И би представа :)

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2010

И беше и то... Јуче је био један од оних дана, које убрајам у најлепше и незаборавне.
Представа је текла својим током, шаптач није имао никаквог посла, а сат и по времена нам прохујало као 5 минута.
Пре представе је било стреса, мој муж и ја понављамо сто пута сцену и не испада баш како треба...
Али, када смо на сцену изашли... Нестало је треме, све је прерасло у уживање. Публика је ућутала, сва пажња је била усмерена на нас, смејали су се, тапшали, а ми се осећали феноменално.
А тек после представе, схватили смо колико нам је помогло ово искуство. Добили смо похвале од конзула, и остале многобројне публике.
Многи су рекли, да у последњих 20 година, нису видели бољу представу нашег аматерског друштва.
А ми срећни, осмех не силази са лица.

Сцене са мојим мужем, испале су боље него на пробама, било је, заиста, ван мојих очекивања.

Е, сад нам недостају пробе. Навикли једни на друге...
Уговарамо што пре могући излазак у град, а са "Избирачицом" ћемо још да шетамо по белом свету.

Поздрављам драге блогере.

40-о годишњица.

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2010

Ех, "свршено" је и са последњом пробом. Сад сам "збуњена" и "признајем" да ће ми позориштанце изузетно недостајати. Ту је мој таткО, који ме је уствари само усвојио. Он нам је најстарији, '82. годиште. Диван момак, са тужном причом.
Ту је мој муж, који ме нон-стоп засмејава, помало изнервира и збуни погледима, али идемо даље. Надам се да ће се сетити сутра текста.
Ту је Штанцика који ме изузетно нервира, али је ваљда добар момак и он.
Такође, ту је и предобри Соколовић, коме нон-стоп звони телефон, шта ћете, популаран међ' женским светом. Ту је и наша главна улога, за коју сам сазнала да је предивна девојка и јако смо се зближиле.
Остале ћу већином виђати у школи.
Наравно, ту је и мој теча, који нас је припремио за све ово. Драо се милијарду пута, али нас и научио неким стварима.
Из овог искуства сам опет научила много. Поред тога што сам склопила нова пријатељства, схватила сам шта значи глума и колико је жртве потребно унети на самом почетку.
Ако ти кажу: Певај!
Мораш да певаш. Све је то део глуме. Нема везе да ли је то "Станковићева композиција" или не, важно је да се пева.
Ако ти главни и одговорни нареди да се држиш за руке и гледаш у очи човека који ти изјављује љубав, мораш то да прихватиш.
Мало је непријатно, али ако волиш глуму, уживиш се у своју улогу, све је то лако.
Искрено, једва чекам да дође септембар да спремамо опет "штогод", јер "Канда ми се чини, променила сам се" и још више заволела глуму.

Драге моје колеге, желим вам успеха сутра.

А после представе, заслужена журка. :)
П.С. Обрадоваћу вас сликама.

Наша представа

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2010
Пробе су се убрзале, и ево нас на самом крају.
Није лако припремити представу од сат и по, за месец и по дана.
Није, уопште.
Није лако научити текст, поготово када су ту и наши испити, а и на факултету.
Али смо се некако снашли. Непроспаване ноћи, учење... И ево нас.
Поготово што ми нисмо "прави" глумци. Сви смо ми аматери.
Костими су стигли, и већ се осећам другачије. Некако, једва чекам да изађем на сцену и уживам. И мој "принц".
Сутра је генерална проба, а у суботу наступамо.
40 година од постојања нашег позоришног стидија.
Нека нам је Бог у помоћи!

Испити.

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2010

И, хвала Богу, завршила сам са испита. Неочекивано добро су прошли.
Сада само још да преживим сутрашњи тест из физике, и представу 29. и распуст је почео...

Оцене са испита:
Румунски: 9 (Не могу да верујем како напредујем :)) )
Српски: 10 (Зар је неко сумњао?!)
Енглески: 10 (Е, на ову сам највише поносна)
Латински: 8 (Ја учила за 5, ово је чудо :)) )
Историја: 10 (Урадила за 10 минута)

Следећи испити почињу крајем новебра.
Што значи, слобода!
Имамо пуно планова, само да их остваримо.

Песма ме одушевљава.
Поздрав од би хепи!

Дан код куће.

