Сутра је нови дан...

Упознали су се на Светосавском балу Темишварске опере. Бечки валцер је био први корак до њеног срца.
Брзо су освојили једно другог. Својом позитивношћу и дивним осмехом, одмах је успела да га очара. А он својом мужевношћу, јаким карактером и жељом за миром је задобио њено потпуно поверење.
Тако су једног хладног мартовског поподнева добили назив "пар".
После скромног венчања и обећања да ће заувек бити ту једно поред другог, неколико суза радосница, родила се велика жеља-да добију дете.
Кажу, баш оно чега се плашиш, може да те задеси. Тако је и са њима било. И поред све упорности коју су улагали, дете није долазило на свет.
Обишли су све боље лекаре на свету, али ништа.
После 3 године брака, Бог их је погледао и она је затруднела.
Једног топлог августовског дана, после тешког порођаја, на свет је дошла мала девојчица, којој су дали име Нада.
Нада је расла усрећној породици, са родитељима који је воле и који се и међусобно воле, али пре него што је испунила 7 година, и пред сам почетак њеног школовања, уместо да њени родитељи иду у куповину новог ранца, пернице и оловака, они су кренули у куповину колица за ћерку која је остала непокретна.
Када је девојчица невино трчкарала са својим другарицама, прелазећи преко шина, не мислећи да се приближава воз, великом брзином доживела је велики кошмар.
Поред тога што је присуствовала трагичној смрти своје другарице, остала је обележена до краја живота.
Оно што је њеним родитељима давало снагу за борбу, била је љубав коју су осећали према том маленом бићу које су чували као мало воде на длану. Тата морнар није долазио кући месецима и радио је 14 сати дневно како би помогао својој јединој ћерци и вољеној жени.
Жена се мучила ноћима, плакала, борила се сама са собом. Дању је бринула о Нади, писала и писање уновчавала.
Живот их није мазио. Али када су се услови "побољшали", водили су необичан живот, али је најважнија била она срећа која их је испуњавала данима које су проводили заједно.
Ништа на свету није могло заменити тај осећај испуњења.

Пост скриптум: Прича је настала из разлога што сам у последњих неколико дана чула подоста сличних прича, а један и видела. Око нас се дешавају страшне ствари, а ми патимо због неке тамо не узвраћене љубави, слабе оцене или неке треће безвредне глупости?
Волела бих када би сви људи схватили колико је драгоцен и леп овај живот! А не да то схвате тек поред неког сличног догађаја. "Ово је мој допринос". И један велики осмех и аплауз за људе који се сваког дана боре са оваквим и горим проблемима.