Не знам.

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2010

 

Где си био када си ми највише био потребан?
Када сам га видела како је држи за руку и како је љуби...
Када сам ти показала онај дијалог између дечка и девојке и притом рекла да је не могуће тако нешто у данашње време, рекао си да би ми рекао доста ствари, али да не можеш.
Потом си додао да си слаб.
Па шта ћу ја?
Знаш колико ми значиш, знаш да си за ових шест и по месеци дубоко зашао када је мој живот у питању, знаш да никада ништа није могло да се одвија на бази пријатељства, да је сваки твој стисак руке за мене значио много. Да је спавање у твом крилу за мене представљало рај.
Сигуран си да осећаш исто то, а ипак, ништа не желиш да предузмеш. Бојиш се.
ЧЕГА?
Уопште не разумем ове мушкарце и тачка.
И после, када изгубе оно што су желели, а било им је у рукама, ко им је тада крив?

Мисли.

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2010

Капи кише су мазиле прозорска стакла, а њен поглед је био усмерен негде далеко...
Увек је настајао проблем, када онај који држи твоју руку није исти момак који држи твоје срце.
Неке су је усне угризле за цео живот.
Кажу да тако бива, када неко остави свој траг за собом.
У очима су пламтеле неке искрице које нико није могао да разазна.
Говорила је да је способна да заборави. А у ствари, није била сигурна ни да ли жели, ни да ли може.
Знала је само да јој је доста.
Све ју је на њега подсећало.

По моме срцу ходај...

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2010

Словак ми је рекао да ме воли, али да се боји и да је понекад несигуран у себе.
Када сам прочитала поруку, занемела сам. Нисам то очекивала од њега, искрено.
Чини ме срећном, али понекад ме толико изнервира његова несигурност и неодлучност...
То што не зна шта хоће од  свог живота...
Рекао ми је да се боји да ме не изгуби.
А ја лако могу да измакнем. То знам. Зато што не волим монотоне ствари.
Оним ме је дрмнуо.
Баш онда кад решимо да их пустимо да оду, они знају да буду посебни :)


Венчање које помало боли.

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2010

Чула сам да се ових дана жени. То ми је сломило срце.
Стога сам сматрала то као идеалну прилику да спакујем све успомене на њега и уклоним их из мог живота трајно.
Жао ми је.
Али сам срећна јер ће оженити дивну девојку која ће вероватно бити 3 пута боља жена од мене.
То му и желим. Пуно среће.
Сањала сам дуго да ћу му бити жена, једног лепог дана.
Мислила сам да смо сродне душе. (Потајно, то мислим и сада)
Развучем осмех и ето.
Пролазим поред цркве данас.. нешто ме стеже у стомаку... а није од глади. Ко зна, можда је баш тада постао њен муж, и пред Богом.

 

Немој да ми узимаш љубав

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2010

Постоји једна румунска песма, која ме увек погоди. Послушајте је, а ја вам шаљем превод.
 

Немој никада да ми узимаш љубав

 

Можеш да ми узмеш све најскупље што имам,

Можеш да ми узмеш дане, ноћи и године, колико желиш,

Да ме оставиш самог на одређено место
Одакле не могу никада да се вратим код мојих,
Али никада немој да ми узимаш љубав...
 

Можеш да ме сравниш са земљом
Да ме газиш хиљаду пута
Да ме угризеш и онда позовеш  ветар

Да ми разбаца тело на милион страна,

 

Али никада немој да ми узимаш љубав

Јер тада ћу умрети, од недостајања,

И дани ће бити као никада до сада,

Од недостајања тебе, да, да, да...

Можеш да ме сипаш у чашу са водом

Или да ме заборавиш на дну мора између риба грабљивица

Да ме оставиш да плутам по мртвом мору

Или из неба са кишом полако да капљем.

 

Али никада немој да ми узимаш љубав

Јер тада ћу умрети, од недостајања

И дани ће бити као никада до сада...
 
Љубав. То осећање које ти даје крила, а у истом моменту их подкресује.
Нешто за шта никада нећу имати речи.
Нешто свето, а у истом моменту нешто што ди задаје бол.
Када ме боли његова туга, а због његове среће не могу да заспим.
Када ме изнервира и дође ми да одем од њега заувек, да одустанем! Да га ошамарим и узмем првог који ми се на путу појави, само да бих га направила љубоморним. А он се баш у том мом налету беса појави са најнежнијим речима и... идемо све поново.


