И оде мај...

Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2011
Недеља. Чини се, обична као и свака друга.
Од петка сам још била заузета, субота је била "обогаћена" вођењем програма на фестивалу, а недеља је била резервисана за глуму, позориште, али овога пута сам ја била у публици.
Добила бесплатно улазницу, ишла на доделу награда, хвала Богу обогатила и новчаник.
Кажу, у првом делу ће наступати девојчица која је својим гласом засенила Италију, Шпанију, Француску... А наша је, сасвим случајно.
Сасвим случајно, то ми нисмо могли да приметимо.
Почиње да пева. Њен глас је тако чист и специфичан, нико из публике не сме ништа да изговори, да не поремети савршенство тих момената. Завршава се песма, долази друга.
Већ прве ноте ме ремете: "My heart will go on" у главу ми долази већ широко познати Словак.
"Немој ме сад..." помислим, покушавам да сврнем мисли са њега...
И онда се сетим нечијих мисли:
"Он је тако савршен. Његове очи, чини ми се, припадају само мени. Када ме прострели тим својим погледом, ја се заледим. Његов осмех зрачи неком посебном енергијом. Када ме стегне за руку, ја се отопим... Не, овај дечко није неко одређени. Али сам сигурна да је свака од вас мислила на једну посебну особу док је ово читала."
И истина је.

Ето крај маја. А ко би рекао? Толико туге, умора и среће је ушушкано у њему. И заувек ће остати да спава у том истом мају.
Лето куца на вратима.
24. јула путујем у Барселону. Можда ће она променити неке ствари заувек, а можда ће их заледити и забранити им да се икада мењају. Бог зна...

Писмо 333

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2011

Ти ме, једноставно, не пушташ да одем.
Држиш ме заробљену у твојој сенци. И сваки пут кад навучем издржљиве папучице, како бих сигурно газила напред, ти се растужиш. Том тугом у очима, призиваш ме и замисли, ја се враћам. Увек.
Тако понизно окренем главу. Помислим како ми је жао, мало проклињем себе јер сам кренула у живот остављајућу те, онако измореног од толико осећања.
Враћам се, очију упртих у песак и пружам ти руке, да ме јако стегнеш...
Знам, П., у тим моментима заборављам да постоји и једна Она.
Тада ми је у глави само перфектност тог момента који се просипа, као последње капи кише у напуштеној чаши...
Говорио си ми да ти недостајем.
Три дана си ме тражио, а мене нигде није било. Читала сам поруке, смешкала се, али нисам одговарала. Знаш зашто?
Покушавам да се од тебе одвикнем. Да те оставим, једном заувек, на миру. Знам да можеш без мене, П., знам да можеш.
Шта ћу ти ја, ако имаш њу?
"Јер си ти моја сестра, најбоља међу најбољим пријатељима."
Јесте. Ако ћемо да се лажемо.
Онда, мени се опет врте слике у глави. Знаш ли како ми је надолазила несвест, када си ме ословљавао са "сестро"? Знам да знаш. Али твој мушки понос, никада ти није дозвољавао да пређеш преко неких ствари.
Никада нисам толико плакала, колико си ти само изазвао бисерне капи из мојих очију. Бегеј се препунио туге! И он сада чезне за тобом.
И када си се јављао, срце ми је расло. Душа ми се испирала неком невиношћу, искреношћу, које само дете оже да поседује.
Заволела сам те. И сада сам разумела зашто ми је сањарења увек говорила једну реченицу, коју сам и на олимпијади споменула. Разумела сам зашто је даљина тако добар истраживач. И истражила је моје емоције, које по први нису пукле на тестирању.
Да ли си, молим те реци ми, да ли си икада осетио нешто? Бар оног 19 јуна, када сам искочила из својих ципела од среће. Када ми није требао нико, јер је сав свет био сакривен у мени. Тих дана, зрачила сам нечим. Имала сам те, као што си и ти имао мене.
Баш на изласку из манастира, када је киша лила као из кабла, после поноћне службе.
Вадим телефон, порука која је све променила...
Да ли си веровао у оно што си рекао?
Да ли си био свестан да је то мене скроз пореметило и да су последице и данас јасно видљиве?
Питам се још, сада када је крај већ ту, сетиш ли ме се када легнеш у кревет и склопиш очи? Пролази ти ли пред очима слика једне насмејане девојке у чијим очима си перфектан?
Питања. На која никада нећу добити одговоре.
Љубомора. Која те јасно погађа.
А шта се дешава са мном? Да ли си понекад размишљао о мојим осећањима? Изливају се из џепова мојих панталона, цуре низ рукаве... Где да их сместим?
Нема места за мене у твом животу. Џаба су све ове празне речи, да ти недостајем. Нема ничега од тога.
Ти си само навикао на моје присуство.
Веруј ми да ме болиш. Када поменеш њу, навучем неки свој магични осмех. А да ли си се запитао, шта се крије иза тог осмеха? Или те је његов лажни сјај превише заслепео и ниси видео делиће суза који се крију у ћошковима мојих очију?
Ниси умео да ме чуваш.
А ја нисам умела да одем. Фалило ми је мало гуркања. Фалило ми је добре воље, јачег карактера.
Да сам само знала на време да се повучем, данас можда не би болело.
Можда бих била равнодушна на твоју тугу.
Али нисам. Саосећам са тобом у свим тешким моментима. Плаче ми се, али замишљам да држим твоју руку, чврсто стегнуту у својој.
И знам да те волим. Знам да је све ово вредело, само због тог осећаја.
А ја, поново одлазим. Пожели ми срећу и не вичи! Не желим да се окрећем.

