Закомпликуј пост, душо моја :))
Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011
Када бих имала снаге да се борим, питам се, да ли бих се и сада борила, свим снагама, што би рекли "из петних жила" за оно што ми је најдраже. Пролазе дани. А ја немам појма шта се са мојим осећањима десило. Никада неће нестати, али чини ми се, као да са их спаковала у неку кутијицу и заледила их. Због страха да га не уплашим њима, да га не изгубим.
Почели смо да маштамо како ће нам бити лепо када дође овде на факултет. Знам да ћу тада бити најлепша. Зато што ме, да се не лажемо, његово присуство увек обрадује.
Мало смо обоје као, смирили страсти. Али уствари, нон-стоп се чујемо. Одавно није прошао дан да се једно другом не јавимо.
И, у шта сам се то претворила? У "чекалицу". Претрпавам себе саму, да би ми време брже пролазило. Само да би дошла олимпијада, да чујем његов глас уживо.
Један друг ми на дочеку каже: "Немој да причаш да и ти имаш неког твог Словака, изгледа да смо сви имали нешто са Словацима и Словакињама".
Ко ће га знати. Историја се понавља.
Можда и није велики проблем што не осећам ништа?
Јутрос сам стигла у три из Србије, заспала око пола 4, од пола 7 на ногама.
Осећам се као права машина. (Уствари, како се машине осећају?:)) )
Мој цењени "супруг" и ја јуче у аутобусу. Разглабамо. Он човек по обичају мало попио.
Филозофира. Ја га гледам, покушавам да размишљам, али песник то јако уме да закомпликује овога пута.
Себастјан ме разнежио (то ћемо у неком од следећих постова).
Мама навија за његам каже да је јако романтичан. (иако мени то више личи на патетику).
Синоћ беше лепо. Помало хладно. Заморно. Али фино је видети људе које волиш око тебе.
Сад опет чекамо да се нешто деси. Монотонија уме да убија, а јануар већ дави.
П.С. Да ли је неко заслужио да му поклоним своје небо? Оно под којим се молим, под којим сама дишем и сањам? Напустити све своје снове само да би неко био срећан?
Niko nije zasluzio to ukoliko ti zbog toga nisi srecna.
Аутор tanjana 17 ÐÐ 2011, 14:47poljubac