12.02.2010.

Аутор behappy | 12 ФÐ, 2011
"Сјутра је празник." Тако почиње песма Алексе Шантића.
А сутра, заиста јесте празник. Испуњаваш 18, пењеш се на један степеник више и ето те!
И до сада си био зрелији од других, посебнији, јединственији.
И ето, сутра ћеш да прославиш тај догађај, мене неће бити тамо.
Али сам сигурна да ћеш ми целог дана бити у мислима. 
Зато, желим да скупим успомене, да зажалим што смо обесили осећања, о танки кончић и нестала су.
Да ти кажем, да си неко ко се не заборавља.
И нека тако буде и у будућности! Да остављаш своје златне трагове, куд год кренуо, јер људи од тебе имају шта да науче.
Да никада не престанеш да се смејеш, јер ће се сигурно неко заљубити у твој осмех.
Никада немој да одустајеш, зато што се на крају, сав уложени труд мора исплатити. А ти имаш шта да уложиш!
Желим ти да останеш тако добар, чисте душе и увек расположен да помогнеш некоме. Чак иако ће то теби представљати муку.
Желим ти најјача осећања! Праву љубав! Јер си на бол већ имун, нека се укине. Надам се да хоће.
Желим да ти Бог да снаге, да пређеш преко многих препрека, које су ти већ одавно постављене. Да се бориш за своју срећу!
И да притом, останеш свој. Онај ког и ја памтим. Онај који шири позитивну енергију, а и језу када прича о приватном животу.
Људи те воле!
Али се зато плаши зависних. Умеју да дотуку, и то са леђа.
Шта да ти кажем? Шаљем ти најлепше наочаре које имам, стакла су нашарана дугом. Па бар тако да можеш да посматраш свет око себе. 
Знај да ћеш у Темишвару увек имати некога у коме ћеш моћи да пронађеш подршку.
Хвала ти за све!
Срећан рођендан! И надам се да ће се овог лета, та твоја Москва заиста остварити :)

Празник је напокон стигао. И данас бих волела да те опет загрлим.

Сећања

Аутор behappy | 5 ФÐ, 2011

Ускоро ће твој рођендан. Синоћ размишљам, све ми се нешто, враћају у глави заједнички тренуци.
Сећам се обећања која смо пружали једно другоме, и тако се сетим момка који је први у мени пробудио емоције.
Хвала ти за сваки тренутак који смо заједно провели и када сам се осећала најсрећнијом девојком на свету.
Хвала за сваку буру, за плач пред професором... и на његово: "Је л' због М?" Испричала сам му целу причу.
Памтим моју срећу када си рекао да долазиш опет у Карловце.
Памтим како сам се надала...  и трудила да се не присећамо свађе.
Памтим како сам се расцмиздрела пред свим девојкама.. када смо избегавали једно друго... када си слушао друге, а не мене.
Памтим наша боцкања, моју љубомору што си свима посвећивао више пажње него мени.
Ало зато, памтим и наш први растанак. Наш први састанак.
Звук твога смеха, боју гласа и... одједном... твоје очи.
Памтим да сам тек по растанку могла да се саберем и схватим своја осећања.
Памтим вече пред полазак у Хрватску. 3 пута за редом сам гледала "The notebook"  од тада, оно што понекад радим, више не зовем плачем. 
Памтим све речи које си писао. Чувам их по папирима, телефонима, компијутерима, чувам их у срцу.
И те речи, и данас дан су нешто најлепше што ми је неко рекао.
Памтим све. И захваљујем ти за сваки гест. За стрпљење...
За то што си имао воље да ме учиш о нашем православљу и разним другим стварима.
Сећам се оног одвратног осећаја у грудима, који сам носила 2 дана са собом. И једне вечери, сањам да си избрисан са лица земље. А сутра дан... јављаш да си био близу смрти. И срећа те је извукла.
Чекање... моје чекање. Написала сам десетине песама док сам се надала да ћу те опет видети.
И јесам. 
Опет у тим Карловцима.
После тога, све се променило.
Зато што нисмо знали да комуницирамо.
А данас, када је све прошло... питам се само, шта сам ја теби дала?
Не знам.
Надам се да ћеш пронаћи своју срећу. Само то...

 

 

 

Не желим прошлост.

Аутор behappy | 1 СÐ, 2010

Само сам бесна.
Онда када сам најсрећнија, и стварно ми више ништа не треба, неко се из прошлост покуца на врата. Са неким глупим порукама које само он разуме.
Зар не схвата да је повредио и да ми не треба?
Али нека. Ја идем даље!
Без њега.
Извините господине, рекли сте ми да умишљам ту љубав, да се нисте предомислили?
Ја уживам у овом једном животу. Хвла Богу, стално се нешто дешава.
Али Ви, Ви ми нисте требали.

Плашим се.

 

 

 

Здравица

Аутор behappy | 17 ÐÑ, 2010

Најлепши је осећај знати да постојиш,
Само се питам, да ли се састанка са мном бојиш?
Пролази време, мењају се снови,
У мој живот улазе и излазе нови,
Али увек и после свих, остајеш Ти.