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2010

 

  Пролазак поред болнице где је тата последњи пут угледао светлост дана и заувек заспао, представља за мене највећи кошмар.
На радију се чује песма "Ко те има тај те нема" а сузе само што нису наквасиле образе. Мучим се свом снагом да их не покажем. Некако успева.
Улазак у наше село. Све је тако страно. После 9 месеци поново сам крочила у собу са којом сам делила толико дивних и мање дивних тренутака.
Мирис устајалости, све је без живота.
Виногради и воћњаци о којима сам бринула са татом, старијом сестром и баком, више не постоје. Осећам као да је моја младост нестала. много тога ме је везивало за то. Иако сам увек муком тамо полазила, то је представљало онај најбезбрижнији део мога живота.
Баба је у никад горем стању.
Ништа више не личи на оно безбрижно месташце у ком сам умела сатима да уживам.
Татин гроб.
И толико тога имам да му кажем, а грло одједном пресуши и слике ми лете, небројано пута пред очима...
И поново она грижа савести почиње да ме изједа. То што му се последњег дана када сам га видела, нисам јавила.
Тек тамо, схватам колико ми он уствари недостаје.
Његове грубе руке да стисну моје...
У углу ока наслућујем сузу издајицу, али гутам кнедлу.

Кући поново. Само један дан га нисам видела, а већ ми недостаје до лудила. Наравно, то никада не бих признала.

Праве си боје додао на онај портрет живота мог...

Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2010

Колико се само смејем када са њим причам. Свака му је златна.
Пошто ми неко време баш није ишло, имао је толико стрпљења да ме теши. У два сата ујутру хоће да причамо. Само да помогне.
И наравно да је помогао.
Па, шта да кажем.
Хвала ти што ме трпиш, схваташ, браниш, поштујеш и волиш.
Поред тебе сам скроз своја.
Ти си онај о ком сам сањала још као клинка.
Паметан.
Добар.
Свој.
Духовит.
Када си ме оно загрлио, осетила сам да су твоја рамена најсигурније место на свету.
Хвала што умеш да спречиш моје сузе једноставним речима.
Твоје су руке, нешто најбоље што сам икада додирнула.
И тако док те гледам, питам се, да ли сањам?
Откуд ти овде? Тако савршен?
Знаш све о мени и ипак си још увек ту.
Али...

То глупо "али" без ког ни једна прича не може да иде даље.

Срећа.

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2010

Бојим се да користим речи.
Ова осећања нису за описивање.
Оно што радим, можда и није дозвољено. Можда и није људски.
Али, као да осећања питају? Воде, а мозак не пита.
У Вршцу беше лепо. Публика је била фантастична.
Срећна јесам, уживам у сваком моменту, а тренутци без њега ме изолују и осећам се потпуно усамљено.
Сви су ту, а он недостаје.
Желим да ово време замрзнем.

Кикинда

Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2010

И кренусмо... Не знајући колико ћемо имати проблема.
На граници Срби не пуштају, опет нее измене (као по обичају), па ај' назад. И назад...
И тако ми касно стигосмо на одредиште. Представили школу, одглумили, одморили се и окрепили, па онда на неки концерт, који је потрајао 2 и по сахата. Мртви уморни, кући стигосмо у 2 јутрос.
А данас ме чекала 2 испита.
Наравно, одложила их. Нема се снаге за писање.
Све у свему, било је лепо. као и свака екскурзија са позориштем. Добре порције смеха, ја најгласнија (што је сада и мама приметила), блебетање, играње, одмарање...
"учење"...
Неколико интервијуа.


И тако, сада нас чека Вршац. надам се да неће бити проблема, те ћу успети да видим вилубезкрила.

Пробе за друго позориште су се "уозбиљиле", тако да трчим на пробу.

Борба за опстанак.

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2010

Што те више људи руше и киње, говоре оне најгоре речи којих си се увек плашио, ти имаш више снаге, наде и жеље за борбу.
Гледаш како ти блиски људи окрећу леђа, чак ни не машу, треба да се правиш као да те то не боли и настављаш даље.
Твој мач је оштар и ти заиста јеси спреман за борбу.
Спреман си, јер желиш да цео тај свет буде твој.
Пењеш се оним истим клизавим степеницама које су ти помогле да дотакнеш сунце, и већ си ту. На хиљаду и неком степенику.
Решаваш да узмеш предах и видиш лик људи који желе да те сруше.
Као канџама се држиш за степенике и не смеш! Не смеш да паднеш! Нема одустајања. Крећеш напред, без заслуженог предаха, и ено, на крају тунела видиш сунце!
Видиш оно за чим си трагао. Решаваш да затвориш врата оним немилим догађајима који су се скоро догодили.
Готово је, и ти то знаш.
Али за узврат добијаш луку среће, за коју си се толико дуго борио...

Градови (домаћи)

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2010

Можда ћете рећи да је то пристрасност, али Темишвар је за мене град број један.
Зато што ми је пружио оно "нешто" што ни један други град не би могао.

Најлепше би било, када бих са неким отишла на пут око света (јавља ли се неко као добровољац?!) али ако не.... Онда иде овако:

Град први, на мојој листи жеља је, као што сви већ знате, Москва.

Још један град о ком сањам је, Лондон.

