Све што сањам.
Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2009Он ми је утеха.
Пада киша. Ма кога је брига, он је ту!
Неко ме је преко погледао. Али ОН ме гледа на најлепши могући начин.
Нема аутобуса, и већ тридесет минута касним. Али знам да ћу стићи кући, и да ћу примити поруку од њега.
Е, данас није писао. И зато ми се вече срушило. Зар је могуће да сам се стварно заљубила? Иако сам нагласила: шта год да се деси, ја њега до краја живота желим као пријатеља. Шта год.
Осећам га покрај мене. Још увек, као да чујем његов смех. И надам се, да ћу, када се окренем угледати његов предивни осмех.
Носим са собом све оне речи које је говорио.
Све чувам, дубоко у себи. Нико ми то не може украсти. Моја инспирација, мој разлог да се пробудим са лептирићима у стомаку, мој повод за осмех... мој.... само мој :)
Najgore je kad čekaš poruku, nadaš se, dolaziš kući i ... ništa. E, da poludiš.
Аутор poluuspavanka 30 ÐÐ 2009, 20:32