Dok čekam da svane novi dan...

Аутор behappy | 30 ÐÑ, 2009

Sivilo neko svuda oko mene. Tuđa tuga me boli više nego moja. I pored tuđih problema, zaboravih na svoje.

Shvatila sam da B. živi u meni. Ni jedan, ali NI jedan nije značio kao što znači on. Čekanje ume da boli, a ponekad daje ogromnu nadu. Ja živim od nade. Ja se hranim nadom.

Ali jako se plašim razočarenja. Da li ću moći da živim ako se ponovo razočaram?

Bože, znam da sam mlada, znam da će verovatno biti drugi posle njega, ali jednostavno mi on znači više od svih. On je nešto najlepše što mi se desilo u poslednje vreme. Pored prijatelja naravno...

 Želim ga, želim ga, želim ga... ponavljam u sebi tiho...

...

Аутор behappy | 30 ÐÑ, 2009

Nisam imala hrabrosti da mu kažem oči u oči. Poslala sam mu link mog bloga, i rekla mu da sam čita, i da će shvatiti sve. Pročitao je, rekao je da mu se jako dopadaju tekstovi. Ali ništa nije shvatio. Otišao je da se kupa.

"Svi tekstovi su posvećeni tebi. Ne postoji drugi način da ti kažem." Rekla sam mu. Još se ne vraća. Već sam počela da mislim: "Vratio se, i ništa mi ne odgovara..." i upravo to sam želala da javim drugarici. I od uzbuđenja, straha... poslala sam to njemu. "Kako sam glupa!!!" Govorim mu...

"Ne govori to! Da, došao sam. I... ne znam šta da ti kažem za ono što si mi poslala..."

"Znači: Ja ću uvek biti tu za tebe. Šta god i kad god ti zatreba. Jer mi puno značiš."

"Hvala ti puno. Samo da mi prođe maturski ispit, i rešićemo ovo, nekako."

"Ok..."

"Sad idem da spavam. Laku noć, lepo spavaj i sanjaj. *"

"Hvala, i ti takođe." Govorim mu.

I u trenu osećam veliko olakšanje. Postoji tračak nade, iako možda ne bi trebao da postoji. Juče je bio velik dan u mom životu. Drhtala sam, ruke su mi se tresle, osećala sam se kao da imam ogromnu temperaturu i da mi srce kuca 100000 na sat. Kao da želi da iskoči iz grudi... Ali sada je bolje. Znam da zna. 

Cekanje ubija.

Аутор behappy | 29 ÐÑ, 2009

Ja imam 16 godina. Jos mnogo toga da prozivim. Moj zivot se ne zavrsava ovde.

Skupila sam hraborst. Ne znam odakle, ne znam kako. Znam zasto: Imala sam potrebu. Čekanje odgovora, boli. Ubija. Nikada mi sekunde i minuti nisu sporije prolazili, i više boleli.

I šta sad? 

Nazad u život.

Vratiti se u kolosek, ako je to uopšte moguće.

Zaboraviti.

Možda je ovako bolje. Da sam čekala duže, osećanja bi rasla sve više. Nek ide život...

 

U srcu mom...

Аутор behappy | 29 ÐÑ, 2009
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Budim se sa osećajom praznine u stomaku. Mraz na srcu. Led u grlu.

Opet je sve crno, jer tebe nema. Ima te, ali te nema.

Sve je crno, i sve pogađa. Želim da pocepam uspomene, ali previše ih je. Svo ovo vreme, slikala sam idealnu sliku o tebi. SVI su mi govorili da si kreten, ali i pored toga, uspela sam da te vidim SVOJIM očima. I svi su nestali. Ostajemo samo ti i ja, pod uličnom svetiljkom, i dok se igram sa tvojom kosom, gledaš me pravo u oči. Znaš da sam slaba na te stvari.

