Зашто тако тужно?
Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2011Деило се то пре једно месец дана. Одем у школу у 7 изјутра, после часова пробе, стижем кући око 6, пресвучем се и опет журим на пробе.
Тако је то кад желите да докажете нешто себи и другима.
Баш сам спремала текст за позориште, на врата закуца деда: "Неко хоће да вас упозна, стари рођаци."
Кад тамо, два мила и блака стара лица, и двоје младих.
"Ево ове магичне девојке! Боже, Боже, како ти пишеш, девојчице. Читао сам све твоје чланке по новинама. У сваки унесеш нешто твоје, што одише ведрим духом. Већ сам почео да препознајем твоја дела. Прочитам, тачно знам, ово је be happy написала." Изговара старац, очи му се магле, скоро да ће сузе поквасити лице.
"И књигу сам ти прочитао. Зашто тако тужно? Ти си толико талентована. Драго ми је што ти се пружила шанса. Само пиши! Пиши! Оловку да не испушташ из руке. Када сам ја био млад, побунио сам се против политике. Ни школу нисам успео да завршим! Забранили ми. Ти, хвала Богу, живиш у неком бољем периоду, више могућности... Мој савет? Да их све искористиш."
Срце ми нараста. Нисам никада очекивала ово. Да неко истински чита моје стваралаштво и да се бар за трен замисли.
Да се запита чему туга?
На то ће његова супруга, кроз шапат, мојој баки: "Сваког петка чека тај недељник да види да ли је нешто писала. А знаш да он не лаже, стварно му се свиђа."
Пред полазак ми пружа књигу са посветом. За мене је од посебне вредности.
А уствари, разлог доласка је био скроз други, да нас позову на свадбу. И ето, идућег викенда ћу имати са ким да дискутујем.
Draga devojcice.Nadam se da sve tuzno izadje kada pises na beli list hartije a da ostane damo jedna Behappy.
Аутор unajedina 24 ÐÐ 2011, 10:05