Теби, тата.

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2011

Одавно ти нисам писала.
Знам да си поносан на мене, за све награде које у последње време добијам. Све због "књижевног стваралаштва". И опет ме муче размишљања. Изгледа да мораш да жртвујеш нешто, ако желиш да добијаш.
Осећам да губим људе. Губе се пријатељи, губим Словака. Измиче ми из видокруга. Али овога пута сам ја она коју боли. Овим ми гестом ми је распалио јак шамар, па ми је срамота када само помислим шта сам била у стању да урадим за њега.
Да останем у Темишвару, одричући се студирања у неком другом граду, само да бисмо били ту... Можда, једног дана, чак и да променим веру. Само да бисмо могли да живимо по тим глупим, неписаним правилима.
Вреди ли?
Тата, ускоро ће 4 и по године од твоје смрти. Тачно дан после мог 18-ог рођендана.
Недостајеш ми, да ми покажеш прави пут. Да ми појасниш неке ствари око ових дечака, који ми муте разум, већ. Да ме посаветујеш око избора факултета, да ми помогнеш пред полагање возачког испита.
Недостајеш ми.
Понекад, пожелим да немам ни једног пријатеља, у замену за тебе.
Нажалост, живот не пита, само односи. Спремам нову књигу.
Знам. Да си ту, стегао би ме за руку. Никада не бих видела твоје сузе. Али сам сигурна да би у моментима тишине и оне потекле.
Да није било тебе, никада не бих исписала ни један стих. Никада не бих написала причу.
Нисам била код Тебе од октобра. Само да стојим на твом гробу и да осетим да... можда је било боље овако. Боље за тебе.
И хвала ти што си сво ово време уз мене. Без тебе сам ништа.

 

Крај.

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2011

Шта се дешава после краја?
Кажу да би требало кренути даље. Правећи се да промене, понекад, умеју да пријају.
Не препознајем себе. На почетку сам љута и уверена да је он крив, али до краја ипак допуштам себи да се понизим. Да скоро пузећи одем до њега. Да молим. Да преклињем.
И да не добијем ништа.
"Не." "Да." "Ништа се није десило." "Све ће бити у најбољем реду."
Осећам да крај трепери у ваздуху. Скоро да га видим како се смеши са краја тунела.
Плачем. Одавно нисам.
Сад, треба избрисати његов број. Али је превише тешко. Ја нисам спремна да извршим тај потез руком.
"Јуче" је све било савршено. А "јутро" доноси бол. Велику количину бола који пробада.
Мрзим растанке, а ми смо се растали.
И како ће изгледати Њена будућност, без Словака?
Срешће се, сасвим случајно, у Барселони. Бежаће један од другога, како се не би повредили.
Она ће бити срећна, ноћи ће проводити у вц-у и плакати.
А све ће деловати савршено.
У октобру ће добити вест да је он ту. Да студира.
Бежаће од тог дела града, како га никада не би срела.

После годину дана најлепше приче. Моје приче. Наше приче. Нема више ни трага од пријатељства. Од наде.

Једино што ме теши је помисао да је Бог тако желео.

П.С. Само сам на његовом гробу могла да будем оваква. Уништена. Дотучена. Као да су ми одсекли обе руке и забранили да говорим.
Ја не знам без тебе, П.

 

 
 
 
 

 

 

Писмо 1

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2011

Драги П,
написаћу ти речи које ми одавно пеку груди. Сложићу их, као што сам некада слагала барбике, пред спавање. Свака ти је моја реч посвећена.
Као да пре тебе нисам умела да говорим, а о писању да и не причам.
Истина је да сам те заволела. Необично, на неки узвишени начин, носталгично. А ипак: тако невино и просто.
Недостајао си ми свих ових месеци. Недостајао си ми док смо седели прилепљени једно уз друго, у оној очајној соби, где је малтер отпадао са зидова. Недостајао си ми зато што нисам могла да искажем бол, који је пресецао моје груди.
Волела сам те, када смо оног 13-ог јуна шетали кроз Темишвар. Мислим да је то био најтоплији дан у години. Твоји погледи су ме још више грејали.
Обични моменти, поред тебе су били најспецијалнији. Сваки пут када би изговарао моје име, осетила сам нешто снажно да раздире мој стомак.
На растанку, када сам те снажно загрлила, знала сам да ћеш оставити снажан печат на мој живот.
Јул и август су обележени тобом, иако се нисмо виђали. Дизао си моје самопоуздање, тешио ме. И тада сам се први пут покајала: нисам знала да ти будем пријатељица.
Септембар носи твоје име. Онда сам први пут држала твоју руку у својој и знала сам: то је највеће благо које сам икада додирнула.
Данас, остајем сама са неколико твојих поклона. Додирујем их, као да трљам чаробну лампу. И уствари: само желим да си ту.
Загледана сам у наше слике. Тамо све делује савршено. А ипак, то су само моје жеље.

