Сутра је нови дан...

Обећала сам да ћу те заборавити.

И очи твоје,

А све оно што имали смо, 

сачуваћу, 

памтићу.

Знам, нисмо рођени под звездом истом,

Немаш ти љубави за мене.

И морам ти признати:

Не свиђа ми се твоја себичност,

Ни то када правиш драме.

Мада,

Могла сам да те волим и таквог.

Али, ниси желео.

Па,

Испуњавам ти жељу...

Идем.

П.С. Песму обожавам...

 

 

Гледала сам слике са венчања наших пријатеља.

Одувек сам ја маштала о себи у белом, и о момку који стоји поред мене. Али, увек је тај момак био неко непознат, неко измишљен, неко из снова.

Данас сам видела јасну слику твог лика уместо оног младожење и мене уз тебе. Деловали смо срећни. Ти си био онако шармантан, отмен у том црном оделу, фантастично ти је пристајало. То зато што си мој, волела бих те и да си изгледао било како другачије. А ја сам сигурно била срећна. Сигурна у себе, јер имам тебе као ослонац. Предивнабела венчаница... као из сна... локне које падају низ моје лице, и букет са цвећем у рукама. Какви осмеси красе ту слику...

Зашто ми се ово дешава? Питам себе сада. Јесам ја срећна... али толико сам се заљубила... све ми је равно... желим га уз себе више него икога пре.

И како би било да га поново држим за руку... 

Ја ЗНАМ... наша љубав срушила би све те километре... знам да бих могла...желим... али нешто се неда...

 

 

 

Молим те, дођи.
Јер хоћу да овај дан поделим са тобом,
Јер нисмо шетали росном травом,
Јер никада нисмо брали заједно боровнице,
Јер желим да одгледам оне најлепше филмове са тобом,
Јер хоћу да стварамо нашу причу,
Јер бринем када не знам ништа о теби,
Јер су моје мисли заокупљене тобом,
Јер хоћу да моје снове претворим у стварност,
Јер желим да осетим мирис твоје коже,
Јер ми недостају твоје приче до бесконачности,
Јер желим да се твој песимизам посвађа са мојим оптимизмом,
Јер ти нисам рекла неке ствари, и сад чезнем да ти их шапнем,
Јер хоћу да ми објашњаваш све на онај твој начин,
Јер хоћу да заједно сањамо,
Јер ми је потребна твоја утеха,
Јер ти си једини који ме је видео да плачем,
Јер си ти моја прва и последња мисао у дану,
Јер само теби сам толико рекла,
Јер ти знаш да погодиш тамо где боли,
Јер зацељујеш све ране,
Јер очи моје само тебе виде,
Јер без тебе нема боје,
Јер ме је за све брига када ти ниси ту,
Јер су ме поруке излуделе и желим да те видим,
Јер са тобом је сваки дан славље,
Јер ми још увек у ушима одзвања твој смех,
Јер имам поверења у твој долазак,
Јер верујем у твој глас, Молим те дођи...

Кога је брига што други кажу да ниси посебан?

Они нису видели ону искру којом очи твоје светле,

Они не знају, онај шапат твој,

Од ког се сва најежим, узнемирим...

 

Они немају појма о љубави,

О духовитости у твом гласу,

Они не знају цену твог загрљаја...

 

Кога је брига за друге?

Други не знају да воле,

Не знају да љубе, док се очи не склопе...

 

Други....

Други нису видели твоје уснуло Анђеоско лице,

Нису миловали твоје руке умотане ...

Други нису осетили твој дах на свом врату,

И нису препознали ону чар у осмеху твом.

 

Нису други...И њима можда не значиш...

Можда им је чудно све ово...

А кога је брига...

Они нису...

Али јесам ја. 

И ја те волим.

 

Желим да ветром украсим твоју косу,
Да осмех твој украсим пољупцем,
Да се огледам у твојим очима...
Желим да ти покажем,
Сва моја осећања,
Да све на длан ставим...
Ти само бирај!
Све је ту, на моме длану,
И молим те пази...
Нећу да боли!
Само се смеј,
Твој осмех још увек,
Краси моја јутра,
Краси моје сне.

Хоћу да осетим,
Опет додир твој,
Да сва задрхтим,
Да моја крв полуди...
Желим опет, да стегнем руку твоју,
Да срце закуца лудо, и још луђе...
Још једном да лежим поред тебе, то желим!
Ал' од сада знам...
Желећу други, трећи и четврти пут!
Ја не знам да станем...

Јуче сам била јако лоше. Синоћ сам планирала да преспавам цео дан. И око поноћи ми се јевила другарица да данас идем са њом да обави неке послиће.

Помислила сам да је то одлична идеја, јер ће ми цео дан бити испуњен, и нећу имати толико времена да размишљам.

