Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2009
Не препознајем себе. По цео дан само чекам поруке, и онда ПУФ, деси се нешто и сруши мој свет. Изломи га у парампарчад. Лежим у кревету цео дан, мислећи на то што се догодило, себе убијам филмом "The notebook" и плачем.
Најгоре је што не знам како да се вратим? Како поново да почнем позитивно да размишљам.
Причала сам са мамом и бујица суза се одједном почела сливати низ моје образе.
Мама као мама, почела је да ме теши. Осећала сам се неугодно. Не волим да ме гледају док плачем. Волим да ме знају као јаку особу.
"Изгледа да си се баш заљубила." рекла је мама. Погледала сам је тужно. Осећала сам се изгубљено. И сада се тако осећам...
Ово дефинитивно нисам ја. Нисам... морам да будем боље... сутра је нови дан...
This entry was posted on 31 Август, 2009 21:33
and file under
Wishmaster .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Трекбекови from your own site.
strasno je kad cekas..cekas... a ono ne stize. svi se menjaju kad se zaljube. niko jos nije otkrio zasto...
Аутор inana 31 ÐÐ 2009, 21:48