„Znaš li ti, koliko mi znači tvoja podrška?“Tiho izgovaraš, podižući ruku da mi pomiluješ lice. Ja se smeškam. Biram reči, ali onih pravih, tako je malo. Teško je izabrati.

„Svi su mi govorili o tvojim manama. Niko nije o vrlinama. Ali ja volim tvoje mane, i vidim tvoje vrline“. Šapućem ti na uho.

„Ja nisam savršen“. Dodaješ, sa ozbiljnijim izrazom na licu.
„Naravno da nisi. Niko nije. Ali ja te volim, baš takvog kakav si. Kada bi se promenio, to više ne bi bio ti. To više ne bi bila ona moja Borovnica, koja ponekad ostavlja gorak trag u ustima“

„Značiš mi. I cenim te.“ Dodaješ, grleći me.

„Ne dam ti da odeš. Sita sam ljudi koji te mrze. Želim da ti pokažem svet mojim očima. Želim da ti pokažem sreću. Želim, da delimo sve. Sita sam svih drugih, i sada želim samo tebe. Niko... niko me ne može usrećiti kao ti“ Glas mi već podrhtva, ali pokušavam da se smirim.

„Ti si moj Anđeo čuvar. Ni sam ne znam kako sam te zaslužio“. Steže me sve jače.

„Poslao me je Bog, da te sačuvam od svega. Da osećam ono što ti osećaš.“ Govorim, i pogledam u nebo. Počinje kiša. Moj vrisak.

„Tako si draga“ Smeši se.

„Kad god ti zatrebam biću tu. U mom srcu, uvek ima mesta za tebe.“

„Zapamtiću to“ Nestaje u mraku.

Sanjarenja, sanjarenja... ostajem sama. Da bijem svoju bol. Ali još uvek nisam odustala.

Suze i kiša. Čini se da sve nestaje. Samo njegov dah na vratu osećam. Samo jednu boju vidim. I želim. Sklupčam se, i tako jako, najjače zaželim da dođeš. Onima koji najviše žele, želje se ispunjuju. I tako, dok želim, zaspim. I opet te sanjam. Java i snovi su mi isti. Sačinjavaš ih ti. I tako već danima...

Nije nam vreme

Аутор behappy | 28 ÐÑ, 2009
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Besno gledam sliku na pozadini. Poželim da se možda nikada nismo ni upoznali. Sve je tako lepo, do određenih granica. I tada sve biva drugačije. Bila sam srećna. I sada sam, znam. Ali su me preplavile emocije. I u trenu, osećam da te toliko volim, da jedva dišem. I da toliko mrzim sebe, što ne mogu da skupim hrabrosti, da žrtvujem svoj ponos, samo za dve reči: Značiš mi.

Zašto se toliko bojim? Kada gledam te tvoje oči, osećam da je to sva toplina koja mi je potrebna. Kada pogledam samo njegove ruke... Znate li šta poželim? Da me čvrsto stegnu i NIKADA ne puste. A tek usne... sanjam, dugo, dugo sanjam kako me ljube. Sanjam kako mu plačem u naručju, kako me mazi. Ali san ode, te i on s’ njime.

Tako sam besna, sve mi se opet skupilo. Počela sam da ČEZNEM... Očajnički svaki dan gledam tvoje slike, sa maramicom u ruci. Plačem, misleći kako si nedostižan. A tako znaš da me usrećiš. Ne znam šta mi bi odjednom. Osećam se previše zapostavljeno. Previše si dobar i lep za mene. Previše sam malena osoba da bih bila neko u tvom životu. Ali znaš šta? I te malene osobe imaju osećanja, kao što ih imaš i ti. Da sanjam, to ne možeš da mi zabraniš. Čuvaj se, gde god bio. I ne zaboravi: Previše mi značiš da bih bila ravnodušna...

P.S. U inat svima, okrećem novi list!

Sve si mi ti...

Аутор behappy | 27 ÐÑ, 2009

Bilo je divno u gradu. Puno smo pričale o NJEMU. 