 


 

Нови пут.

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2011

"Долазим да се поклоним
Испред лица твог и твоје крипости
Враћам се да те замолим
Да благословиш ми путе за крај

Јер побједе и порази
Без тебе на исто своде се
А конац ове наше јубави
Први сам одмотао ја"

 

 Уверила сам се и сама, да ти осећаји чисте нежности долазе сами од себе, неочекивано.
Када сам успела дазатворим нека врата, која су већ дуго била разјапљена, угледала сам један диван пар очију.
Зажмурила сам. Пожелела да буду моје.
И од тада, чим легнем, замолим Бога да ми пружи шансу. Да сама себи пружим шансу, да се прошлост, већ једном, затрпа!

Небеска скитница

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2011

Мене ништа неће зауставити. Баш ништа на овој округлој лопти, да поново осећам.
После ових авантура, изграђених кула са Словацима, (кула које су једном заувек срушене) корачам даље.
Од малена сам била борац. Сада се борим само, за наручје које има места за мене.
Више не бирам, ја сам дете, мени треба било шта. Треба ми грумен подршке. Мушки глас.

Продајем, продајем своје руке, за пар очију. Једног дана, можда и срце отворим. Можда осећања уђу у игру. До тада, лето је наше.

Доста је било са очајавањем.
Ваљда нисам најгора. Ваљда...

 

 


 

Последњи лет за будућност

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011
 
 
Дошло је време растанака,
када сузе клизе, непозване,
одлазе људи, успомене остају,
чувају се као нетакнуто благо,
за она времена, кад црнина завлада,
када нам буде једна успомена,
као хлеб потребна.
Да се сетимо заједничких лудости,
тих гимназијалских, необичних дана.
Смеха, филозофирања, непроспаваних ноћи,
нечијих очију.
Снова, Париза, олимпијада
-свега је било.
И данас, неки клизе низ степенице гимназије,
певајући "А сад адио"
После 12 година, одвајају се.
Осећам неке грчеве, ту у стомаку.
Неки ће невероватно недостајати.
А успомене ће заувек,
бити исписане по зидовима.

Зашто тако тужно?

