Срећан рођендан блог секо!

Аутор behappy | 30 СÐ, 2009

Мама је већ поставила торту, а ја додајем лепог, Карловачког вина, да весеље употпунимо.

 

Не брините, има довољно за све блогере.

 

  Узмите чаше. Дигните их високо! За Cicilly!:

Да њена осећања и њен осмех још дуго красе овај блог! Желим јој од срца да успешно заврши факлутет који је започела, да има среће, успеха и здравља у животу. Наравно да нисам заборавила љубав. Без љубави ништа не би имало смисла. Дакле, драга сестро, желим ти да се заљубиш тако јако, и тако срећно, да ћеш факултет завршити као од шале :))

Све најбоље, и нека од данас, твоји снови постану јава.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

 

Ноћас ми фали све.

Аутор behappy | 29 СÐ, 2009

 

Вечерас боље да ме нема. 

Посвађала сам се са мојима. Знам ја да они мени желе све најбоље, и све то стоји. Али повредиле су ме. Рекле су неке баш ружне ствари, које су ме заболеле. И ја онако инпулисвна, наравно изашла сам из собе и почела да плачем. И сад бих да заплакала. 

Још и ова глупа јесен. Мислила сам да волим јесен. Али изгледа да сам се заварала. Чим је дошла, испунила ме је носталгијом. И неке особе ми тако недостају... Тако су близу, а тако далеко.

И ја се осећам безмоћно, и све ми се опет чини глупо.

Учим. Све ми уђе на једно ухо, а на друго изађе. Ништа ми не улази у главу. Данас није мој дан. 

Прошло је доста времена од када нисам плакала. Стварно сам мислила да ништа не може да ме дотуче, да ћу стално бити расположена и весела, али...

И опет ми се отргне, и заплачем. Слаба сам. А сутра је напоран дан.

Понекад помислим да мама и бака никад нису биле у мојим годинама. И чини ми се да траже сваку глупост да ми замере. Смета им свака ситница. Па шта би им се свидело?! да седим по цео дан у кревету и учим?

Зар нису виделе да сам била срећна? Морале су све да покваре.

И оно дете ме обара са ногу. Чим проговори, ја се сва отопим. А не ваља ми то.

А Сремац к'о Сремац. Сигурно има некога тамо. Али ми свакако фали. Да ми каже само једну реч. Он је то зно.

И хоћу да срушим границе, да одем код мојих пријатеља. Недостају ми, и то не могу да опишем. Волим их али то не знам да покажем. Све бих дала за један загрљај.

Све ми ноћас фали, све ме убија и не знам како да се поново саставим.

 

Дан после понедељка

Аутор behappy | 29 СÐ, 2009

 

Што ја не волим психологију... (а моја мама то студирала). Морала сам да је скратим...:)

Имам добро оправдање. Зар не?

Напокон ми је прорадио интернет, па убацујем Ђолета. 

Сутра имам интервју за радио, па сам малкице узнемирена, али се надам да ће бити добро. Не  уједају водитељи. :))

Покушавам да ступим у контакт са мојим Сремцем, али нема га на интернету већ дуго, а ја кредита немам.

Мали клинац о ком сам причала... хе, хе детенце мало. Причали смо данас. Има цурицу чини ми се. Па, нек му је са срећом. Иначе, прелеп је. То све стоји. Али, неке људе мораш пустити да одем.

Док су пријатељи ту, ја сам супер. А оне су ту. И знам да ће остати. Волим их пуно. 