Волела бих да посетим Њу Делхи. Не знам из којих разлога ми се Индија доапада, али та нека различитост... Волела бих да видим све то.

Такође, не бих прескочила ни Токио. Иако не волим велике градове, та разлика ме привлачи.

По целој Аустралији су расути наши корени... Добих позив да одем тамо на студије, али ми је нешто много далеко...
Од свих тих градова, Бризбен ми се највише допада. Тамо ми живи деда.

Ако одлучим да студирам историју, преферирам Клуж (Cluj) за ког се надам да ћу овог лета посетити.

И, некако не могу да објавим овај пост а да не споменем место у ком сам одрасла. Место у ком сам провела тачно 15 година. У близини Зрењанина (мог родног града)...



Непрегледне њиве... Волела сам све то...
Моја Војводина...

И најлепше небо над мојојм кућом...

Небо је граница.

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2010
Кад добијем енергије, онда правим планове.
Данас сам "утемељила" неколико ствари.
И сад ми је небо граница...


Чисто је за не поверовати како се добро слажем са једним другом.
Нисам била никада поборник мушко-женских пријатељстава, јер нисам веровала у њих.
Али М. је нешто друго.
Чини ми се да искреније и тачније савете нисам скоро добила. Он јесте прави пријатељ.

Олимпијске екскурзије-контра власти.

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2010

Тако је, уствари све почело. Са обећањем да идемо у Париз, ако нас криза не стисне.
Онда ме сретне мој добри професор на ходнику, поче да ми прича о безобразницима из власти, позове ме у канцеларију и поклони ми књигу.
А та би хепи, од парфема и књиге, нема лепшег поклона.
И на крају каже он мени, мала, (има обичај да ме тако зове) "Идете у Париз, јес' дабоме... тако инсистирају. Ако нестане пара, онда ћете остати у Бечу. А вал'а ни Беч није за бацање." Насмејем се ја ту, опет ми прошла цела пауза са њим.
Воли човек да прича, па то ти је...
Али још увек ја памтим ону прву олимпијску екскурзију, Београд-Загреб-Плитвице-Медвеја па све назад, када смо проводили сате и сате у путу. Е тада је његов разговор измамио сузе смејалице.
Човек и по, шта друго да кажем?
Пре неки дан, стигле су вести како идемо у Турску.
Немам појма како се до Турске стигло, ал' вала не жалим се.
Ових дана сам кући, ал' чим скокнем до школе, идем до мог професора (који ми уопште и не предаје ништа) да проверим откуд то?
А ови из власти, тј из министарства за МЕЂУ ЕТНИЧКЕ ОДНОСЕ, имају једног Турчина (који прошле године није био расположен за Ријеку, па се професор посвађао са њим:)) )
Сто посто сам уверена да ће професор њега окривит за промену плана.
Све у свему, ко зна, можда нам два дана пре путовања кажу, "Пакујте се, Пакистан нас чека!"
Ово су екскурзије које обећавају. Ђаци мањинских школа из Румуније су тако стигли у Грчку, Италију, Шпанију, Турску... Било је говора и о Русији, али криза не допушта.
Нешто ми је све једно, важно да се иде. Ове године ће ми недостајати професор.
Биће то опет аутобус пун "нас разних".
Руса, Срба, Немаца, Мађара, Украинаца, Рома, Турака, Словака...
И знате шта? Увек се сви слажемо (осим Мађара који нису расположени за дружење, из непознатих разлога).
Без обзира на боју коже, веру или језик.

Мало о њему.

Аутор behappy | 12 ÐÐ, 2010


Он није оно што је некада био. Променио се.
Охладио.
Као да нема више воље за животом. Лако се предаје.
Не препознајем га.
Покушавам да га дигнем са земље, да га охрабрим, али не мари.
Све му је једно.
Искрено, ниса баш сигурна ни у његова ни у своја осећања. Као да се гаси...
Кад би нас барем Карловци на трен спојили.
Нада последња умире.

Само је пролазност махнула крилом...

Аутор behappy | 11 ÐÐ, 2010

И опет она борба са самим собом.
Температура која ме кида на делове.... Одакле?
Не знам.
Једва се састављам. Осећам као да ме разум напушта.
Тело је тешко.
Неподносив бол.
Спадне на 36,5. Па се полако подиже д 39.
Главу не осећам од болова.
У сред овако дивног маја, лежим у кревету. Плаче ми се.
Зашто се ово дешава?

Изгледа да ћу неке испите морати да одложим.
А таман је све кренуло на боље...

Румунски: 9
Српски: 10
Енглески: -10

Преостала два Бог зна кад' ћу дати.
Само да будем боље...

...

Аутор behappy | 9 ÐÐ, 2010
Izmislili su milion načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi.. Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš nisu neka vremena za zaustavljanje.