Блог рођендан :)

Аутор behappy | 25 ÐÑ, 2010

Извол'те, извол'те... :)
Опет се слави... Додуше, са малим закашњењем.
Наиме: 15.јула беше 2 године од када се дружимо.
2 године исписаних редова, тешења, бола, среће, путовања, славља...
Биле су то две дивне године. Порасла сам на овом блогу :)
Па, заслужујете славље драги моји!
Од сваког научих много тога. Хвала вам за све! Можда не бих била оно што сам, да нема вас.

Ставите капицеее :))

аа, ево је и торта :)) Не волЕм розу боју, али је такооо весела :) Као и ја.

Пријатно, драги блогери. И хајде да славимоо :)

 

Париз here we go!

Аутор behappy | 24 ÐÑ, 2010

Е, овако. Док нисмо ту, да можете да размишљате о нама, остављам вам програм са сликама.
Информисала сам се у потпуности о ценама и утисцима о Паризу и морам рећи да сам веома узбуђена. Нема шта, биће ово искуство мог живота.

Бићемо смештени у хотелу Novotel Est

 

А ево и шта ћемо све видети:

Зар није очаравајуће?
Многи који су га посетили кажу - најлепши град на свету. Ја кажем да са нестрпљењем очекујем полазак!

Мисли по асфалту разбацане.

Аутор behappy | 24 ÐÑ, 2010
Буди се још један нови дан. Једнако леп, једнако другачији. Поново обећавам да ћу га проживети, да ћу сањати и да ћу бити срећна.
Ускоро ће сунчеви зраци додиривати моју препланулу кожу. Ускоро ћу пожелети сестри "добро јутро".
Пожелећу да то пожелим и њему. Али нећу смети.
Вечерас ме је једна веома драга особа научила важној лекцији:
Живот је кратак и не сме се страховати. Губићемо и разочараваћемо, али идемо даље.
Па зар нисмо и до сада губили? Чак и оне најдрагоценије ствари.
Зар се нисмо разочаравали?
Али, такође смо и добијали. И волели. И били срећни.
Са жељама је увек тако: Не треба плашити се када крећемо на пут за остварење истих. Треба се борити да се остваре.
Имам неколико зацртаних жеља, које неће сигурно, само остати речи на папиру.
Колико човек може да поднесе, нисмо ни свесни, док не окусимо.
Дошло је време да поново погледам живот у очи. Да поново заволим свим срцем.
Ово је дефинитивно моје лето из снова.
Научила, видела, упознала много људи, схватила. И срећна сам.
Да, срећна сам у својој кожи обичне девојчице.

Нека посебна особа данас слави!

Аутор behappy | 22 ÐÑ, 2010

Код нас је поноћ, тако да не замери што стиже раније...

На данашњи, и сваки следећи дан, желим ти пре свега срећу.
Да те увек прати.
А ти прати твоје снове. Сањари, као и до сада.
Нека ти путеви буду обасути латицама белих ружа...

Ево ти мало мора:

Знам да се тамо најбоље осећаш.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН!
И стварно све најбоље желим..

Париз

Аутор behappy | 22 ÐÑ, 2010

Када су нам рекли први пут, била сам сигурна да ће одустати од те замисли. Одакле њима пара за хотел у Паризу? 6 ноћења? Ма да... само у сну.
Још и авионска карта у оба правца.
Сииигурно.
Кад оно, што се више ближи, све сам срећнија.
Пунимо батерија апарата, има да се вратим са више од 200 слика :))
Све нешто једва чекам да се спакујем. Гледам кофер, гледа он мене... као да говори "Ма пусти ме, за викенд ћеш уживати"
А у понедељак, раном зором напуштамо Темишвар и правац Букурешт. :) И тамо ћемо имати времена да мало обиђемо град, ја на пример, први пут у Букурешт идем.
А у уторак у пола 5 ујутру мора да бИднемо на аеродрому. И Париз нас чека. :)
Ух, о узбуђењу не смем да причам. Једва чекамо.

 

Прошлост се враћа...