Boli me svaka ružna reč o njemu. Nikada tako nije bolelo...

I kada on slučajno zaboravi da mi odgovori na neko pitanje, za mene je to već tragedija. Osećam kako mu ne značim. Ali, čim se izvini, čarolija se vraća, i opet sam srećna.

Uživala sam danas, ali mi on neverovatno nedostaje. Već danima pričamo, ali nikako da ga vidim. Fali mi njegov glas, i ono njegovo ponašanje. Ona (ne)umerena doza umišljenosti. Fali mi, da bude uvek upravu, fali mi da najbolje zna. Fali mi njegov smeh, fali mi negova pesma, njegov pogled, njegov dodir. Fali mi sve. Fale mi poljupci u obraz, fali mi ona čar u njegovim očima. Fali mi njegov blesavi hod, njegova svirka, fali mi da svima smeta, fale mi njegove šale.

I ne želim nekoga kao što je on. Ja samo želim njega. Sa svim nedostacima, sa svim manama. Fali mi. Da mi kaže kako se brine, da me nasmeje, na njegov način, da me moli za uslugu, da mi ih čini.

Neveorvatno mi fali.

Osećam prazninu u sebi kad nije tu, kao da nisam to više ja.

Iz dana u dan, moje oči sve više blistaju, usta govore, samo o njemu. Njegovo ime, postala je moja molitva, a njegova slika, ikona. Ne, mlada sam da volim. Ali, neverovatno mi znači. Niko me nije činio tako srećnom, a svojim odlaskom, ostavljao neverovatan bol. 

Smejem se, jer je u mom životu.

I na kraju, u oku mi zasja suzica, kada sam začula ovu pesmu...

Tako mi fale tvoje mane

Аутор behappy | 27 ÐÑ, 2009
Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Još uvek nisam naučila kako da te ignorišem. Kako da ostanem ravnodusna nad tvojom tankom, crvenom košuljom, i tvojim najslađjim osmehom.

Ali učim.

Još uvek ne znam kako da ti pokažem da mi značiš, i da osim tebe, ne postoji niko drugi. Čak iako su postojali, nestali su u magli, kao da nikada nisu ni postojali. Ostao si mi samo ti. Onda kada mi je teško, i ne želim NIKOME da kažem, znam, na tebe mogu da računam... Iako me uveravaju da nisi za mene, ja tvrdoglavo odmahujem glavom, i tvrdim da greše. Moje srce me vodi ka tebi, melodija tvoga glasa me doziva... I tako boli u grudima, što život igra se sa ljudima...

A meni tako nedostaješ. Iako si svakodnevno tu, osećam da si negde daleko. Da te nema...

I noćas... tako mi fale tvoje mane...

Biće bolje.

Аутор behappy | 26 ÐÑ, 2009

"I love you"... kako samo lepo zvuči...

Šta sve volim...

Volim:

Porodicu.

Prijatelje iz detinjstva (koji su mi i dalje prijatelji)... Njih tri... i komšinicu.

Prijatelje iz detinjstva. Njih nekoliko.

Život.

Smeh.

Sunce, dugu i kišu.

Pisanje i glumu.

Muziku.

Sve rođake koje sam skoro upoznala.

Volim Blaž.

Volim putovanja.

Volim mesto u kom sam rođena.

Volim Temišvar.

Volim jedan osmeh :)

Srećna sam... Puno je stvari koje volim...

Sada me najviše usrećuju njegove reči... Jer su nežne, tople i lepe.

I činjenica da ću uskoro biti sa prijateljima iz Srbije. Jeste da je malo vremena, ali naučila sam da cenim i to. 

Biće bolje... 

Jedan veliki pozdrav za sve blogere :) Sa ovom divnom pesmom... posvećujem mu je...

 

Za Casper.