 

П.С. Не волим уторак :))

 Сремче мој:

 

 

Меланхолично стање

Аутор behappy | 28 СÐ, 2009
Ваљда јесен. Ухвати ме, и тера на сећања. Увек је она "прва љубав", онај "први дечко" некако дубокоу срцу. И не можеш га извадити. Он тамо живи. Долази јесен, а он ми недостаје. Сећам се, пре 4 године у ово време, било је дивно. Он је био диван. Били смо деца. Али смо се волели на неки свој клиначки начин. Ја никада нисам знала да чувам оно што волим. Све сам покварила. Али смо наставили да причамо, до дана данашњег. Он је у Новом Саду, ја сам овде. Али се чујемо, макар једном месечно. Увек ме обрадује његова пажња. Радујем се када знам да постоји негде тамо за мене. Обоје верујемо да ће доћи наше време. Глупости. Никад неће доћи. То што нисмо знали да га ценимо када је било, то је друга прича. Говорио је да ме воли, и да ће ме чекати. Натерао ме је да му обећам, да ако за десет година ни једно од нас не буде у браку, морам да се удам за њега. Обећала сам му. Проживели смо лепе тренутке. Највише сам волела то што је увек знао самном. Ја сам правила неке глупости, али је он увек био тај који попушта, и који се враћа. Ех, расписала сам се, а суза у оку сија. Сећања знају да погоде. Недостаје ми, и желим га сад поред мене. Проћиће ме ово убрзо, знам. Али он је неко специјалан, он је први ком сам допустила да ми се приближи. Он је једноставно ОН, мој Сремац, ког пуно волим, и поред свих недостатака.

Ја и мој карактер.

Аутор behappy | 27 СÐ, 2009
Почиње да ме плаши овај мој карактер. На почетку сам мислила да је супер бити рођен у знаку Близанци, али сад ме све више плаши. Ја сам тог карактера, да ме занима јако пуно ствари, и могла бих да радим било који посао који није досадан. Ја живим од промена. Када ствари крену да буду досадне, и монотоне, морам нешто да мењам, да убацим нешто свеже. Желела сам многе ствари. Када сам била мала, желела сам да будем полицајац, касније су ми се родиле идеје за ветерину, али све је то прошло. Онда сам дошла овде. Заљубила сам се у глуму, али су ми рекли пријатељи који су то завршили, да од тога "нема 'леба". Занима ме историја, али сам од професора добила исти савет. Живим за књижевност, али ми се то чини више као хоби. На првом месту ми је журналистика, али ме јако занима и туризам. Плашим се да ћу да завршим неки факултет, и касније ће ми то досадити и пожелећу нешто друго. Компликовано је. Исто је и са мушкарцима. Наводно сам заљубљена до ушију у једног, али ми досади. Па шта ћу ја да радим??? Маштам о породици, мужу и деци, а шта ако ми и тај "срећник" досади? Надам се да су то само моје младалачке безвезне идеје, које ће да ме прођу ускоро.

Недостаје ми љубав

Аутор behappy | 26 СÐ, 2009
Очајнички желим да се заљубим. Маштам ових дана, и превише. И онда ме из сањања дрмне помисао на то колико имам да учим за следећу недељу. Данас сам сређивала само да не бих учила. Тешко ми нешто, не знам како ћу да се изборим са румунским... Али, преживећу. Много ми је лепше у мојим сновима са оним дивнииим момком :) Само да га још и упознам... Дала сам себи једно обећање, и овог пута морам да га се држим. Весела сам. Уморна. Срећна... Недостаје ми љубав, сита сам самовања.

Шта ми би?

Аутор behappy | 25 СÐ, 2009
Зрелија сам од својих вршњака. У неким ситуацијама, то је добро, али такође у неким је јако лоше. У сваком случају, увек су ми се свиђали старији мушкарци, дечаци или како већ. Чини ми се, то је као било нешто што ме је привлачило највише. Старији-да имам шта да причам са њима, а можда и као заштита. И шта ми сада би? да одлепим за једним "клинцем", ок, млађи је само једну годину, али је детињаст. Ко ће га знати? нешто ме је привукло. И то само један осмејак... ах... :))))))))))))))))))))) П.С. Срце, НЕ СМЕШ се заљубити!!!

Срце.

Аутор behappy | 24 СÐ, 2009

Срце је пуно љубави. Према увелом листу, према опојном ваздуху, према пријатељима, на првом месту увек-према породици, према писању, према читању, према учењу, према изласцима, према граду.

Волела бих да се заљубим, али такође нећу да ризикујем. Лепо је само уживати.