Аутор behappy | 21 ÐÑ, 2010

Нисам га још ни познавала, а већ сам била луда за њим.
И онда, једног кишног октобарског дана смо се упознали. Још увек памтим, да је био обучен у бело. Упознали се у позоришту... И од тог дана, све се променило.
Он је онај на врху. Ком се увек некако вратим. На ком се све некако своди на крају.
Све је било опуштено са њим.
Песма "Авлије, авлије" ће ме сваки пут на њега сећати, где год се будем налазила. И Сомбор ме толико на њега сећа... Тамо ми је спавао у крилу први пут, причао о најинтимнијим стварима...
И зближисмо се.
Наш први излазак у град. Сећам се да је имао мајицу са неким кинеским знаком.
Зашто се, сваки пут када прођем поред тог кафића, њега сетим?

                                                             ***
А прошло је наше време. И онај проклети грожђебал 2009 у Вршцу. И наше руке које се безначајно додирују, али без речи. Знала сам да је ту негде тачка, која је можда одавно морала бити стављена. Зато што сам отишла, по ко зна који пут, предалеко.
После тога сам дуго, дуго спавала у његовој мајици коју ми је поклонио. И то преко моје маме. (Није имао храбрости или шта?) Али сам решила да се не осврћем.
Бог ми је сведок колико сам се пута после тога заљубљивала и била срећна, и као да је знао кад да дође. Онда када сам најсрећнија.
Али су сви они прошли, и ја се опет, не тако срећно одљубљивала. Жалила за данима који одлепршаше... а он, буквално заиста престао да се јавља.
                                                            ***
Највећи проблем је, што су наши родитељи најближи пријатељи. Хтела не хтела, на њега ћу често налетати.
Мој рођендан. Ја заљубљена у пуном јеку. И мама ми саопштава да и Он долази.
"Знаш ти мала, већ шта ти ја желим". То ми је рекао. И буквално је то био цео наш разговор. Ја имадох неког другог за тај дан.
Пре неки дан бејах поново код њега кући. После толико времена... Брат му магистрирао, па ишли да честитамо.
А он, као и увек природан. Мало се поружнио, али ипак је то онај исти П. у ког сам се заљубила.
И мислила сам: Преживех и то.. идемо даље...
Кад оно, данас се јавља, каже, "Мала, па нема те ни да се јавиш".
Али зашто? Зашто ужива да ми се увек и поново враћа?
И зашто се ја увек збуним и не знам шта ћу? Зашто једноставно не могу да не осетим ништа?
Не знам.
Али пука реалност је да се све на њему завршава.
Иако никада ничега и није било.

Ко те има... тај те нема...

Аутор behappy | 18 ÐÑ, 2010

Не знам да ли је то у мени проблем, или увек волим да бирам оне не додирљиве, о којима могу само да сањам.
Чезнем.
Али не жалим. Тих дана бејах најлепша. И не, нисам на себи имала ни трунчицу шминке. Само сам зрачила на неки посебан начин.
Зато што сам сањала.
И још увек сањам.
И онај твој поглед... мислим да лечи све ране.

Здравица

Аутор behappy | 17 ÐÑ, 2010

Најлепши је осећај знати да постојиш,
Само се питам, да ли се састанка са мном бојиш?
Пролази време, мењају се снови,
У мој живот улазе и излазе нови,
Али увек и после свих, остајеш Ти.

Хеј Ти! Окрени се и опрости за све,
Што је икада речено и урађено.
Хеј Ти! Замисли бескрај, замисли звезде,
Тамо се негде, моје жеље гнезде.
Хеј Ти! Који си далеко,
Веруј, да стварно те воли неко.
О теби мисли, о теби пише,
У међувремену спава, сања и дише.
Хеј Ти! Сећања пробуди,
И бар још трен поред мене буди.
Причај ми свашта, испричај ми лажи.
Да сам ти недостајала, бар једном ми кажи.
Хеј Ти! Са велимим словом!
Шта се може заменити са празнином овом?
Хеј Ти! Хвала ти за снове,
Хвала за незаборавне тренутке ове,
Хвала ти што дугове моје плаћаш,
И хвала ти, што ми се ипак понекад враћаш.

 

Не смем и не желим да се кајем. Шта је било било је. Ниси. Али бар још једном да се поздравим са тобом, да ти махнем и кажем "Збогом". Научила сам поред тебе много тога. Хвала ти на лицемерју, на болу. Све ће ми то помоћи да изградим своју личност.
Тако ми свега - више те никада нећу тражити.
А знаш да ја своја обећања не газим!

У неповрат са њим.