Када зажмурим, видим те како трчиш ка мени. И ја, уплакана, срљам у твој загрљај. "Коначно"-клизи ми низ усне.
Али чим отворим очи, све се губи.
Нестаје.

 

Јутарњи сан

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2011
 
Објасни ми, како да кренем даље, ако сам још увек лудо заљубљена у тебе?
Стигла сам до закључка да је овако најбоље.
Можда не заслужујемо више од пријатељства.
Али сам ипак најсрећнија што ћемо у Барселону заједно.
И ових неколико дана уз тебе, осећала сам се твојом.
И сви су мислили да смо заједно, а мени ни на крај памети није било да то негирам.
Зато што ми све то прија.
И не, уопште нисам о теби писала онај састав. И уопште ниси ти главни кривац за моју десетку.
Једина зачкољица је у томе што ти не знаш шта желиш. А ја знам: све моје жеље воде ка теби.

Чаробна песма

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2011
 

Видим те већ,
истина-као у некој сребрној магли,
али дивно те видим:
на ногама ти чизме од седам миља,
у руци Аладинова лампа,
путујеш на оном чудотворном тепиху
из 1001 ноћи,
прелећеш планине и мора
и дижеш се високо према звездама.

 

Можда ти и не слутиш
колико волим твоју тршаву главу,
детињу главу која мирише на сапун
и пенушави априлски ветар,

Главу у којој станују само боје
високе,
огромне,
недостижне,
главу која ће схватити безмерја
и раздаљине светлосних година,
неразумљиве цифре
и геометријске кривуље
и храброст свемирских бродова
што ће кренути сутра
на нова непозната сунца.

 

Ја сам своја путовања
протутњао под челом
и ту су стали простори
о којима и не сањаш.

 

Четири улице тамо
и три улице овамо,
тако сам једном летео
чак до Кумове сламе.

 

Две, три, пет чаша вина
у ресторану крај реке,
тако сам бескрајно лебдео
кроз удаљена сазвежђа.

И један обичан осмех,
и једно јесење вече,
тако сам тражио нове
златогриве комете.

Тако сам себи нашао
и једну тиху мудрост
од које расту крила.

Зато и хоћу само да те замолим:
прелети бесконачност
и победи време и машту,
али никад не заборави
како се корача по земљи.

 

Додирни рукама прашину
далеких двојних звезда,
нек ти се дамари ускладе
са ритмовима пулсара,
ал никада не заборави
како се корача по земљи.

Јер људска срца
засађена су ниско као купине
ту, где су свици црвени џинови
нашег маленог космоса,
ту где смо себи начинили
милиметарске бесконачности,
а ипак довољно гломазне
да се у њима изгубимо:
ја далеко од тебе
као Алфа Кентаура,
ти далеко од мене
као бело зрневље Власића.

 

Пронађи нове светове
и изаткај им небо.

И подари им ваздух
да дишу и да оживе.

 

Али никад не заборави
како се корача по земљи.
Само тако се можемо
један другом приближити.

 

Четири улице тамо
и три улице овамо,
моја и твоја чаша пива
у ресторану крај реке,
и моје искрене оци
и твоје искрене очи
у једно јесење вече
детињасто и родитељско,

 

То је оно пространство
које хоћу да помирим
између моје и твоје звезде.


Мика Антић

 

 
 
 
 

Лепа вест.