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011

Деило се то пре једно месец дана. Одем у школу у 7 изјутра, после часова пробе, стижем кући око 6, пресвучем се и опет журим на пробе.
Тако је то кад желите да докажете нешто себи и другима.
Баш сам спремала текст за позориште, на врата закуца деда: "Неко хоће да вас упозна, стари рођаци."
Кад тамо, два мила и блака стара лица, и двоје младих.
"Ево ове магичне девојке! Боже, Боже, како ти пишеш, девојчице. Читао сам све твоје чланке по новинама. У сваки унесеш нешто твоје, што одише ведрим духом. Већ сам почео да препознајем твоја дела. Прочитам, тачно знам, ово је be happy написала." Изговара старац, очи му се магле, скоро да ће сузе поквасити лице.
"И књигу сам ти прочитао. Зашто тако тужно? Ти си толико талентована. Драго ми је што ти се пружила шанса. Само пиши! Пиши! Оловку да не испушташ из руке. Када сам ја био млад, побунио сам се против политике. Ни школу нисам успео да завршим! Забранили ми. Ти, хвала Богу, живиш у неком бољем периоду, више могућности... Мој савет? Да их све искористиш."
Срце ми нараста. Нисам никада очекивала ово. Да неко истински чита моје стваралаштво и да се бар за трен замисли.
Да се запита чему туга?
На то ће његова супруга, кроз шапат, мојој баки: "Сваког петка чека тај недељник да види да ли је нешто писала. А знаш да он не лаже, стварно му се свиђа."
Пред полазак ми пружа књигу са посветом. За мене је од посебне вредности.
А уствари, разлог доласка је био скроз други, да нас позову на свадбу. И ето, идућег викенда ћу имати са ким да дискутујем.

 

Писмо (Бог зна који број)

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011

Драги П.,
Када бих имала чаробну лампу, златну рибицу или било коју непостојећу стварчицу, чија је сврха да ти улије лажну наду, пожелела бих да се у твоје крило вратим.
Зато што је много магичније него да заборавим да си икада постојао. Да заборавим на твоје четкице, разбацане по соби, којима си бојио сваки мој нови дан.
Замисли, када бисмо избрисали ову годину нашег живота. Или можда, када бисмо само главне актере избрисали: ти мене а ја тебе. Година би била огољена, опустела, монотона.
Коме бих дала све ове осмехе које сам за тебе чувала?
Да ли би се некоме радовала овако истински?
Причали су ми, да ћу се једном заљубити.
Било је дечака који су ми се допадали, али до срца нико није стизао. Све до тог сунчаног априлског дана, када је Бог решио да ми да шансу да осећам.
И данас мислим да је то био најлепши поклон: добити тебе за осећање.
Јер ти то и јеси. Кад неко дира Тебе, дира у неко осећање у мени. Боли, пецка, лелуја.
Уздахнем, насмешим се.. А шта ћу друго?
Захвалим Богу што ми те је довео на пут.
Ти ме тако дборо познајеш. Сваки покрет.
Ја те тако добро осећам, ти ме тако нежно болиш.
Ти си моја прва и једина слабост.
Једног дана, драги П., када све ово нестане, када моја осећања утихну, знам да ћеш још увек бити ту. Бар у наредних 10 година. Желим да тада, све моје сузе - на којима сам шкрта, сви моји осмеси-е овде сам већ дарежљива, нека све остане записано у дневнику сећања. Да се прелистава, као лепа успомена, која ни за трен неће бити тужна.
И нека те она песма заувек сећа на мене.
Ако је чујеш и за 5-10 година, да се сетиш нас. И како сам те само волела...

Домовина

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2011
Тамо где птице поје тужне песме,
на крхким гранама живота,
где се воде изливају са старе чесме,
тамо је моја земља, тамо је сва лепота.

И када сузе тихо, поквасе образ меки,
ја снивам то плаво небо,
и снивам живот неки.

На усни стоји знак домовине ми миле,
у дужи ожиљак као сећање,
да све су успомене лепе за мене биле,
сада остаје туга и тихо чекање.