Аутор behappy | 25 ÐÑ, 2009

Jedna divna osoba. Cini mi se da je ona medju prvima opazila moj blog. Mada nije to razlog, što mi je postala neopisivo draga. Svaki njen komentar, osećam kao ohrabrenje. Mnogo sam je zavolela, želim da naglasim koliko mi znači što je ona među blogerima. Ponekad osećam, kao da je ona moja blog mama. Njene kritike, kakve god bile, meni dobro dođu. Podstaknu me da se dignem,  kada se spotaknem... Šta reći za takvu osobu? Nemam reči... (nešto mi ponestaje reči)

Sve u svemu, kada sam bila na odmoru, našla sam jedan poklon za nju, i nadam se da će je obradovati...

Casper, samo za tebe :

 

Cvetići sa tetkinog kaktusa... rascvetao se u pravo vreme... 

I jos nesto sto znam da volis:

 

To se zove SRBIJA!

Аутор behappy | 24 ÐÑ, 2009

Budim se i nervozno navlačim pokrivač u želji da spavam još samo 5 minuta. Ali nema šanse. Mama već pali svetlo: "Hajde, 4:50 je!" Govori.i sva nervozna, oblačim se, i za 10 minuta, već se nalazim u kolima. U 5 i 50 kreće voz Temišvar - Beograd. I kada nas deda ostavlja ispredželezničke stanice, mama i ja se vučemo ka ulazu na peron.

Voz naravno kasni. 6:20, i on dolazi. Ukrcavamo se, lepo se rasporedimo, vadim knjigu, i rešeno polinjemd a čitam. Pa šta bih drugo radila? Već sam razbuđena. I taman počinjem da se smešim "forama" Iz knjige, u kupe ulaze troje ljudi. Jedan bračni par i jedan čovek, koji su inače putovali zajedno. Španci. Ugledni, pametni ljudi. Putuju po Evropi... I naravno, odmah počinju zastoji. Voz nije dobro ni krenuo, već se zaustavlja. I to uporno radi.

Na izlazu iz Vršca, malo sam rešila da odremam. Ali NARAVNO, nije mi pošlo za rukom. U susednom kupeu čulo se neko zujanje burgija, na početku pomislih "ma daaaj, samo mi se sve čini" Ali zujanje postaje sve upornije i upornije. I odjednom, počinje da se pravi neka gužva u susednom kupeu, da se donosi neka roba. Začuh glasove kako govore "Pazi, vrati sve na svoje mesto" i nešto u sličnom smislu.

A ovi, ugledni Španci iz kupea? imali su šta i da vide. Naselje u kom žive Romi, puno blata, đubreta i ostalih "dragonlija". Beše mi na trenutak sramota. Gadi mi se.

Beograd k'o Beograd. Velik. Pun neljubaznih osoba. Nikada mi se nije dopadao. 

Neljubazni taksisti, koji te prosto GURAJU u njihova vozila, koji voze po VEOMA povoljnim cenama. Samo 500 dinara za dve ulice od stanice.

Ali zato, upoznala sam jednog ljubaznog policajca. 

I znate šta sam shvatila? Meni se baš dopadaju muškarci u uniformi. Vojnici, policajci... 

I kada sam stigla u Temišvar. Bila sam sva srećna. Držim se ja mog grada. I Roma odavde, i jezika koji se ne sviđa svima. I svega. Jer ja to volim... :)

Sveto je ono pred cim drhtis, a cemu se divis...

Аутор behappy | 23 ÐÑ, 2009

Petak. Rano jutro, 5 sati. Pocinje da svice. Pakujemo  poslednje stvari i krecemo. Put je dug, ceka nas lepa voznja, kroz brda.