Аутор behappy | 15 ÐÑ, 2010

И тада, када су се моје усне спојиле са његовим, осетила сам како се сва она чежња претвара у могућу срећу. Тренутак када дотичем усне свог професора. Све се одједном измеша и уопште више нисам сигурна да ли желим за другога да се удам. Мислила сам да ће одједном савест да ме препадне и тргне из овога. Он је верен, ускоро ће пред олтар... Али умоесто да ме одгурне од себе и каже: "Клинко, па ти си ми ученица! Ја се женим!", он ме привија уз своје тело и спуштам главу на његове груди. Кроз главу ми пролази само једна ствар: "Ово је најсигурније место на свету. Ја одавде не идем!" Очи се одједном магле, а суза ми кваси благо румене образе.
"Ово је грех. Ви сте верени, а ја заузета."
"Не знам зашто, ал се не осећам кривим. Је ли и то грешка?"
Подижем поглед и моје се очи сусрећу са његовим. Небо је ноћас наша граица. Пружа ми руку и прихватам је, подсвесно знајући да сам му дала дозволу да ме води у грех. Нисам могла да верујем да ово радим Милошу.  Да он вара своју дугогодишњу девојку. Нисам знала зашто једноставно не могу да станем? Да само изговорим: "Професоре, ја даље не идем" а ја сам својим стиском руке оверавала да не желим да прекинем ово лудило.
Стојимо поред Дунава и ветар је нервознији него обично. "Никада се овако нисам осећао. Као онда када знаш да ће сутра бити крај света, а теби то и не смета посебно. Јер, знаш да имаш све што си икада желео."
Окреће се према мени, као витез који је управо освојио тешку битку. Стајали смо на удаљености од неколико милиметара, држећи се за руке и пиљећи тупо у туђе усне.
"Ви сте први мушкарац који ми се свидео од када сам крочила у гимназију. Мислила сам да ће све проћи. Имала сам друге, сањала, али сам само у Вама видела правог мушкарца. И... да..моја сте највећа слабост."
"Само да си мало старија... кунем се да бих отказао веридбу и оженио тебе. Али ниси ти озбиљна, твоје време тек долази. Не можеш се тек тако удати јер је другој особи време дошло. Али си она о којој сам сањао. Сваки пут када се насмејеш, дајеш ми снагу. Када гризеш усне, ја полудим! Желим само да бар на трен у теби уживам. У твојим уснама са укусом јагода и мирисом пролећа."
То вече нисам могла да се уздржим и без трунке гриже савести, дала сам се цела особи која је била мој професор, старија од мене 13 година и 1 дан. Та особа беше верена, ја бејах са особом која ме је волела. То вече нисам осећала разочараност јер је то био мој "први пут". Не, чак ни што сам некога преварила, а њему била друга.

 

Ој Карловци, место моје драго!

Аутор behappy | 14 ÐÑ, 2010

Сремски Карловци. Моја највећа инспирација. Најбоље и најефикасније пуњење батерија.
Дунав, Стражилово, људи које волим, и које тек тамо упознајем и одмах заволим.
Код мене је проблем што људи на први поглед мисле да сам арогантна, али зато ме убрзо сви заволе. Није да сама себи ласкам, али то је тачно. Веома лако остварујем нова пријатељства. Тако је било и сада.
Другари из Сиднеја, Републике Српске и Карловаца ће ми заувек бити у срцу, свако на свом месту.
Било је забаве нон-стоп, лудовања, смеха, игара, учења, и све је пролетело тако брзо...
Између осталог, обишли смо Фрушкогорске Манастире, Београд, Нови Сад, Сремске Карловце, наравно-уздуж и попреко.
Пили свако вече вино, ђускали, играли коло на сред Кнез Михајлове, певали на Калемегдану из свег гласа...
И не, нисмо плакали. Ово је било најбоље искуство у мом животу.
Невероватно је колико ме организаторка кампа хвали, и баш ме јуче упознала са доктором на универзитету, кардиолог по струци. И ето, рекао ми је да мој највећи сан-да купим кућу у Сремским Карловцима, није неостварив.
Свако вече до 3, са професором са којим сам се тако зближила... који ми је помогао да пребродим неке љубавне јаде. :)
Осмех ми не силази са лица. Имам толико успомена да бих могла цео живот од њих да живим.
Завршна приредба-мало глуме, мало фолклора.
И данас сви се растајемо, паметнији и много богатији и духовно и ментално.
Ја се могу сврстати у најсрећније девојке овога света. :)
Наравно, није прошло без симпатија. Неко има најлепши поглед на свету. И глас.