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2011

На дан ускрса, ја код тетке.
Јутро је прошло у најбоље реду. Служба ми је пријала.
И очи једне малене С. која је издржала 2 и по сата а да и не седне.
И честитке са његове стране, чак је и његова супруга дошла да ми честита уз:
"Нисмо ми ни сумњали у тебе"
Али, код њих, као да се све ипак врти наглавачке. Они ме више не разумеју. Као да се ругају мојој срећи:
Телефон звони. Непознати бројеви ме увек збуне, не знам који језик да проговорим.
"Да?" Што је сигурно сигурно, то ће онај са друге стране жице сигурно разумети.
"Здраво behappy, ја сам, Себастјан. Пожелео сам само да ти кажем сретан ускрс. Да проведеш празнике у миру и весељу. И никада немој да престанеш да се смејеш."
"Хеј, Себи, хвала пуно што си ме се сетио. Такође желим и теби све најбоље, поред најдражих." Изговарам, али сам у његовом гласу осетила треперење туге.
"Како си ти? Је ли све у реду."
"По том питању треба да захвалим теби. Зато што сам, зарад тебе, остао на правом путу."
"Мени? Зашто мени?"
"Сећаш се да сам желео да оставим школу зарад пољопривреде. И да помогнем деди око оваца, када се разболео?"
"Да, сећам се."
"Ти си говорила да истрајем, јер ускоро завршавам школу. И да ће ми то требати  животу. Е па, послушао сам те. Продали смо свих 100 оваца. Наставио сам са школом."
Остајем без текста, али ми је драго.
"Ако сам ти на било који начин помогла, веома ми је драго. Мада ипак, ти си највећи кривац. Зато што сам сигурна да си свестан да је то најбољи избор."
"Сада још само имам једну жељу. Да те видим овог лета."

 

Искрена песма

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2011

Рингишпил осећања незаустиво преокреће,
оно што тиња у мени
и разгорева се у најснажнија осећања.
И изгледају неспојиво,
твоје усне са укусом меда,
и моје са укусом суза.
И изгледају бледо моји снови,
недосањани,
упрљани реалношћу,
испретурани.
А ипак сам твоја,
још од првог дана.

Губим се у простору који је описан твојим рукама.
И теби припадам данас,
сутра,
и после 10 априла.
Јер си први са којим умем,
смем и желим да кренем.

Руке са мирисом магнолије,
додирују твоју невиност.
И знам: тако сам јака,
и уједно: тако слаба
на тебе.

 

Све се то већ види у овим мојим очима.

Христос воскресе!

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011

 "... Христос је умро за грехе наше, по Писму; и сахранили, и он је васкрсао трећи дан по писму." (1 Коринћанима 15:3-4)

 Сви смо, колико толико, стигли до закључка да је живот једно лепо чудо, река која се не може два пута препливати. Поред свих сурових одузимања драгих нам људи, поред свих падова, поновног уздизања и кретање од нуле, овај живот је јединствен и треба му се радовати. Господ нам је дао тај дар, у нади да ћемо моћи на најбољи начин да се снађемо са њим и да га искористимо.

 "Јер Богу тако омиле свет да је дао свог јединородног Сина, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни." (Јован 3:16)


Доказ да је Господ увек ту за оне који у њега верују, јесте управо та жртва. Када жртвује свог јединородног Сина за нас грешнике. Зар није то довољан разлог да се радујемо сваком новом дану?
Наш проблем је што постајемо себични, гледамо само како себе да обезбедимо, а Господа се сетимо само у најтежим тренутцима свога живота.

Нада ипак постоји. Зато што Свевишњи говори:

"Ко позива на име Господње, биће спасен." (Римљанима 10:13)


У то име, сретан Вам ускрс, драги блогери. Нека је Христос са Вама од данас, током целе године.
Да празнике проведете са најмилијима у срећи, здрављу, миру и весељу.
Све остало дође временом.

Христос Воскресе!