Od ranog jutra su toplote velike. Klima je tu. Ma sve je tu. Hrastovi stoje uz put, kao vojnici, i pokusavaju da zadrze hlad. Ja sva srecna, sedim na suvozacevom mestu, i pricam sa dedom. O onome što nas čeka na odredištu. Uzbuđena sam. Upoznaću sve one rođake... a ima ih puno. Velika je to familija. Deda je imao 5 braće, od kojih svako ima po 2-3 dece, a svi oni po 2 unučića. Pozadi sede mama, sestra i dedin najbolji prijatelj. I dok se vrte pesme Djordjeta Balasevica, Dina Merlina, Bijelog Dugmeta i Zdravka Čolića, moje misli lete. Sklapam oči, dremuckam, maštam... i oko 13 sati, nalazim se na odredištu. Počinjem da upoznajem rođake. Teško mi je da popamtim imena, ali se radujem što ih vidim. Svi su gostoprimivi, oduševljeni što nas napokon upoznaju. Ukratko, tih nekoliko dana, bilo je divno. Uživah u podnožju brda, u šumama, u divnim predelima. Imam jednog divnog ujaka, koji osim što jako dobro izgleda, ima i jako fino ponašanje. Prvi njihov utisak kada su me videli je: "Ista si kao tvoja mama". A ja uvek pomenem i tatu... Nekoliko dana, pričala sam samo rumunski. Nije više tako teško kao što je bilo na početku. Sada sam slobodnija, i pričljivija. Nadihala sam se tog vazduha. Uzela nekoliko porcija dobrog smeha sa svojom braćom i sestrama. I postala sam bogatija. Nova iskustva i novi ljudi.

Juče smo bili u šumi, i uhvati nas neka kiša. Svi u majicama na kratke rukave, u plitkoj obući. Ali nisam se nervirala. Vrištala sam od sreće. Ujka me je zagrlio, ja sam zamišljala da je to neko drugi. I bilo je lepo. Tako je sve delovalo nestvarno. Divno mi je leglo malo promene.

Dok sam bila tamo, javio mi se direktor, i rekao da sam osvojila nagradu na nekom literarnom konkursu, gde sam pisala o Dositeju Obradoviću (a rad je bio sklopljen na brzinu). I tako da sutra idem na nekoliko sati do Beograda. 

Nikada nisam volela Beograd.

A sledeće nedelje, idem u Srbiju. Ovaj raspust biće baš ispunjen.:)

Kada sam rekla B-u da se čujemo 15. jula, kada se vratim odande, bio je tužan. Drago mi je da mu je stalo do mene... I dalje pevušim pesme, i sabiram utiske... Jedva čekam da idem ponovo tamo...  

Dva meseca..:)

Аутор behappy | 18 ÐÑ, 2009

18.06.2009.

Šta reći, kada više nema reči? Onda kada se grlo osuši, i kada želimo reći nešto veoma važno, ali ne možemo? Jednostavno, ne ide, pa iako je naša želja veoma velika. E, u tim trenutcima, najbolje je pustiti vreme, da pokaže pravi put, da nam otvori nove puteve, da otvori naša srdašca, koja iskreno vole, da poveća naša osećanja, da nam neke osobe postanu više, a neke manje drage. 

Pre tačno 2 meseca, počela sam da pričam svakodnevno sa jednim divnim dečkom. Sa B-om. Da ste me pitali u oktobru, šta mislim o B-u, rekla bih, da je to jedan pokvareni, zli, lažljivi dečko. I da ne želim ništa da čujem o njemu. Ali, ponekad prvi utisak zna da zavara.

Ako me pitate danas, šta mislim o tom istom dečku, daću vam potpuno različit odgovor. Puniji, opširniji, tačniji. Rećiću vam, da je to jedna draga osoba, čudna na svoj način, zaljubljena u muziku, ponekad svesna svojih potencijala, ponekad potcenjivac sebe. Osoba koja zna da te uteši, iako na prvi pogled ne izgleda tako. Mala pričalica, koja zna svašta pametno da kaže (a ponekad i da odvali neku glupost). 

