Праве си боје додао на онај портрет живота мог...
Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2010Колико се само смејем када са њим причам. Свака му је златна.
Пошто ми неко време баш није ишло, имао је толико стрпљења да ме теши. У два сата ујутру хоће да причамо. Само да помогне.
И наравно да је помогао.
Па, шта да кажем.
Хвала ти што ме трпиш, схваташ, браниш, поштујеш и волиш.
Поред тебе сам скроз своја.
Ти си онај о ком сам сањала још као клинка.
Паметан.
Добар.
Свој.
Духовит.
Када си ме оно загрлио, осетила сам да су твоја рамена најсигурније место на свету.
Хвала што умеш да спречиш моје сузе једноставним речима.
Твоје су руке, нешто најбоље што сам икада додирнула.
И тако док те гледам, питам се, да ли сањам?
Откуд ти овде? Тако савршен?
Знаш све о мени и ипак си још увек ту.
Али...
То глупо "али" без ког ни једна прича не може да иде даље.

ne brini mila...slusaj samo srce svoje...ljubim
Аутор vilabezkrila 22 ÐÐ 2010, 23:39