 

Срце, буди стрпљиво. Доћиће једном и наше време....

 

 

Ваљда.

Романтика

Аутор behappy | 23 СÐ, 2009
Седела је сама на клупи у парку, и гледала како ветар односи опало лишће. Долази јесен. Ускоро ће и зима. Исто тако и у њеном срцу долазила је зима. Била је заљубљена. Али онда када је било најпотребније, он није био ту. Чула је само, као у сну да прелази њен праг и да је узима у наручје. Била је усамљена. Ветар је почео да дува, а онда је стезала јакну јаче. Као да је осетила ветар да струји кроз цело њено тело. "Волела бих да се деси чудо. Да се појави однекуд и да ме одведе из овог сивог света. Сивог без њега." Почео је да пада мрак, а она се осећала све усамљеније. Одједном, неко ју је сасвим нежно помиловао по коси. Окренула се. Био је то он. Као из бајке извађен, стајао је баш ту пред њом. Помислила је да јој се причињава, те је још једном погледала. Да, то је стварно био он. Узео је њену руку у своју. Она се прилепила уз његово тело, и прошаптала кроз сузе: "Немој никада више ово да урадиш. Молим те не иди више." Обрисао јој је сузе, и пољубио је. Стиснуо је руку јаче, и пожелео да никада не оде. "Извини. Никада нећу отићи. Моје месте је поред тебе." Једва је изговорио. Сузе су га гушиле, али није смео да заплаче. То би га уздрмало. Волео ју је више од живота. Ни једну девојку није волео као што њу воли. Загрлила га је снажно, као да се плаши да га не испусти. И кренули су да шетају кроз ноћ. Ноћ је била њихова. Нико им ништа није могао. Љубав је била јача од свега.

Александра

Аутор behappy | 22 СÐ, 2009

Да могу да бирам: Цео свет или ти, без размишљања бих изабрала тебе.

Јер си: Непоновљива, најбоља, најсличнија мени, незаборавна, УВЕК ту када си најпотребнија. Јер смо доживеле најлепше тренутке заједно, јер ниси никада заборавила на мене, јер си ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ!

ХВАЛА ТИ!!!

Немој НИКАДА сметнути са ума колико те волим!

Балашевић. Само за тебе :)

Вредност.

Аутор behappy | 21 СÐ, 2009

Неки људи имају баш све.

Имала је вилу у центру града, све са послугом, као у серијама. Била је удата за најлепшег дечка из града, живели су идиличан живот, али увек су тражили још. Похлепа је била оно у шта је прерастао њихов живот. Она је свакодневно ишла да купује најлешу одећу из најелитнијих бутика у граду, а он је сваког месеца мењао аутомобиле. Волели су се.

Питате се сад, шта би још човек могао да пожели?

Једног дана, сазнала је да болује од неизлечиве болести.

Рекла је да паре нису проблем, да ће дати колико је год потребно само да буде излечена. Али, заборавила је да новац не може купити баш све. Здравље се не може купити. 

Преклињала је, била је очајна. 

Човек, тек тада почне да се спушта на ниво обичних људи, на ниво оних који тешко живе. Схвати да није све у новцу, и да је много битније оно што имамо у себи. 

Тек тада почињемо да ценимо оне "ситнице".

Права вредност неких ствари препознаје се тек када се она изгуби.

Нажалост.

Друга љубавна прича

Аутор behappy | 20 СÐ, 2009

Она његова смеђа коврџа која је несташно штрчала, највише ми се допала. Његове очи су биле нешто неопсиво. Можете само да замислите колико сам била срећна  када ме је питао да будемо заједно.

За кратко време увео ме је у свет снова, где смо били сами на "свом облаку". И више нисам могла да се сетим, како сам живела без њега?

Јутра нису могла да почну без његовог "Добро јутро" и пољупца. Није могао да прође дан а да ме није изненадио на неки начин. Куповао ми је по једну ружу, и на свакој осављао поруку.