Помогло ми је. Нисам толико размишљала, и нисам плакала цео дан. 

Али се јесам променила. Несвесно, нисам се смејала као што ја то обично знам. 

Али ово се све дешава са разлогом. Ја учим из овога. Научила сам да могу да волим, и име М. ће ме заувек подсећати на једну дивну особу која је ме дигла до небеса, која ми је показала један нови пут, која ме воли, макар и као пријатеља. Подсећа ме на једно насмејано лице, које и поред толико проблема зна да се СМЕЈЕ, и никада се не жали на околности у којима живи.

Осећам се боље. Друштво увек помаже. Стварно их волим.

И њега волим. Нећу да лажем себе. И дубоко у себи, жељно ишчекујем тренутак када ће се наши погледи поново срести... 

Стварно сам планирала да будем добро. Али једноставно нисам успела. Од када сам се пробудила читам књигу, и слушам "Црвену Јабуку". Ништа не зна да дирне више од музике. И створила ми се слика пред очима. Осетила сам као да се један део мене откинуо. Као да је нешто нестало. И јако је заболело. 

Како је могуће, да ме је у једном трену толико дизао, да сам скоро дотакла небо. Знао је самном... Осетила сам се вољеном, и мислила да ме ништа не може избацити из такта. Никад не реци никад...

Већ у следећем трену, спустио ме је на земљу.

Није то љубомора, она је дивна девојка. То је само бол. То сам и ја имала.

Да ли сам негде погрешила? 

И тако ЗАИСТА саме од себе сузе крену. 

Карловци ми недостају. Недостаје ми све. Као да део мене умире... Желим да вратим време. Не могу даље. 

Не знам више у чему да нађем мотивацију, само знам да настаје један добар роман из свега овога..

.

Сустигла ме је највећа дилема.
Да ли је боље бити злобан и борити се за нешто што желим, или одустати...?

Нисам ни сигурна да ли требам да се борим за нешто што је тако далеко, али ми је потребан. И нећу да га пустим другој. До краја крајева, и њој је далеко.

И зашто су људи зли, и боду ми очи изјавама љубавним, а знају да СВЕ ТО ВИДИМ!

Нећу да се свађам, нећу да се нервирам, али ме боли. СТВАРНО ме боли. И онда се као правим "нисам ништа видела", али јесам. Изнутра ме кида, а споља сам сва срећна...

Ма сад ћу ја да се вратим у мој колосек, већ сам живнула, али једноставно умирем кад се сетим шта сам имала...

Кад се сетим Карловаца,  чесме четири лава, Дунава, Карловачке гимназије, кампа, кад се сетим ЉУДИ! Кад се сетим њега... кад се сетим наше собе, и тренутака када смо само лежали у истом кревету. Када смо се смејали глупостима, када смо трчали по оном пљуску, када смо се пењали до стражилова...  Сећам се кад сам га први пут погледала! Он ме је видео у купаћем костиму, иако МРЗИМ да ме други мушкарци гледају. Заједно смо пливали, гледали телевизију до касно у ноћ... И шта је сада остало од тога? само успомена, и бол у грудима.

 

Не препознајем себе. По цео дан само чекам поруке, и онда ПУФ, деси се нешто и сруши мој свет. Изломи га у парампарчад. Лежим у кревету цео дан, мислећи на то што се догодило, себе убијам филмом "The notebook" и плачем. Најгоре је што не знам како да се вратим? Како поново да почнем позитивно да размишљам. Причала сам са мамом и бујица суза се одједном почела сливати низ моје образе. Мама као мама, почела је да ме теши. Осећала сам се неугодно. Не волим да ме гледају док плачем. Волим да ме знају као јаку особу. "Изгледа да си се баш заљубила." рекла је мама. Погледала сам је тужно. Осећала сам се изгубљено. И сада се тако осећам... Ово дефинитивно нисам ја. Нисам... морам да будем боље... сутра је нови дан...

Он ми је утеха.

Пада киша. Ма кога је брига, он је ту!

Неко ме је преко погледао. Али ОН ме гледа на најлепши могући начин.

Нема аутобуса, и већ тридесет минута касним. Али знам да ћу стићи кући, и да ћу примити поруку од њега.

Е, данас није писао. И зато ми се вече срушило. Зар је могуће да сам се стварно заљубила? Иако сам нагласила: шта год да се деси, ја њега до краја живота желим као пријатеља. Шта год.

Осећам га покрај мене. Још увек, као да чујем његов смех. И надам се, да ћу, када се окренем угледати његов предивни осмех.
Носим са собом све оне речи које је говорио.