"Збогом", најтежа реч у било ком језику.

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2010

Најтеже, уствари, нам пада заборављање.
Најтеже је изговорити "Збогом", окренути се, избрисати успомене, набацити осмех и отићи.
Тешко заборављам, а не свиђа ми се ни да будем заборављена. Да ме неко одбаци из свог живота, као да му никада и нисам значила.
Синоћ сам, сасвим случајно сањала чудан сан, одатле је све и пошло.
Постоји један дечко (помињала сам га на крају 2009. године), који ми још увек не да мира, а ја не могу да му пружим шансу јер моје срце припада другоме.
Синоћ сам сањала да ми је дошао под прозор, и запевао једну од мојих омиљених песама: "Yesterday", пружио ми корпицу са 101 ружом и запросио ме, а још и додао:
"Знам да волиш другога, али, ја рек'о да пробам".
Бризнула сам у плач јер сам се нашла у нелагодној ситуацији, и пошто сам му рекла да ћу размислити о понуди, одједном су се пробудили сви битни мушкарци који прођоше корз мој живот (њих троје).
У животу ми је увек било тако. Када одустанем од нечега, то се одмах врати у мој живот.
Значи ли то, да заправо никада не треба затварати врата уз "Адио!"?
Не знам. И нервира ме то што сањам јако ретко, једном у 3 месеца, али ме тај сан поремети.

 

И нетипично за октобар- невероватно сам срећна. :) Мислим да је Словак главни кривац.

Страница из прошлости.

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2010

Прошла јесен је била обележена њиме. Онако као печат.
Али само зато што ме је научио да растем у љубави. И онако детиње, припадала му је моја душа.
Сада је мало другачије. Сећамо се изговорених речи, које се чине тако старе...
Подсетила сам га на нашу песму. Насмешио се и рекао да нам је било лепо.
Сложила сам се са тим.
Питао ме је: "Како ти увек можеш са свима да останеш, после свега, у добрим односима".
Још увек не знам одговор.
Али знам да ме је Сремац научио многим стварима.
Први је који ми је посветио песму, први који ме је саветовао.
И ево, после 5 година, могу да кажем да ми је остао пријатељ. Који је ту када затреба.
И једна лепа успомена.

Немају све приче срећан крај.

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2010

Упознали су се на Светосавском балу Темишварске опере. Бечки валцер је био први корак до њеног срца.
Брзо су освојили једно другог. Својом позитивношћу и дивним осмехом, одмах је успела да га очара. А он својом мужевношћу, јаким карактером и жељом за миром је задобио њено потпуно поверење.
Тако су једног хладног мартовског поподнева добили назив "пар".
После скромног венчања и обећања да ће заувек бити ту једно поред другог, неколико суза радосница, родила се велика жеља-да добију дете.
Кажу, баш оно чега се плашиш, може да те задеси. Тако је и са њима било. И поред све упорности коју су улагали, дете није долазило на свет.
Обишли су све боље лекаре на свету, али ништа.
После 3 године брака, Бог их је погледао и она је затруднела.
Једног топлог августовског дана, после тешког порођаја, на свет је дошла мала девојчица, којој су дали име Нада.
Нада је расла усрећној породици, са родитељима који је воле и који се и међусобно воле, али пре него што је испунила 7 година, и пред сам почетак њеног школовања, уместо да њени родитељи иду у куповину новог ранца, пернице и оловака, они су кренули у куповину колица за ћерку која је остала непокретна.
Када је девојчица невино трчкарала са својим другарицама, прелазећи преко шина, не мислећи да се приближава воз, великом брзином доживела је велики кошмар.
Поред тога што је присуствовала трагичној смрти своје другарице, остала је обележена до краја живота.
Оно што је њеним родитељима давало снагу за борбу, била је љубав коју су осећали према том маленом бићу које су чували као мало воде на длану. Тата морнар није долазио кући месецима и радио је 14 сати дневно како би помогао својој јединој ћерци и вољеној жени.
Жена се мучила ноћима, плакала, борила се сама са собом. Дању је бринула о Нади, писала и писање уновчавала.
Живот их није мазио. Али када су се услови "побољшали", водили су необичан живот, али је најважнија била она срећа која их је испуњавала данима које су проводили заједно.
Ништа на свету није могло заменити тај осећај испуњења.