"Волим те", "Мој анђео си ти", "Хвала ти што си ту!" "Волим осмех твој и добро ти стоји!", "Нико као ти" "Ја сам најсрећнији човек на свету јер имам тебе..."

Све те поруке сам чувала, а љубав коју сам осећала била је дубоко у мени, и увек бих је описивала као нешто посебно и непоновљиво. Научила сам да се смејем свакој његовој шали, и знате шта? Навикла сам на њега.

Пре њега, сви су били пролазни, и обични.

Али, љубав нас је обоје учинила посебнима.

Људи. Неки су завидели, неки су се смејали са нама. Али ми смо живели за нас.

За свој османаести рођендан, осећала сам се лоше. Претпостављала сам да знам шта се дешавало.

Затруднела сам.

Изгубила сам се. 

То је био најлепши дар од Бога. У себи имати знак од човека ког волиш, али била сам превише млада. Неспремна и незрела...

"Душо... ја сам трудна" Јецала сам преко телефона. Нисам имала храбрости да му то кажем у лице.  Веза се прекинула. Ово је готово. Помислила сам. Мој свет не постоји! Ја не постојим! Шта сада урадити?? Сама осамнаестогодишњакиња са малим створењем. Не, ја нећу то издржати.

Како је наша љубав могла да се овако заврши?

Све те мисли су ми одједном пролете кроз главу.

Али он се појавио. Загрлио ме је, и рекао да ме воли.

"Анђеле, па то је нешто најлепше што се може десити људима који се воле!"Рекао је. И у том тренутку била сам поносна што га имам. Била сам најсрећнија. И више ми није било битни ни шта ће породица рећи, а још мање шта ће рећи сви са стране.

Он је био ту.

И више ништа није било важно.

 

Љубавна прича

Аутор behappy | 19 СÐ, 2009
Све је почело тако што јој је рекао да је слатка. Ласкало јој је то, али никада га није сматрала потенцијалним. Она је увек волела друге... Волела нешто недостижно, сањала о "небесима", али други су је увек остављали на цедилу, други су је искоришћавали, други су јој били потенцијални пријатељи, она је давала све, али ништа није добијала за узврат. На крају је она патила, плакала, губила своју младост узалуд. На крају, када су јој све лађе потонуле, када није знала шта да ради, није имала са ким да прича, јавила му се... Био је ту за њу. Једнога дана позвала га је да прошетају. Сво време ју је срушао. Она се скорз отворила. Рекла му је све што ју је болело, а он је знао како да је утеши. Постали су пар. Били су скорз различити. Њена популарност попуњавала је његову повученост. Сви су били зачуђени. Ко би рекао да ће постати пар? Шетали су градом увек се држећи за руке. Свиђала јој се чињеница да је он њу волео, а он је уживао у њој. После толико времена ју је поседовао! Није је занимало то што су други говорили: "Имала си и лепше момке, није баш нешто посебно..." Она је препознала нешто лепше, нешто што је било у њему... Свашта су преживели заједно. Шетали су по киши без кишобрана. Осећали су се сигурно једно поред другог. Размењивали су најнежније пољупцв, исто онако као што су имали најлепше страсне тренутке. Препустили су се тој љубави више него икада пре тога. Она се пролепшала, и "бивши момци" су почели да је јуре. Али, било је касно. "Где си био када сам те волела више од ваздуха који дишем? Нисам била згодна, јел' ? Е, па сада је касно. Жао ми је." Говорила је свима. У њеним очима, ОН је био лепши од свих бивших. Јер је био увек уз њу, и искрено је волео. Волела је да спава у његовом крилу у парку. Волела је да га држи за руку. Он јој је писао најлеше песме. Желео је целом свету да покаже колико је воли... Почела је школа, она је упознала нове људе. У њен разред дошао је нови младић, који је био јако привлачан. Све цуре су биле зањљубљене у њега, а замислите, он је волео баш њу. И тако је решила да заврши причу са дечком који је био спреман да јој подари читав свој живот. Почела је да излази са "школском фацом", и све је било лепо... једно време... Док јој није рекао да је "живот зезање", и да не може да потроши младост само на њу. Поново је била повређена. Али овога пута није имала на кога да се ослони... Када мрак замени дан, и киша прекрије њен прозор, седела је на прозору, плакала и схватила какву је глупост направила. Осећала се као најусамљенија особа на свету. Облачила је његову мајицу и мислила на њега. Недостајао јој је. А он, свакодневно је очекивао њен позив, поруку. Желео је да зна да ли јој је добро у новој вези, да ли је срећна? Бринуо је о њој, јер ју је волео. Био је зрелији, старији 4 године. У тим тренутцима, када се његов свет рушио на комадиће, имао је највише инспирације и писао јој је. Тако се најбоље празнио. После неколико месеци, схватила је да њен живот нема смисао без њега. Решила је да победи свој понос, и напише му писмо. "Опрости ми.- то је оно што ти прво морам рећи. Не знам где ми је била глава када сам отишла. Ти мене дефинитивно не заслужујеш. Знам да сам те повредила на најгори начин. Али сам из ове глупости научила. Никада никога волети нећу као што волим тебе. Био си ту и када ми је падала киша, и када ми је сунце сијало. Волео си ме и у најгорим тренутцима. Препознао си нешто у мени. Знао си да ме цениш... Само желим да ти захвалим. Никада те нећу заборавити... Ти си нешто посебно... Хвала ти... И волим те." На почетку се надала, али када је прошло месец дана, схватила је да никада неће моћи да врати оно што је изгубила. "Ја не могу даље без тебе. Опраштам ти! Чекам те, и волим те." Имали шта лепше од тога? То је права љубав. Љубав која опрашта све, љубав коју ништа не може зауставити. Човек учи из грешака. Некима се никада не укаже друга прилика. Њој јесте! И другу је знала да цени. Знала је да је он најсавршенији, да је он створен за њу. Знала је да је воли. Све јој је опростио. И прича се није никада завршила. То је било то... П.С. Пост је мало дужи, али сам морала да избацим све емоције из себе. Прича је мешавина реалности, оно што се дешава мени и другима, а већина је настала у мојој машти.