Хеј Ти! Окрени се и опрости за све,
Што је икада речено и урађено.
Хеј Ти! Замисли бескрај, замисли звезде,
Тамо се негде, моје жеље гнезде.
Хеј Ти! Који си далеко,
Веруј, да стварно те воли неко.
О теби мисли, о теби пише,
У међувремену спава, сања и дише.
Хеј Ти! Сећања пробуди,
И бар још трен поред мене буди.
Причај ми свашта, испричај ми лажи.
Да сам ти недостајала, бар једном ми кажи.
Хеј Ти! Са велимим словом!
Шта се може заменити са празнином овом?
Хеј Ти! Хвала ти за снове,
Хвала за незаборавне тренутке ове,
Хвала ти што дугове моје плаћаш,
И хвала ти, што ми се ипак понекад враћаш.

 

Не смем и не желим да се кајем. Шта је било било је. Ниси. Али бар још једном да се поздравим са тобом, да ти махнем и кажем "Збогом". Научила сам поред тебе много тога. Хвала ти на лицемерју, на болу. Све ће ми то помоћи да изградим своју личност.
Тако ми свега - више те никада нећу тражити.
А знаш да ја своја обећања не газим!

Господин.

Аутор behappy | 3 ÐÑ, 2010

Осећам се дужном да му посветим неколико редова. Опет и поново.
Јуче беше 11 месеци од када смо се упознали. Уствари, све и јесте магија, од самог почетка.
Од када сам му стиснула руку и он је са осмехом изговорио: Милош.
Осетила сам нешто.
Онда су уследили догађаји који су ме натерали да се тако проклето заљубим у њега.
Када ме је одвикао од неких лоших навика, имао толико стрпљења да ме учи да играм билијар (који заправо, ни дан данас не разумем), није се љутио када погрешим.

                                                     ***

Знате ли онај осећај, када је просторија пуна, и одједном се сви разиђу, а ви останете сами, са својим болом? Тако сам се осећала када сам га последњи пут загрлила и отишла.
Било је то моје најтеже "збогом".

                                                     ***
М. је имао посебну моћ читања мисли. Увек је знао шта мислим, само када га погледам. Просто је знао.
Када су ми понестајале речи, умео је да ме допуни.
Знао је шта осећам, чак и ако ја то нисам могла обичним речима да опишем.
"Али коме су потребне речи када знам како се осећаш?"
Зато је он умео да користи речи у право време.

"Хвала Му што те је створио!"- то је увек говорио.

Прелиставам поруке и пожелим... Чврсто пожелим да вратим време... или да бар обришем оно што сам рекла. Да после свега са тобом говорим о "новој потенцијалној љубави", која је ишчезла исто као што је и дошла.
Да те повредим до зла Бога, као да немаш осећања.
Волела бих, али не могу. "Извини" и не значи пуно, зар не?
Али знам да си ми опростио. Зато ти хвала. Увек си био бољи човек од мене.

 

Мало о њему.

Аутор behappy | 12 ÐÐ, 2010


Он није оно што је некада био. Променио се.
Охладио.
Као да нема више воље за животом. Лако се предаје.
Не препознајем га.
Покушавам да га дигнем са земље, да га охрабрим, али не мари.
Све му је једно.
Искрено, ниса баш сигурна ни у његова ни у своја осећања. Као да се гаси...
Кад би нас барем Карловци на трен спојили.
Нада последња умире.

Сањам

Аутор behappy | 2 ÐÐ, 2010

Ти си моја сигурна лука.
После свих лутања, трчкарања по свету, увек се Теби враћам.
Хвала за уточиште.

Сањам, сањам да си ту... К'о да лебдиш, на златном ћилиму... Сањам, Бог нас проклео, све нам дао... А срећу нам је узео...

Још памтим...

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2010

Одакле да почнем, шта да ти кажем?
"Не, не волим те!" то те само лажем.
Још памтим наше дане,
Кад чекала сам, ново јутро да нам сване.

Наше пролеће. Будим се на рамену твом,
Тако се срећна будим. Ту, на месту том.
Још сањам да ти држим руку,
И тај немир у мени....
Нико не може да смири ту буку.

Још памтим онај дан,
Када си отишао.
"Збогом" Рекао. И ниси се вратио.

Још памтим шта сам желела,
О чему сањала...
Још памтим како сам се предала,
И ништа за узврат нисам добила.

 

 

 

Ко сам без тебе?

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2010
Када склопим очи, видим тебе... Поново чујем све оне дивне речи, којима си украшавао сваки моменат мог живота.
"Требаш ми. Без тебе је све пусто, и нема сунца... Ти си моја срећа!"
Памтим сваку изречену реч, памтим твоје шале, које се више не понављају.
Ја се само у речи разумем. У простом бацању речи по папиру. Ниушта друго се не разумем.
Да, и у глуму се разумем. Али веруј ми, са тобом никада нисам глумила.
Увек је све било чисто и истинито. Нежно и право.
Да ли нисмо знали да чувамо, или у чему је проблем?