И када срце почне, одједном да се гаси,
ја сниваћу манастире,
сниваћу Београд цели-и ти благи часи,
донеће спокој. Спокој који већ допире.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
*За Домовину, која је тако близу, а тако далеко. Мој мали допринос.

Искреност

Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2011

"И сад ћеш ти да се окренеш, да ходаш по оним већ угаженим траговима у блату, мене ћеш да оставиш. Ја ћу да гледам, дуго, у твоје трагове, не схватајући да не смем да те пратим. Имаш ли појма колико боли ова тишина?"
Он је гледа, чека наставак.
"Прелазила сам преко разних ствари. Волео си ме-ниси ме волео. А ја сам се уздржавала. Трчала сам за тобом када ти нисам била потребна, а исто тако сам јурила теби када си остајао сам. И шта се са мном догодило? Постала сам жена на навијање, гора од оних старих сатова. Чим би ме затражио, створила бих се. Обећавала сам да ћу те заборавити, ти си се смејао, јер си од почетка знао да нећу успети. Била сам ти пријатељ, првенствено, тешила те када си раскидао са девојкама. Плакала заједно са тобом. И волела сам те. А ти си све то знао и мучио ме изненадним питањима. Вадио си из мене најлепше речи. И где смо данас стигли?"
Смешио се, годиле су му њене речи, у њеним очима је видео разарање светова.
"Нисам знала да станем. Повређивала сам саму себе, само да би се ти осећао боље. Градила сам у својој глави куле, за које сам од почетка знала да ће се срушити. Осећала сам да си део мене, ти ниси осећао ништа. Само си губио време, вртећи ме, као што се оне балерине врте на постољима од пластике. И никада ти ништа нисам тражила за узврат. Давала сам ти руку, али само онда кад би ТИ то затражио. И тако се, цео мој живот и просипао, била сам срећна када си ти то желео, била сам сломљена када ми је било потребно. Шта је данас од мене остало? Једна душа која још увек искрено воли."
Већ се почео растуживати. Сва та бол коју је она носила у себи, почела је да има смисла, да се у речи претвара, да истиче.
Његове усне су почеле да се обликују у њено име и рекао је, узимајући њену руку: "Ти си сво време била овде"

Мојој мајци.

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2011

Када сам дошла на овај свет, прво сам угледала тебе. Научила си ме да ценим праве вредности.
Не само што сам поред тебе научила да ходам, причам, волим...
Већ си успела да ме подучиш како да гледам на свет, да се смејем и радујем.
У најтежим тренутцима мог живота, била си права мама! Помогла ми када ми је помоћ требала, некад ме пустила да сама видим шта значи бол, како бих ојачала.
И данас могу себе да назовем веома јаком особом.
Због тебе, мама!
Пустила ме да слободно бирам са ким ћу, где ћу.
Дозволила ми да путујем, излазим, да се бавим разним стварима само из једног разлога: како бих открила ко сам и где је моје место.
Због тога сам ти захвална. Због све љубави коју си ми несебично пружила.
Због све жртве коју си учинила за нас две.
За то што си успела да будеш и отац и мајка у исто време а да се ни једном не пожалиш на злу судбину.
Волим те, баш зато што си иста као и ја: смејеш се кад је тешко, волиш живот и када ти одузима драге ствари, а сво време си прави борац.
Уместо да се жалиш што немаш, ти се бориш да добијеш! Оно нешто... онај сјај у оку.
Због свега тога, за мене си била и остаћеш најспецијалнија међу женама.
Хвала ти за сваку сузу коју си због мене пролила, за сваку седу длаку на глави, за сваку бригу када ме нема до касно ноћу, за сву помоћ, за то што си једина која ме никада неће заборавити ни издати!
Волим те, мама!
Срећан ти рођендан!
Надам се да ће ти Бог подарити све оно што си ти нама подарила. Заслужујеш да будеш најсрећнија жена на овој планети! Заиста заслжујеш!