Prođoše dva meseca... mi se zbližili, ja se svaki dan sve više i više divim tom biću. Svakim danom, sve više i više mislim, da sam se zaljubila. (a teško mi je da to i priznam). I ipak, smatram da je to malo vremena. Neka se dešava sve spontano, ali mislim da mu pre 18. oktobra neću ništa reći. Do tada, verovatno ću početi da mu značim više, a i on meni. I ko zna, ako nam je suđeno, rodiće se nešto lepo..:)

P.S. Ovu pesmu mi je on poslao, i zato je obožavam.:D

 

Suze...ali radosnice...

Аутор behappy | 18 ÐÑ, 2009

Odavno nisam tako često plakala od sreće. Možda ne prođe dan, a da ja ne zaplačem, i zahvalim Bogu na svemu što mi se dešava u poslednje vreme. Samnom je sve ok, zaista. Srećna sam i ne dam nikome da mi kvari taj osećaj.

Bole me dešavanja oko mene. Moja najbolja drugarica je u nezgodnoj ljubavnoj situaciji, i boli me što ne znam kako da joj pomognem. A ona je uvek tu, kada je meni potrebna pomoć.

Druga najbolja drugarica je srećna, otišla je na selo, gde znam da je sva njena sreća. To je ceo njen svet...

A treća, sprema se za maturski ispit koji je u ponedeljak. Želim joj puno sreće.

I sve tri volim, jako, jako puno. Zaslužuju da budu srećne.

I kao što rekoh, ja sutra putujem. Kod dedinih rođaka. Tj u pitanju su dedina braća, njihova deca i unuci... I to su nam, veoma bliski rođaci. I ja nikoga od njih ne poznajem. Bili su daleko, ja nisam pre znala jezik, i čini mi se da se ukazala idealna prilika da upoznam svoje bliske rođake. A takođe i da vidim još jedan daeo Rumunije.

Hvala Bože, za sve ti hvala...:)

Osmeh:D

Аутор behappy | 17 ÐÑ, 2009
Jos jedan post posvecen ljubavi. Opet treba da vam dosadjujem sa mojim ushicenjima, sa mojim radostima, sa mojim odusevljenjima. Ali onda bolje ne. Jedino moram reci, HVALA BOGU! sto ga je uveo u moj zivot. HVALA BOGU sto je on tako dobar prema meni. i kao sto rece ona pesma koju mi je poslao: "Voli me danas, vise nego juce, al' manje od sutra i sve tako redom..." Mnogo mi je stalo... Sada sta mogu da kazem? Putujem u petak, kod nekih rodjaka ovde.. u sredu se vracam, i posle idem u Srbiju, sa mamom sestrom, i najboljom drugaricom. Mislim da cu se zadrzati do 15. jula. 20. jula je njegov rodjendan.:) I posle toga, nije nista isplanirano... Mozda odem na dve nedelje u Sremske Karlovce, ako me budu poslali sa skolom. Ne znam kada cu ici na letovanje, (ono prvo mesto na takmicenju)... Uzivanje. Ljubav. Osmesi... :) Srecna sam. Pa zar se ne vidi...:)

Sreca.

Аутор behappy | 16 ÐÑ, 2009

Sreca si ti.

Jako sam srecna u poslednje vreme. :) Sama pomisao na njega me tera da se smejem. 

I tako mi se srce kida kada znam da ce ceo raspust proci bez njega..=( a od septembra, i skola ce biti braznija...:( Ali neka, u mom srcu ce ziveti vecno... mozda ga necu vecno voleti, ali uvek ce biti na posebnom mestu. 

Jako, jako me usrecuje. Juce mi je rekao, da uvek mogu da mu kazem sta zelim i sta osecam. Ali se plasim. Ovo srce, vec je svasta prezivelo... bojim se da ga opet ne slomi neko... i tako mi znaci, da ne zelim da pokvarim ovo sto smo izgradili... Neka mi je Bog u pomoci..