Пост скриптум: Прича је настала из разлога што сам у последњих неколико дана чула подоста сличних прича, а један и видела. Око нас се дешавају страшне ствари, а ми патимо због неке тамо не узвраћене љубави, слабе оцене или неке треће безвредне глупости?
Волела бих када би сви људи схватили колико је драгоцен и леп овај живот! А не да то схвате тек поред неког сличног догађаја. "Ово је мој допринос". И један велики осмех и аплауз за људе који се сваког дана боре са оваквим и горим проблемима.

Eкспрес за север

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2010

Eкспрес за север


можда нико није умео да те жели овако
као ја ноћас.

Твоје руке беле као самоћа
твоја бедра са укусом платна и воћа
твој мало шуштави глас.

Са носом дечачки прилепљеним
уз окно вагона,

нејасан самом себи
као опроштајно писмо падавичара,

и чудно узнемирен топлином
као размажен пас,

путујем, ево, путујем
да натрпам у главу још неслућене пределе,
да дрвећу пожелим најлепшу лаку ноћ
на свету,

да се вртим као лишће,
као ветар по травњацима,
као звезде и птице

да мало немам план

да имитирам клавијатуре,
лифтове
и океан

да заборавим руку на твом струку
и лице уз твоје лице.

(М. Антић)

 

Моје жеље се сада своде на једну: Да проводим време са тобом.
Да се дан заврши нашим разговором, да понекад одсањам нешто, што у реалности не може постојати. Да те окрзнем погледом док спаваш...
Да будем она којој је стало.
Да чекам, опет чекам, и чекам.
Тренирам своје стрпљење.
Да те подигнем када паднеш, уз најнежније речи, које сам само за тебе чувала.
Да ти стегнем руку када су речи сувишне.
Да те загрлим...
И док ово осећање у мени расте, растем и ја.
У очима ми нацртан твој лик, у ушима ми уклесана мелодија твога гласа...

Он и ја.

Аутор behappy | 11 ÐÐ, 2010

"Зато што нама није потребно 200 година, ни 50, чак ни само 10 да бисмо знали како онај други мисли. Зато што ми, заједно, заборављамо на све око нас, и свет који смо сами креирали је опробан бојама и магијом. Зато што толико бринеш о мени и волиш ме због онога што јесам. Свакако сам сигурна да ме нико не познаје као ти. Зато што имаш стрпљења. Зато што, пре свега, ти си ми најбољи пријатељ, који ме слуша и увек зна шта да каже. Зато што се смејеш са мном, а онда када сам плакала, успео си да ме насмејеш.
Зато што имаш велику душу а ипак си ироничан. Зато што ме увек насмејеш. Зато што стварамо приче, у које само ми верујемо.
Зато што сам се, твојом заслугом, упознала са срећом. Зато што, када сам са тобом желела бих да се време заустави. Зато што си све оно што сам икада могла да пожелим. Чак и много више од тога.
Због свега тога, и не само, волим те."

 

Живот.

Аутор behappy | 8 ÐÐ, 2010
Трчи!
Не осврћи се, чак и када почнеш да се саплићеш о прво опало октобарско лишће.. Подигни се.
Дан није тако сив, чак иако се касно раздањује.
Корачај поносно својим степеницама. Видиш ли сунце?
Ако га не видиш, ал' ти зраке сигурно осетити можеш. Како шарају површину твога тела, како ти греју власи косе...
Зато се немој предавати.
Чак и када дође суморни октобар... иди даље.
Чак иако осећаш да све пропада, да живот губи контролу - покушај да се оријентишеш на гужву, на посао и рад и неће остати слободног времена за патњу.
Зато нам животи и јесу такви - трчимо.
Немамо времена за породицу, за пријатеље још мање. Трчимо.
Немамо времена да размислимо. Само идемо напред ка неким својим циљевима... Јесмо срећни, али, да ли су срећни и људи око нас?

Јесен. Он. Ми. Све.

Аутор behappy | 5 ÐÐ, 2010

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

                       Велимир Рајић

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече "Хвала!" ...
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп'о расу?

Ал 'не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива ...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива ...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис'о њој, к'о жени,
Нек 'мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И сапутаце вецно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!"

