"Немој да се надаш, лудо једна"
Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011- Данас, када прелиставам слике, а у позадини се нижу звуци мелодије која погађа, срце се стеже.
Речи кажу: "Љубав мог живота, моја сродна душа, а уствари-мој најбољи пријатељ"
Уствари, ја имам само то последње.
И тако, док лежим у кревету и размењујем поруке са њим, размишљам о нама у будућности. Иако знам да никада неће бити "нас" тамо негде. Шапућем самој себи на ухо: "Престани да се надаш, душо." Колико смо само пута начињали ту тему? И сваки пут је то био ураган који за собом не оставља много тога.
"Јесте ли се помирили? Сад сте опет заједно?" Пита мама са осмехом на лицу.
"Немој, молим те, немој никада више то да ме питаш. Нисмо заједно. Никада нећемо бити заједно. Ми смо само најбољи другови и тако ће бити заувек"
Речи се лако изговарају, али дуго после пеку у стомаку.
И колико је само пута рекао: "Не могу. Жао ми је што патиш због мене, али није у мојим рукама"
И колико сам пута рекла: "Крива сам. Биће све уреду. После неког времена ћу те заборавити."
Нисам заборавила.
И колико сам пута заплакала док смо причали.
Колико сам само пута покушавала да објасним себи да не смем да идем тако далеко.
Да се губим у времену, да престанем да се надам. Зар је толико тешко?
Али моје срце диктира други ритам, ноге га без питања прате.
Лежим на његовом рамену. Причамо, соба је пуна наших пријатеља. Он чачка телефон. Улази у именик, брише број своје бивше.
"Ко ти је то?" Правим се луда.
"Не познајеш."
"Нисам ни чула ништа о њој?"
"Не."
"Зашто си избрисао њен број?"
"Зато што ми не треба више."
Остајем зачуђена. И, шта ја треба да схватим на крају?
Mene iz celog teksta zanima odgovor samo na jedno pitanje-Zašto si ti kriva, sestrice?
Аутор tužna 23 ÐÐ 2011, 10:46