 

У сутон

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2011

Сунце је тог дана обасјавало сваки делић улице. Облака није било, а небо је ширило најлепше нијансе плаве боје, која се преливала у љубичасту.
Низ широке булеваре, ширио се мирис тек процветалих ружа.
На солитеру, двоје људи.
Он премотава филм већ Бог зна који пут у глави. Размишља, боли га, бори се са самим собом.
Скоро је преживео две операције ноге. Једва се извукао.


Малени дечак. Тек му је неких пет година. У влажном песку гради кулу. Скоро је при крају. У једном моменту, тетка га узима у наручје, а сузе су јој већ исквасиле лице. Дечак је збуњен, гледа уплакану тетку, окреће се ка кули, али је руши ветар. Исто тако се срушио и остатак његовог живота.


Петар гледа у парк који је посећивао са Маријом. Тамо су се први пут срели, када је он још био у колицима. Она му је дала снагу да поново стане на своје ноге. Шта ли се пореметило у свему томе?
Марија ћутке јеца, стојећи на десетак метара од њега.

Први родитељски састанци, али без родитеља. Тетка му организује живот, тетка је борац. Труди се да га учини срећним, али он то не може.
"Зашто ја немам маму и тату као сва друга деца?" Невино питају његове плаве окице.
Тетка не може да одговори. Речи су јој се заледиле у грлу и не могу да излете. Али јој се кроз главу врта слика оне саобраћајне несреће.


"Петре, у име оних ситница које смо делили... у име онога што си од мене направио! Молим те, немој да ме остављаш саму. Ти си добар, разуман човек. Ти можеш ово да прегураш! Заједно ћемо ово прегурат, обећавам!  Дај ми руку. Немој да идеш." Изговара Марија, а у гласу се препознаје несигурност и велика доза страха.

Његова мала матура. Сам је. Тетка је оболела од рака дебелог црева и већ месецима се лечи. Музика је прегласна, он не може да се забавља. Мисли су му далеко од свега тога. Он се бори, али није сигуран да ли ће издржати.


"Сјети се како смо умијели да се смијемо! Сјети се. Шутала сам и гледала твоје напаћене очи, али сам знала да у њима има мијеста и за мене! Петре, послије толико месеци, убиједила сам се да јеси сретан. Зашто сад ово радиш?" Грца, гуши се у сузама Марија, док покушава да остане прибрана.
Он ћути. Метрима далеко од ње, окренут леђима. Сутон је. Сунце већ нестаје, ускоро ће мрак. Он гледа у пролазнике који јуре за својим животима, а уствари нису ни свесни да су одавно изгубили контролу над истима.


Трећа година гимназије, '91. година, рат. Повређена му је нога и принуђен је да напусти родни Вуковар. Иде у непознато, оставља оно мало људи којима је био драг и сам мора да се избори за парче свог сунца. Тамо далеко, остају само гробови, људи више нема.


"Нијеси ли рекао да сам ја твоја? Твоје једино? Ништа се неће ријешити ако се сада бациш. Што желиш чути? Да си ми потребнији него вода, крух и сунце? Јебеш ногу, она ће се заљечити. Живот је то, Петре. Кроз живот се не корача два пута. Неки ноктима гребу молећи за још један дан, а ти би твој скратио?" Она успева да се смири, али тек сада схвата колико је битно да је послуша. Жмури. Отвара очи. Он се ближи ивици.
"Петре!" урличе из свег гласа.
Али, било је касно.