 

"Немој да се надаш, лудо једна"

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011
  Данас, када прелиставам слике, а у позадини се нижу звуци мелодије која погађа, срце се стеже.
Речи кажу: "Љубав мог живота, моја сродна душа, а уствари-мој најбољи пријатељ"
Уствари, ја имам само то последње.
И тако, док лежим у кревету и размењујем поруке са њим, размишљам о нама у будућности. Иако знам да никада неће бити "нас" тамо негде. Шапућем самој себи на ухо: "Престани да се надаш, душо." Колико смо само пута начињали ту тему? И сваки пут је то био ураган који за собом не оставља много тога.
"Јесте ли се помирили? Сад сте опет заједно?" Пита мама са осмехом на лицу.
"Немој, молим те, немој никада више то да ме питаш. Нисмо заједно. Никада нећемо бити заједно. Ми смо само најбољи другови и тако ће бити заувек"
Речи се лако изговарају, али дуго после пеку у стомаку.
И колико је само пута рекао: "Не могу. Жао ми је што патиш због мене, али није у мојим рукама"
И колико сам пута рекла: "Крива сам. Биће све уреду. После неког времена ћу те заборавити."
Нисам заборавила.
И колико сам пута заплакала док смо причали.
Колико сам само пута покушавала да објасним себи да не смем да идем тако далеко.
Да се губим у времену, да престанем да се надам. Зар је толико тешко?
Али моје срце диктира други ритам, ноге га без питања прате.

Лежим на његовом рамену. Причамо, соба је пуна наших пријатеља. Он чачка телефон. Улази у именик, брише број своје бивше.
"Ко ти је то?" Правим се луда.
"Не познајеш."
"Нисам ни чула ништа о њој?"
"Не."
"Зашто си избрисао њен број?"
"Зато што ми не треба више."
Остајем зачуђена. И, шта ја треба да схватим на крају?

Извештај са олимпијаде или "Идем, ал' плакаћу за тобом"

Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2011

Понедељак. Улазим у аутобус који креће на националну олимпијаду. Нас 40-ак. У стомаку неки чудан осећај. После толико месеци ћу додирнути, загрлити мог Словака. Пут је дуг, 9 сати клацкања, пауза, климе, али и доброг друштва.
Они стижу, са њим причам целим путем.
После два сата, стижемо и ми. Видим га кроз сноп сунца који пада тачно на њега. Идемо смирено ка њима, а срце искаче из груди. Грлим га и привија ме чврсто уз себе. Пожелела сам да ме никада не пусти, али сам обећала да нећу да будем толико изгубљена.
Шетње са њим, приче, никада доста таквих ствари.

                                                     ***

У руке ми долази папир са субјектима. Први је Дучићева песма, треба извршити књижевну интерпретацију. Други је састав, тражим очима наслов и осмех ми извире на лицу. "Последњи пољубац" Напокон се неко сетио да нам да инспиративну тему. И пуштам руку да искаже све оно што ми је у глави. Пишем о Њему, али правим трагедију.
Делови из мог састава, звучили би овако:

Сутон. Сетим на узаврелом камену његовог гроба, дан се гаси и одједном: јун почиње да мирише на носталгију и последње "збогом".
На небу се преливају нијансе љубичасте, наранџасте и розе боје, а у мојој глави се преврћу слике, као за инат се враћају успомене. Све оне изговорене речи, речи које су остале да леже у грлу и до данас остале неизречене, сви додири, држање за руку... и тако стижем до оног петнаестог априла, када смо први пут изговорили своја имена. У том тренутку, десило се оно чега сам се највише бојала: изгубила сам се у плаветнилу његових очију.
Ми смо били пар који се није држао само за руку, већ и за срце. Сећам се како смо једног предвечерја седели прилепљени једно уз друго, он је устао и почео гласно да говори: "По први пут, знам шта желим од живота. Ти ћеш бити моја жена, видећеш. Дочекаћемо касну старост заједно". Благо руменило се ширило преко мог лица, ћутала сам, иако сам желела исто то.
Људи су се чудили како наша осећања одолевају верским и националним разликама. Али никада нисам могла да објасним свету да могу да будем Српкиња и у наручју једног Словака.
Био је војник. Сваки пут када је одлазио на дужност, срце ми се цепало. Проводила сам сате молећи се испред иконе Светог Ђорђа: "Молим те да ми га вратиш." И сваки пут када је телефон зазвонио, срце је застајало.
Имали смо обичај да шетамо крај оближњег језера. Стојећи тако крај тог природног огледала, окренула сам се ка њему и упитала: "Шта видиш?" Проучавао је моје лице, иако је добро познавао већ сваку пегу и са сигурношћом је изговорио: "Своју будућност."
Даљина је учинила своје. Растанци са П.-ом су више болели него било која отворена рана. Гутала сам сузе сваки пут када је воз клизио низ шине и губио се у мраку.
Тада сам разумела реченицу коју ми је драга особа стално понављала: "Даљина гаси мале ватре, а велике разгорева"
Управо зато, сваки нови састанак са њим, био је откривање нових тајни. Као да су сакривене у кутијици живота, у нади да ће бити сачуване од времена.
Данас, када знам да је он највреднија медаља из свих досадашњих борби кроз живот, захваљујем Богу за сваки моменат проведен крај њега. Захваљујем за онај осећај припадоности, као и за осећај одрицања. Када си спреман да оставиш своју срећу, зарад његове.
Када нам додељују такве награде, нико нам не говори да их не можемо задржати заувек.
Никада нећу моћи да опростим Богу што га је тако отргао од мене. Нећу моћи да изгазим ни онај мој осмех пун наде, на нашем растанку. Када сам му рекла "Знам да ћеш се вратити", а он се само насмешио.
Отишао је у Ирак и никада се више није вратио.
Још увек понекад одем у Н.,у нашу кућу. Пробудим успомене размишљајући о нама. Додирујем зидове у нади да ћу на кожи осетити његове дланове, облачим његову одећу и пуштам сузе да заплешу танго низ моје лице.
То није само вода, ту су сва моја осећања која више немам са ким да делим.
Заувек ће ми у сећању остати урезан онај последњи пољубац. Када се доближио до мене и његове усне боје вишње су се спојиле са мојима. Тада ми је пренео сав свој мир. И знала сам добро: усне су опасније од зуба. Зуби уједу за тренутак, усне за цео живот.

Нисам сигурна за ред реченица, али тако нешто је звучио мој састав. (Ово је скраћена верзија. Састав је био сачињен од 3 стране.) Очи су ми се пуниле сузама док сам писала. По завршетку, изашла сам из сале и отишла на ручак. Причала са Словаком, каже знао је. Стрепимо обоје у ишчекивању резултата.
Али ја ипак дубоко у себи носим знак: тај 19. је наш срећан дан. 19.-ог јуна ми је признао да ме воли.

                                                       ***

Сутра дан. Враћамо се са екскурзије. Не могу да склопим очи, мисли су ми већ одавно одлутале до резултата који су изложени, а ускоро ћемо их и сами видети. Вртим на телефону "нашу песму" и молим се Богу да Он буде први, ја нисам толико битна, имам још један покушај, њему је ово последња година. Стижемо испред школе. Сви јуримо ка резултатима. Један друг и ја стижемо први. Гледам, табела са резултатима Словака. Срце је стало за неколико секунди. Он је први! Друг нешто мрмља:
"Честитам ти, први си, мене претекла В. , други сам."
Окрећем његов број: "П, први си!" Његов узвик радости. и питање: "А ти?"
Нисам заборавила, али као да сам се бојала да погледам.
И ја сам прва. Са максималним бројем поена. Добила сам оцену 10. Била сам једина са том оценом. Сан је био скроз остварен.
Најбоља другарица узима треће место, што је веома важно. И она путује, по Румунији.
А Словак и ја идемо у Барселону.
Не, није бајка.
На додели награда уручене су и 4 специјалне награде.
Добијам специјалну награду и захваљујем Богу што могу да радим оно што највише волим.
Он добија такође специјалну награду, за своју област.
Растанак овога пута није био тужан. Смејала сам се јер се све догодило. Док је пун аутобус Словака чекао да крену, изгубила сам се у његовом чврстом загрљају. Његови другари су показивали срца кроз прозор аутобуса, моје другарице су се топиле од нежности, а ја сам знала да за овакве ствари вреди живети.

Олимпијада и мој Словак.

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011
Пиљим у спаковани кофер, а срце ми нараста, као тесто за крофне.
Приближио се и дан поласка. На 300 километара од куће, моје ће се руке срести са Словаковим.
У уторак пишемо олимпијаду.
Он дрхти као прут од страха. Тешим га да ће га мој загрљај умирити.
"Мислиш?" Пита уплашено.
Не мислим ја ништа, само се надам.
Једва чекам да упали ватру у мени. Да се осећања изнова пробуде и да се изгубим у његовим рукама.

