?
А чим уграбим време, читам "Злочин и казну" Одушевљена сам за сада. 
Још се уплићем и у неке пројекте. 
Шта ћу, кад волим да будем заузета :)))
У међувремену, шаљем поздраве блогерима!

Одабир факултета.

Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2011
Хтела не хтела ја да признам, тема о којој се највише говори сада, када је моја генерација у питању, јесте одабир факултета. Чини ми се невероватно тешко. 
На пример, имам "другара" у разреду чија је судбина већ одавно одређена, мама и тата имају пара, па ће они лако да среде факултет. Приватни. Па зар је то тако тешко?
Али ето, узећу себе као пример. Код мене није тако. Живот се чини много тежи. Мајка ми је удовица, тренутно без посла, у кући 5 душа, а примање само бакина пензија. Па се ипак сналазимо, мрзим да се вајкам, а хвала Богу, на факултет ћу својом заслугом. 
Само ето, поред толико интересовања, тешко је определити се за једну.
Глума је моја велика љубав. Али од глуме никакве вајде. Прво, Бог зна како бих и да ли ушла тамо. Треба ти нека дебела веза. А да предпоставимо да сам ушла. Шта ћу после? Да чекам да ме неко позове, а у међувремену да живим од маминих пара? Нека, хвала. Хоћу да станем на своје ноге. Глумом могу да се бавим докле год желим, у позоришном студију где сам и сада.
Друга опција би били језици. Већ имам осигурано место на буџету (ако се определим за српски+неки други језик) због државних такмичења. Али онда је тај други језик јако тешко изабрати. Ја обожавам руски, али моји ту мало гњаве, кажу: "Шта ће ти руски, то се само у Русији прича, боље узми енглески, то ти је будућност!" Ја енглески не волим. Ето. Сналазим се ја са њим, али не могу да кажем да ми је на листи омиљених језика. Онда би ту пре био италијански. И ако би завршила језике, била бих рецимо, професор књижевности. То ми се допада. А у међувремену, ни преводи нису лоши, хвала Богу, имала сам искуства што се тога тиче. Преводила од представа за школу, преко филмова, текстова о суђењу Шешеља до текстова за темишварску оперу.
А трећа опција, ето, то је журналистика. Нешто што ми је увек ишло од руке. Већ дуже време пишем за недељник, који је сада претворен у месечник (из финансијских разлога) али Бог зна, ваљда ти и тоједног дана досади. Немаш више ни снаге ни воље за то. И шта онда изабрати? 
Колико ми само несаница задаје тај одабир, то је страшно :))
Зато ме баш занима, шта би блогери рекли? Како и где ме видите?