 

Не заборави ме

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2011
Миловала ме је по коси са тек убралим маслачком.
Стезао сам у руци хемијску и размишљао о чему да пишем.
"Напиши ми песму! Пиши о мојим коврџама, о мојим љубичастим очима! Пиши.." Молила је.
Тупо сам гледао у Дуњине веселе очи, али нисам могао да пишем. Како писати о срећи?
Бојиш се да тим преласком по папиру не исквариш њене локне, ако о њима почнеш да пишеш, да не засузиш њене очи ако их у песми споменеш.
Осећај када јој држим руку, не може да се опева у песми. То је, ипак, најинтимнија ствар. Када пуштам да сви проблеми и бриге одлутају негде далеко, бар на неколико сати. И да је за то време чврсто држим привезану уз себе, како ми случајно не би измакла, да се не би провукла и измигољила кроз моје прсте и одлепршала.
Млада је. Њено лепо бело лице подсећа ме на мајку када је била млада. Од њене смрти, постао сам затворен младић. Све док се није појавила она. Моја Дуња.
"Душане, ни један стих ми ниси посветио!" Бурила се малецка. А чини ми се, и та љутња јој је дивно стојала. Кроз намрштене обрве лебдила је чежња за мном, и знао сам да ће то брзо проћи. Она не зна да ме не воли.
Чувао сам је. Писао сам књиге о животу, о смрти, о љубави. Издавао сам их, али нигде није било ни речи о Дуњи.
"Ти дивно пишеш, Душане. Све девојке су усхићене склопом твојих мисли које у реченице претвараш. А, има ли ту негде мене?"
Ех, Дуња, Дуња, када би само знала да си ти свуда око мене присутна. У сваком човеку, у сваком удаху ваздуха, у свакој шољици кафе коју изјутра попијем. И управо тако, ти ме одржаваш у животу, на ногама. Али не смем ти то признати.
Да сам јој признао, уплашила би се као малена куца и сакрила би се под неком стеном.
Ћутао сам, а волела ме је.
И ја сам је волео, али растанке нисам подносио.
Ћутао сам све док једног дана нисам на улазним вратима стана нашао поруку. Од тада говорим и оно што не треба. А она је отишла, а нисам јој ни песму написао.
Од тог немилог догађаја, у џепу панталона носим папир испресавијан, изгужван.. али и исписан. На њему су најлепше речи, само за моју Дуњу.
Сад више не морам да се плашим да искажем све што сам осећао. И онако је више немам.

Глума и ја као део ње.

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011
Када сам први пут добила понуду да глумим, нисам могла да је прихватим, из здравствених разлога. Баш тих дана, рука ми је прошла кроз прозорско стакло и умало да останем без деснице.
Две недеље нисам могла да пишем, те сам гледала зидове своје собе и трпела болове.
Касније се испоставило да је један момак одустао од представе, а фестивал се ближио. Он је имао само 2-3 реплике, таман довољно да ја први пут ступим у контакт са даскама.
Трема је била превелика, иако сам имала да кажем само неколико речи. Касније је одустао још један момак, те је моја прва већа улога, била мушка улога у Нушићевом "Др"-у.
Потом су уследили преводи са енглеског, које смо изводили такође са школским позориштем.
Пошто сам већ била члан студентског позоришта, ишли смо на турнеје са разним рецитацијама. Коначно, дошло је до идеје да спремамо "Избирачицу" Косте Трифковића.
Што је за мене био велики изазов, имајући у виду да сам требала да глумим добрицу, мирну и повучену девојку. Што се не може рећи за праву мене.
Избирачицу смо извели 5 пута.
Онда сам се учланила у још једно позориште.
Убрзо сам схватила да немам времена за себе, за учење, за испите који су се ближили.
Овога пута сам се сабрала, распоредила своје обавезе, што се касније и исплатило.
Ми смо се спремали за крај маја, а 11. смо имали изненадни фестивал. Пре тога, интензивне пробе, сати проведени уз текст, скоро да роним сузе од умора.
Сцена ми је постала најбољи пријатељ. Искажеш осећања, чак и сам почнеш да верујеш у све што радиш. Ни трунке од треме. Одавно сам заборавила шта је трема.
И засветлиш на сцени!
Ето, од свих учесника, додељена ми је награда за најбољу женску улогу. Истина је, са том дипломом не могу ништа, али чисто као признање уме да ласка.
Сада са студентима завршавамо "Женски оркестар" и ускоро летимо на сцену.
Турнеје почеле, чека нас прво овај део, касније Будимпешта.
Прави сам доказ да неке таленте не мораш открити од малена. Док нисам крочила у гимназију, нисам ни сањала о глуми, а данас нема бољег места од сцене, за моју маленкост.