Плаветнило неба обасјава пут. Нада у мени све више расте. Срећа прати храбре, кажу.
Најхрабрији, ове године путују у Барселону. Молим се Богу да Словак и ја идемо заједно.
То би нам пружило шансу да опет пробамо. Или можда не...
Чак иако знамо сваки детаљ на лицу оног другог, увек може још по нешто да се научи.
И осећам да вечерас нема спавања. Пред очима ми је сво друштво које ће се напокон окупити. Смех, песме. Моји покушаји да причам Словачки, шетња по ботаничкој башти у Клужу. Планови за будућност, непроспаване ноћи.
И он, ког нећу испушташти из вида.
Чак се и моја сенка плаши да га не изгуби.
 
Склапам руке, стежем срце. "Још само мало", тешим себе саму.
Време цури, сутра ће и онај који ме толико привлачи бити ту. Надам се да неће збијати неслане шале на мој рачун.
Узаврела атмосфера. И ту је, 19. пишемо националну олимпијаду из матерњег језика.
Да покушамо да покажемо колико знамо. (И да ли уопште знамо нешто?)

У нади да ће праве речи бити исписане на папиру, да ће праве метафоре и персонификације украсити есеј и коментар, пишем последњи пост пре но што се вратим пуна утисака.
За остало, ту је онај који ме је сво ово време чувао.
Њему једино, верујем у потпуности.
Хвала ти Боже.
 
"Највећа слова љубави: онај глупи септембар кад сам се правио важан да никог нисам волео. А јесен свима златна, а само мени бакарна. Да, правио сам се важан
да никог нисам сањао. А самог себе сам болео и сав се од себе разболео, и себе у себи мучио, и себе у себи прогањао."
 
А уствари сам сво време тебе волела. 
 
Само ме загрли. Не питај је ли праведно што смо раздвојени дуго.
Не питај да ли си ми недостајао.
Само ћути, допусти ме да се отопим на трен.
Ако заплачем, не брини.
То из мене говори страх.
А ипак сам те срела, и све је поново добро.

Сусрет са драгом особом

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2011

Сремски Карловци.
Место моје младости, градић који чува у себи важан део мог живота. Моју прву љубав, које се увек сетим када прођем поред гимназије, или пијем воде са "четири лава".
Јуче стижем тамо, носталгија ме убија, све ме подсећа на неке тренутке који су давно прошли, и нажалост, никада се више неће вратити.
Долазе само у нашим сећањима, филм се врти непрестано. Шта све нисмо рекли, а могли смо. Зашто нешто нисмо учинили, када нам се већ пружила прилика.
Али, живот је плетен од танких нити, те нити се нижу и стварају слику која дочарава наш живот. Који је, превасходно, обојен зеленом бојом и леп је.
У једном од налета носталгије, осећам нежну руку на свом рамену, окрећем се и осмех који ме посебно радује. Жена која је рођена истог дана када и ја, која ме толико подсећа на мене и од које имам толико тога да научим.
Први сусрет, на блогу, и сваки наредни у Карловцима.
Грлим је, а тај загрљај одише недостајањем.
Како, уопште, може неко да ти постане тако драг за тако кратко време?
Одговора нема. Мира одмах развезује причу, која се не завршава ни на један једини тренутак. Ми увек имамо о чему да причамо. Она је толико интелигентна, да гутам сваку њену реч.
Минути теку, као трептаји ока. Да могу, зауставила бих време, да још мало гледам ту сталожену, оптимистичну жену. Правог борца.
Осим што прави најбоље куглофе, она даје најбоље савете. Охрабри човека.
А ипак је, у исту руку, тако реална.
И ко би рекао, толико је старија од мене, а уме да се спусти на ниво седамнаестогодишње девојчице и да ме разуме.
Зато ће за мене увек бити специјална, жена са најтоплијим изразом лица. Моја мама Мира.




Хвала ти што си увек ту за мене.