Жеља

Аутор behappy | 19 СÐ, 2009

 

Данас-Вршац, грожђебал. Било је лепо... Волим Вршац...

Повратак кући. И он се враћа са нама. Нисам га на блогу помињала од кад се Милош појавио.

Била сам узрујана што ћу га поново видети. Звао ме је неколико пута да се договоримо око места састанка. 

Налазимо се у колима. Тетка и теча причају увелико са њим. Мрак је, и магла се протеже, али се трудим да га посматрам и да га упијем сваким делићем свога ока. Схватам колико ми недостаје. 

Почела сам да се правим као да нема довољно места и ноге су нам биле прилепљене једна уз другу. Осетила сам топлоту његовог тела. 

Девојка му је стално слала поруке и звикала га, иако зна да га то нервира. Баш ме је бригало. Нисам била љубоморна. Понашао се доста хладно самном.

Је ли му забранила нешто?

Све једно ми је. Он ће увек живети у мени. Иако не верујем да бих икада била у озбиљној вези са њим.

Али га ипак желим. Поред тога што је мали милион пута преварио цуру, ја то знам али ћутим. Могао би и мени да учини исто. Волим га и поред тога што највише времена проводи у свирању гитаре, и поред тога што је луцкаст, и безобзиран...

Волим га, и поред тога што је у друштву хладан према мени...

Зашто недођеш? Зар не видиш да сам те жељна?...

Заборављам

Аутор behappy | 17 СÐ, 2009

Обећала сам да ћу те заборавити.

И очи твоје,

А све оно што имали смо, 

сачуваћу, 

памтићу.

Знам, нисмо рођени под звездом истом,

Немаш ти љубави за мене.

И морам ти признати:

Не свиђа ми се твоја себичност,

Ни то када правиш драме.

Мада,

Могла сам да те волим и таквог.

Али, ниси желео.

Па,

Испуњавам ти жељу...

Идем.

П.С. Песму обожавам...