 

Не знам. Зашто после сваког лета мора да дође једна јесен, суморна и тужна. Тешка. Кишовита... Јесен која пере успомене, која покушава да их обрише са лица земље..
Али оно што знам, чувам у себи.
А то је, да поред тога што сви мисле да сам егоиста (или велика већина), ја први пут могу да кажем да сам нашла неког због чијег бих одласка патила.
До сада нисам знала да патим за мушкарцима. Два дана, три.. А сада је нешто другачије.
Дошла је јесен.
Живот се закомпликовао. Долећу увек нове особе на плато животни, а старе се губе..
Јако мало особа остаје ту.
Онда схваташ за кога се вреди борити, а ко, пак, није за тебе.
Дошла је јесен, а јесен ми обично тешко пада. Притиска ме јако.
Сета ми се улива у вене и то не могу да игноришем.
Да ли је то можда због поновног одласка у Србију, проласка поред болнице и одласка на гробље.. то не знам.
Али знам да сам тада пожелела да имам нечију руку у близини, коју могу да стегнем.
Да зажмурим.
Да прогутам кнедлу и да се пробудим са замагљеним очима.
А уствари су ми очи биле замагљене од суза.
Зашто је морала да дође јесен?

Најлепши осећаји на свету:

Аутор behappy | 3 ÐÐ, 2010

Када причамо 75 минута непрекидно, и тек кад спустим слушалицу, сетим се да му нисам све рекла. А онда се и он исто сети, па ме опет позове.
Када зовем другарицу и она пита: "Је си ли пре мене причала са њим?" А када ја одговорим са "Да, зашто?", она каже "Трепери ти глас од среће".
Када прецртавамо дане у календару до 23. Тад ћемо напокон да се смејемо уживо, да се загрлимо и одсањамо један сан...

Када ми напише да сам му данас више недостајала него јуче.

 

Писмо које никада неће бити послато.

Аутор behappy | 1 ÐÐ, 2010

Цењени Мој,
улазим већ у шести месец живота а да си и ти ту негде. Учинио си ме најсрећнијом девојком малим гестовима. Када ми пожелиш лаку ноћ и тркамо се ко ће да први да каже "Спд", када ми пожелиш добро јутро и пошаљеш велики виртуелни загрљај, да "расаниш сањиво". Када причамо и гледаш ме право у очи и одједном спустиш твоју главу на моје раме, тамо где ти је и место.
Када хоћеш да се одвојимо од свих, само да ми кажеш да сам ти недостајала, или пак, када ме загрлиш на растанку и знам, нећу плакати. Дајеш ми снагу.
Тим поступцима си ме убедио да ми је поред тебе најлепше.
Јер никада нисам сама.
Када сам тужна, а то нико не може да разуме, кажеш ми најлепше речи и сузе сасуше.
Или када сам срећна, покушавашда се радујеш мојој срећи.
Толико ме добро познајеш, да сам већ зачуђена.
Зато и не могу да те лажем. Ти знаш шта осећам!
Први пут сам дрхтала. Бојала сам се да те дотакнем...
Није више тако. Сада си део мене већ.
Могу да причам сатима а да знам да ти није досадно. И онај твој поглед и моје: "Шта је сад?"
Једино су ми јутра тешка. Кад се пробудим и знам да ће проћи неко време док те не будем опет видела.
Нека празнина која изједа изнутра.
И када легнем, згурим се, као да очекујем да ћеш доћи, ухватити моју руку и да ћемо продужити ову ноћ.
Засузиле су ми очи када си ми рекао "ти си најбоља мећу најбољима!".
И дан је сив ако ти не чујем глас и оно одугловачење пред крај.
Јутро без тебе није јутро, а ноћ се зове Туга. Већ и ваздух на тебе мирише, и облаци су попримили твоје боје.
Као да се бојим да те пустим, да се нећеш вратити...
Драги, само се бојим да смо отишли предалеко.
Бар ја. Пустила сам опет осећања да ме воде, без употребе главе.
Сати, дани.. месеци. А скоро ни један дан није прошао без Тебе.
Било је суђено да ушетамо једно другом у живот. Није уопште важно како, ни зашто, ни шта смо једно другом.
Важно је да смо ту.
Носталгија је већ јача од мене. Недостајеш ми, али још само мало...