 

Година радости

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2011
 
Размишљам о твојим трепавицама и зажмурим.
Као да си ту, тако те јасно видим.
Твоје очи се промаљају кроз стакла наочара.
Најлепши.
Смешак заблистава на мом лицу, и ето првог знака.
Годину дана од кад су се наши животи укрстили и више их ништа не може раздвојити.
Усне боје вишње се оцртавају пред мојим очима.
Грлим те, у сновима само, али те тако осећам, као да се никада и нисмо растали.
И после свих потешкоћа, свађица, тешких речи, драго ми је да могу да кажем да си мој.
Најбољи, дошао је 15 април. Хвала ти за најбољу годину.
Пуну искреног смеха, још искренијег пријатељства и најискреније љубави.

 
У мом оку ћеш заувек остати запамћен под лозинком Мој Словак.
Времена као ова се никада не заборављају.
Никада нећу моћи да ти захвалим што си био ту када сам остала сама.
Држао си ме за руку на даљини од 100 километара.

Волим те.

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2011

За два дана ће се испунити година од кад се знамо. Најлепша година, украшена тобом.
Од најбољег друга, до покушаја да будемо заједно. И поново враћање на најбоље пријатеље. Тешко да је прошао дан да се нисмо чули.
Пре неки дан, као да сам се опет заљубила у тебе.
Да ли је могуће заљубити се у исту особу више пута? Пробудиш у мени емоције које се проспу, уопште не питајући.
Замишљам твоје морско-плаве очи. Зажмурим.
Као да стојиш испред мене.
"Отвори очи. Шта видиш?" Питаш ме.
"Своју будућност." Шапућем сигурно.
И знам, ако Бог да да дође и тај понедељак, осамнаести април, у мојим очима ће сијати нека посебна светлост. Неће то бити сузе. Оне ће спавати у срцу још неко време. То ће исијавати све оне речи које сам желела да ти кажем, да их испишем једним потезом руке. Да сазнаш колико ми је стало до тебе и да сам спремна на све, ради твоје среће.
Причам са нашим заједничким пријатељем, који је јако добар психолог.
"Ниси ти плакала за џаба. Ти си изгледа, заиста волела, а осећања се не могу контролисати."
Смејемо се док замишљамо како ћемо проводити дане када дођеш у мој град.
И тако је лепо знати да ћеш бити ту, да могу да осетим твоју близину, додир твоје руке, поглед.
Да моменти буду овеличани твојом присутношћу.
Да се могу назвати најсрећнијом девојком.
Гледам нашу слику у раму који си ми поклонио. И ипак, добро знам да ћемо остати само пријатељи. Није нам суђено, ваљда.
Али у мојој души, још увек тиња онај пламен наде, који и поред толико ветрова не жели да се угаси.
Већ осећам мирис твог парфема, као да чујем у ушима мелодију твог гласа и словачки акценат. И знам: Ти си оно о чему сам одувек сањала.

Ја: Хеј, П.!
Он: Да?
Ја: Волим те!
Он: И ја тебе волим!

И ипак је то било најискреније "Волим те". Без трунке поноса, туге и срушених снова.
То је било "волим те" које није тражило ништа заузврат.

Ја сам за плес!

Аутор behappy | 11 ÐÐ, 2011
Највише волим, када се нешто деси неочекивано. И тако, све наде су се угасиле после његових грубих и јаких речи.
Али нисам дала себи одушка да почнем да плачем и да паднем у депресију.
И када су све лађе потонуле, појављује се један леп црнооки дечко.
Који каже да ме је запазио пре три месеца, али није смео да ми приђе на дотичној журци, јер сам била са момком.
Што, уствари, није истина. То је био брат моје сестре, мени само друг.
Али тако то обично иде.
Једна моја бивша "љубав" је његов најбољи друг. Каже, само речи хвале има о мени.
Уме да прича баш оно што ја желим да чујем, тако да ми се осмех лако извија по лицу.
Сунце се промаља кроз пенушасте облаке и једно је сигурно: Нова врата су отворена.
(Иако врата за Словаком не могу још увек да затворим)
Битно је да сам срећна. :)
 
 
Можда је баш он онај, са којим ми је суђено да се огледам у језеру или да заплешем по тек покошеној трави.
Време ће показати.