П.С. Завршила са преводима, почеле су пробе за позориште, а следеће недеље путујем.

И верујем.


Све је имало смисла, док сам се поред тебе будила.
Сањала,
Певала...

Све је било посебно, док си ме посматрао,
Волео?
Пазио?

И по хиљадити пут проклињем даљину,
И проклињем живот,
Што путеве наше није укрстио.
 

Заклетва

Аутор behappy | 12 ÐÐ, 2010

 

Данас ти обећавам, да нећу одустати.
Са пута овог, не смем скренути.
Никада, због тебе нећу посустати,
И нећу више због тебе венути.

Можда самоћа помало боли,
Али срце никад није само.
Оно зна да пати, али и да воли,
И зато никада несмемо цели да се дамо.

Никада. Али никада више,
Нећу пустити сузу јер си далеко,
Јер сузе нема ко да брише.
Не заборави, још увек те у срцу чува неко.

 

 

Преживљавање.

Аутор behappy | 9 ÐÐ, 2010

Уствари и нисмо проживели много.
Неколико тренутака потпуне среће,
Неколико погледа,
И неколико осмеха.
И још увек смо сами, разбацани по свету,
Свим снагама покушавајући да победимо себе саме,
Да опстанемо на палуби, док цео свет тоне.
Још увек видимо дугу,
Док свима пада киша,
И још увек верујемо.

А уствари, и нисмо проживели много.
Неколико ратова,
Неколико бегова у други свет,
Неколико селидби,
И опет смо сами, испљувани...
Још увек верујемо,
И још увек сањамо, да ће сванути нови дан.

А уствари, и нисмо проживели много.
Скоро ништа. Неколико падова,
Доброг трескања о земљу,
Брисања колена,
И покушаја да наставимо даље.
И настављали смо,
И сретали се у сновима само...
Али, још увек вреујемо.

Ми нисмо проживели много.
Ми смо само пролазници кроз мартове и августе,
Ми само навраћамо у нови дан,
Ми само тражимо своје звезде,
Ми само живимо.
А уствари, нисмо преживели ништа.

Ти будиш у мени пролеће

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2010
Задени у моју косу трешњин цвет, у руке ми стрпај зумбул и можеш да ме пустиш да живим.
У мојој души је пролеће, буде се мириси и звуци, не...више нисам сама.
Чак и када осетим да се све ломи, покушавам да окренем главу на другу страну. Да сањам.
Јер, шта је човек без снова? Једна обична нула.
Сањам, како сањаш да мрсиш моју косу.
Или је то поветарац?
Све ми те отима,

А опет те никоме не дајем.

И никада, никада више нећу умети да тако себе дам за обичан осмех.

Долази пролеће, очекујем потпуно буђење.

П.С. Жупанијска фаза олимпијаде српског је прошла одлично. Отишла сам да пишем, без имало инспирације, и ипак освојила то прво место, оценом 9,80. Национално такмичење нас чека од 6.-9.-ог априла.
Честитам месечини. :)

 

 

Из твог угла

Аутор behappy | 22 ФÐ, 2010

Покушавам да твојим очима видим свет,
И не волим то што је све тако сиво,
Као да дан не може да сване,
Као да пролеће не жели да стигне.
Увек је ноћ, увек је зима,
Тешко корачаш улицама,
Вучеш се, живиш, а како живиш?
Жао ми је што су та два лепа ока,
Тако добро упознала све ружне ствари живота.
Жао ми је, али није до мене.
Када осетиш да све пропада,
Да све постаје још горе, да нема наде...
Сети се Карловаца, сети се нас, људи који те воле.
Јер таквих је пуно.
И окрени нови лист, у инат свима.
У инат смрти, у инат оних који вас доле мрзе,
Окрени лист, и живи...
Ти бар знаш како је линија између смрти и живота танка
.

За једну ноћ крај тебе, ја бих срушила сав свет...

Аутор behappy | 20 ФÐ, 2010

 Zlatni konci litnje zore
dosli su u njene dvore
da bi moju jubav budili
Svitlo nek joj ljubi lice
lipo ka u cesarice
kad je ja ne mogu jubiti

Zlatna mriza njenog tila
dusu mi je uvatila
da je baci nazad u more
Svake noci prije zore
dolazin u njene dvore
bile dvore moje pokore

Cilega zivota ja san tija samo nju
da do njenog srca nadjem put
cilega zivota moje tilo je bez nje
ka cvice bez vode

Zlatna mriza njenog tila...

Cilega zivota ja san tija samo nju...

:)

Аутор behappy | 20 ФÐ, 2010

Ушушкам се у твој загрљај,
Опијена од љубави, срећна.
Сањам, онако ушушкана,
О данима који нас чекају,
О годинама...
И чему толико жаљење,
Кад знам да имам тебе.

Тебе-посебног и мог.