...
Аутор behappy | 30 ÐÑ, 2009Nisam imala hrabrosti da mu kažem oči u oči. Poslala sam mu link mog bloga, i rekla mu da sam čita, i da će shvatiti sve. Pročitao je, rekao je da mu se jako dopadaju tekstovi. Ali ništa nije shvatio. Otišao je da se kupa.
"Svi tekstovi su posvećeni tebi. Ne postoji drugi način da ti kažem." Rekla sam mu. Još se ne vraća. Već sam počela da mislim: "Vratio se, i ništa mi ne odgovara..." i upravo to sam želala da javim drugarici. I od uzbuđenja, straha... poslala sam to njemu. "Kako sam glupa!!!" Govorim mu...
"Ne govori to! Da, došao sam. I... ne znam šta da ti kažem za ono što si mi poslala..."
"Znači: Ja ću uvek biti tu za tebe. Šta god i kad god ti zatreba. Jer mi puno značiš."
"Hvala ti puno. Samo da mi prođe maturski ispit, i rešićemo ovo, nekako."
"Ok..."
"Sad idem da spavam. Laku noć, lepo spavaj i sanjaj. *"
"Hvala, i ti takođe." Govorim mu.
I u trenu osećam veliko olakšanje. Postoji tračak nade, iako možda ne bi trebao da postoji. Juče je bio velik dan u mom životu. Drhtala sam, ruke su mi se tresle, osećala sam se kao da imam ogromnu temperaturu i da mi srce kuca 100000 na sat. Kao da želi da iskoči iz grudi... Ali sada je bolje. Znam da zna.
:)))
Аутор vilabezkrila 30 ÐÑ 2009, 13:11