Све чувам, дубоко у себи. Нико ми то не може украсти. Моја инспирација, мој разлог да се пробудим са лептирићима у стомаку, мој повод за осмех... мој.... само мој :)

Пробудио се. Жив је. И зато сам срећна.

Тешко му је доле. Јако му је тешко. Знам, и осећам. И по његовом гласу, и по порукама, ја га познајем одлично. Сваки његов покрет. Наравно, увек може боље. Надам се да ће нам се пружити прилика. Ако им Бог да, селе се у Париз. Он и његова породица.

Када сам то чула, очи ми се напунише сузама. Била сам себична. Мислила сам како ће ми тада бити још даље. Али, њему ће тамо бити боље. Нема страха, нема рата. И овако је мени лакше да одем до Париза него доле до њега. 

"Кад човек има љубави, нема страха." Нема страха у стилу да се плашим да урадим нечега. Са њим се не бојим ничега, и никога. И шта год да се лоше деси тражим утеху у њему. Лош дан- ту је он. Филм ме је растужио-ту је он. Неко ме је повредио-опет он. И стварно сам сигурна. Али постоји страх, јер је он тамо. Тамо доле, у оном делу Србије, знате на шта мислим. Како он каже, "Што јужније, то тужније". Тамо где је опасно. Ја волим тај део Србије, самим тим што је и он тамо. Али плашим се. Јако. Како ће му протећи тамо дан? Да ли ће бити МИРА? Оно што овде неценимо, јер га још увек имамо. Они тамо цене. Плаши ме и даљина. Иако у дубини душе сам СИГУРНА да је он онај од ретких са којим бих могла овако на даљину. И значи да ипак страх постоји. Да ли онда то нема везе са љубављу? Понављам, "Кад човек има љубави, нема страха." Боже, помози да дочека нови дан... Са осмехом на лицу. Недостајеш ми. Недостајеш ми. Недостајеш ми.

Време. Зашто тако брзо пролази? Нисам стигла добро да се окренем-прошло је лето. Дивно лето. Оно из снова. Била сам кући у Србији, видела друштво, упознала родбину са дедине стране, била на универзијади, провела 10 најлепших дана у мом животу у Сремским Карловцима, заљубила се, поново путовала на наградном путовању, издала књигу. Испуњено лето. Сад може да почне школа. Не буним се. Обећала сам сама себи да ћу се ове године још више трудити. И хоћу. Једном је Балзак паметно рекао: "Живот мушкарца је слава, живот жене је љубав." Престала сам да се бринем. Само сам обична девојчица, која ће прерасти у жену. Зато је све око мене љубав. Зато све дајем за љубав. Јер сви смо ми жељни љубави...

 

Nocas samo tri sata spavanja.

Zbog uzbudjenja, zbog previse razmisljanja o njemu, zbog svega.

Prosao je i avgust, kao sto pesma kaze... prosli zajednicki trenutci, ali je bilo previse lepo da to potraje.

Mnogo mi nedostaje. Mnogo. Ne mogu recima da opisem.

Kada bih mogla, sve bih dala za dan sa njim. Za jedan divan dan.

Za jos poneku uspomenu, za jos neki osmeh koji bih mu ukrala tiho i neznano...Za jos jedan stisak njegove ruke.

Da jos jednom spavam sa njegovom majicom u zagrljaju, da ponovo osetim miris njegovog parfema, i da ponovo cujem njegov glas.

Sada mi treba, da me utesi.

Ali, prezivela sam i gore. I ovo cu, obecavam. Opet mi treba vremena.

A ako nesto mrzim, onda je to daljina.

Prokleta daljina koja nas je razdvojila! Koja nam neda da budemo srecni. Mrzim je. 

 

Da li sam se ja to jutros probudila u raju, a da nisam toga svesna?

Tako sam srećna!

Rekao mi je najlepše stvari!

Rekao je da je najsrećniji što me poznaje, i da se pita čime me je zaslužio.

Pitala sam ga, zašto smo tako daleko,

rekao je da me verovatno ne zaslužuje blizu sebe,

ali on je divan!

Rekao je da sam njegov Andjeo, i da nema sreće bez mene,

rekao je da je srećan samo kada je u mojim mislima.

Nežniji je od drugih!

Ni jednu devojku do sada nije povredio,

ali su zato njega povredile...

Rekao je da moramo zajedno da putujemo u Moskvu kada ispunimo 18 godina. Zna da je to moja želja. Rekla sam mu, da će posle njegovog punoletstva morati da sačeka još pet meseci da bih mogla da putuje sa njim. Rekao je da na mene vredi čekati i pet godina!

Znam zašto su do sada svi bili greške. Bog je spremao nešto specijalno za mene.

I stvorio se on.

I učinio me je da se osećam tako posebno... tako lepršavo... tako drugačije od svih.

HVALA TI!