“Ako tražite definiciju glume reći ću vam da je najbolja gluma kad ništa ne glumiš. Za to se treba roditi.”

 


Ветру у инат

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2011
Једно питање ми се дуго мотало по глави, а одговор нисам могла да добијем.
Покушала сам да га потиснем, негде дубоко у себи, али није то тако лако са питањима.
Док не добијеш комплетан одговор, не смириш се.
У суботу ми се јавио, питао како сам, чисто да провери да ли још увек дишем.
"Јеси ли срећан?" Питала сам. И још док сам писала те речи, знала сам да морам да му верујем. Желела сам да чујем позитиван одговор, више него што сам желела сунца.
То би ме, можда, коначно отерало из његовог живота.
Помисао да има ону малу девојчицу и срећан је са њом.
Ко сам ја у целој тој причи? Плус, који виси у ваздуху.
Прошло ме је разочарење, па чак и онај бес, и једино што ми преостаје је туга. Којом заливам своје шашаве мајске дане.
Највише пецка то што се све десило брзо, неочекивано. Таман сам се одлепила од његовог загрљаја, наставила да маштам о потенцијалној заједничкој срећи.
Ја престајем да му се јављам, боримс е са самом собом да не причам цео дан са њим.
Али се он јавља, пред само гашење дана: "Јеси ли добро? Ниси љута, зар не?"
Замишљам његову тршаву косу. И замишљам како ће опет да се врати... У дну улице, дечак ће свирати покварену виолину. Мрак ће грлити зелено кестеново лишће. Ми ћемо ходати једно уз друго, уз гласни смех. Обе душе биће пресуте питањима, али се ни једно од нас неће трудити да их изговори.
Сва одустајања, тада ће се исплатити.

Бар сам научила свашта из овог. Ваљда је ово била најпоучнија година до сада. Ко зна?

Сунцокрети

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2011

Нема спавања, ни предаха, ни места за обичне мисли. Она мучи себе, убија своје тело на сунцу.
У башти проводи цео дан, капи зноја јој спирају прашину са леђа. Кажу да та пријатна бол прикрива ону већу, која тиња унутар ње.
Ћутња је прегласна, тишина одзвања на свим звучницима.
Она га осећа. Његов глас јој још увек одзвања у ушима.
"Ти си моје песме стих" спушта јој се низ усне. Решила је да то буде наслов њене нове књиге.
За сва она осећања која је пробудио у њој тај Словак.
"Бар знам да сам жива." Помисли она.
Кроз маглу види онај багрем у цвету који шири свој мирис, стегла је чврсто његову руку и упутили су се ка цркви. Тамо где ће заувек да се вежу један за другог. Али, слика се ломи, као сложена слагалица. Нажалост, кроз време, неки делићи ће се изгубити.
Оне две пузле, са твојим плавим очима, заувек ће чувати у џепу свог срца. И причаће о њима, са неком необичном тугом у очима и препознатљивом сетом у гласу.
"И зашто и одакле сва ова туга, сада, мала?" Питате се.
Јер сам у његовим очима пронашла мирну луку о којој сам сањала још као мала.
Јер сам у његовим рукама нашла топлину и мир који ми је био преко потребан.
Зато што ја више нисам ја, без њега. Без његовог пријатељства и љубави коју ми је давао у плитким кашичицама.
Ево, опет ме слама свакодневно, када започиње конверзације са мном.
Његов словачки акценат ми милује косу.
И не, нећу те заборавити.
Ти си моје најлепше поље сунцокрета!
Или сам можда, ја сунцокрет. А ти си моје сунце.
Сваки пут када се склониш, почињем да тонем у своје поље туге.

P.S. Chybaš mi