Коначно сам упознала предивну Миру која је дивна жена и прави изврсне куглофе. Чисто да знаш Миро, дивим ти се како све успеваш да постигнеш!

Господин.

Аутор behappy | 3 ÐÑ, 2010

Осећам се дужном да му посветим неколико редова. Опет и поново.
Јуче беше 11 месеци од када смо се упознали. Уствари, све и јесте магија, од самог почетка.
Од када сам му стиснула руку и он је са осмехом изговорио: Милош.
Осетила сам нешто.
Онда су уследили догађаји који су ме натерали да се тако проклето заљубим у њега.
Када ме је одвикао од неких лоших навика, имао толико стрпљења да ме учи да играм билијар (који заправо, ни дан данас не разумем), није се љутио када погрешим.

                                                     ***

Знате ли онај осећај, када је просторија пуна, и одједном се сви разиђу, а ви останете сами, са својим болом? Тако сам се осећала када сам га последњи пут загрлила и отишла.
Било је то моје најтеже "збогом".

                                                     ***
М. је имао посебну моћ читања мисли. Увек је знао шта мислим, само када га погледам. Просто је знао.
Када су ми понестајале речи, умео је да ме допуни.
Знао је шта осећам, чак и ако ја то нисам могла обичним речима да опишем.
"Али коме су потребне речи када знам како се осећаш?"
Зато је он умео да користи речи у право време.

"Хвала Му што те је створио!"- то је увек говорио.

Прелиставам поруке и пожелим... Чврсто пожелим да вратим време... или да бар обришем оно што сам рекла. Да после свега са тобом говорим о "новој потенцијалној љубави", која је ишчезла исто као што је и дошла.
Да те повредим до зла Бога, као да немаш осећања.
Волела бих, али не могу. "Извини" и не значи пуно, зар не?
Али знам да си ми опростио. Зато ти хвала. Увек си био бољи човек од мене.

 

Пронаћи срећу-остати слободан.

Аутор behappy | 2 ÐÑ, 2010

Када је све црно, сабери се. Зажмури, стегни песнице и реши.
ТИ МОРАШ ДАЉЕ!
Нико не чека док теби не буде боље. Живот не чека.
Живот тече даље и носи са собом и добро и зло. Ми само бирамо.
Уместо ножева, изабери лале.
Уместо мрака изабери топле капљице кише са мало сунца.
Уместо блата изабери песак.
Уместо боли изабери осмех!
На нама је.
Срећа је приватни избор. Не мораш, а можеш да је изабереш.
Али, они тренутци неизмерне среће су незаменљиви.
Када лежите у трави, сунце вам озарује лице, мирис свеже покошеног жита се шири око вас, а ви сте ту. И драге особе су ту. И коме онда, треба вила у Дубајиу?

Најтеже је, када спознамо да је срећа сво време била у нама, а ми нисмо били способни да је "извучемо" и "употребимо".
Живети по свом. Бити слободан, летети, љубити, сањати, волети, трчати по бескрају и опет назад у наручје нечије.
А чак и када се све нагомила, суза крене иако желимо да је задржимо... неко ће бити ту.
Неко ко ће је обрисати и стегнути нашу шаку. Пријатељ, мајка, брат, сестра... Било ко.
И не треба патити за свима.
Ни "сви" не пате за нама.
Не дајте на себе, пронађите срећу и уживајте.

По растанку

Аутор behappy | 1 ÐÑ, 2010

I

Реци ми сад, када већ прошло све је:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи,-

реци, да л' те је моја
туга болела
некад, кад сам те много,
много волела?

Реци ми сад, кад ме не волиш више;
Кад ти се прошлој руга нова срећа;
И кад се дана који некад бише
Душа ти само кад ме видиш сећа,-

реци, да л' те је моја
радост болела,
једном, кад нисам више
тебе волела?

 

II

Некад сам била добра и млада
И поверљива и пуна нада,
некада пре;
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са реч и две.

Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу први који
беше драг.
Па иза свега што си ми рек'о,
каткад сурово, каткада меко,
остао је траг.

Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би' рећи мог'о
онако доста, онако много
са реч и две.

И кад би данас пришао мени,
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о
била је лаж.

Десанка Максимовић