Сутра је нови дан...

Нисам га још ни познавала, а већ сам била луда за њим.
И онда, једног кишног октобарског дана смо се упознали. Још увек памтим, да је био обучен у бело. Упознали се у позоришту... И од тог дана, све се променило.
Он је онај на врху. Ком се увек некако вратим. На ком се све некако своди на крају.
Све је било опуштено са њим.
Песма "Авлије, авлије" ће ме сваки пут на њега сећати, где год се будем налазила. И Сомбор ме толико на њега сећа... Тамо ми је спавао у крилу први пут, причао о најинтимнијим стварима...
И зближисмо се.
Наш први излазак у град. Сећам се да је имао мајицу са неким кинеским знаком.
Зашто се, сваки пут када прођем поред тог кафића, њега сетим?

                                                             ***
А прошло је наше време. И онај проклети грожђебал 2009 у Вршцу. И наше руке које се безначајно додирују, али без речи. Знала сам да је ту негде тачка, која је можда одавно морала бити стављена. Зато што сам отишла, по ко зна који пут, предалеко.
После тога сам дуго, дуго спавала у његовој мајици коју ми је поклонио. И то преко моје маме. (Није имао храбрости или шта?) Али сам решила да се не осврћем.
Бог ми је сведок колико сам се пута после тога заљубљивала и била срећна, и као да је знао кад да дође. Онда када сам најсрећнија.
Али су сви они прошли, и ја се опет, не тако срећно одљубљивала. Жалила за данима који одлепршаше... а он, буквално заиста престао да се јавља.
                                                            ***
Највећи проблем је, што су наши родитељи најближи пријатељи. Хтела не хтела, на њега ћу често налетати.
Мој рођендан. Ја заљубљена у пуном јеку. И мама ми саопштава да и Он долази.
"Знаш ти мала, већ шта ти ја желим". То ми је рекао. И буквално је то био цео наш разговор. Ја имадох неког другог за тај дан.
Пре неки дан бејах поново код њега кући. После толико времена... Брат му магистрирао, па ишли да честитамо.
А он, као и увек природан. Мало се поружнио, али ипак је то онај исти П. у ког сам се заљубила.
И мислила сам: Преживех и то.. идемо даље...
Кад оно, данас се јавља, каже, "Мала, па нема те ни да се јавиш".
Али зашто? Зашто ужива да ми се увек и поново враћа?
И зашто се ја увек збуним и не знам шта ћу? Зашто једноставно не могу да не осетим ништа?
Не знам.
Али пука реалност је да се све на њему завршава.
Иако никада ничега и није било.