Аутор behappy | 19 СÐ, 2009
Све је почело тако што јој је рекао да је слатка. Ласкало јој је то, али никада га није сматрала потенцијалним.
Она је увек волела друге... Волела нешто недостижно, сањала о "небесима", али други су је увек остављали на цедилу, други су је искоришћавали, други су јој били потенцијални пријатељи, она је давала све, али ништа није добијала за узврат. На крају је она патила, плакала, губила своју младост узалуд.
На крају, када су јој све лађе потонуле, када није знала шта да ради, није имала са ким да прича, јавила му се...
Био је ту за њу. Једнога дана позвала га је да прошетају. Сво време ју је срушао. Она се скорз отворила. Рекла му је све што ју је болело, а он је знао како да је утеши.
Постали су пар. Били су скорз различити. Њена популарност попуњавала је његову повученост. Сви су били зачуђени. Ко би рекао да ће постати пар?
Шетали су градом увек се држећи за руке. Свиђала јој се чињеница да је он њу волео, а он је уживао у њој. После толико времена ју је поседовао!
Није је занимало то што су други говорили:
"Имала си и лепше момке, није баш нешто посебно..."
Она је препознала нешто лепше, нешто што је било у њему...
Свашта су преживели заједно. Шетали су по киши без кишобрана. Осећали су се сигурно једно поред другог. Размењивали су најнежније пољупцв, исто онако као што су имали најлепше страсне тренутке.
Препустили су се тој љубави више него икада пре тога.
Она се пролепшала, и "бивши момци" су почели да је јуре. Али, било је касно.
"Где си био када сам те волела више од ваздуха који дишем? Нисам била згодна, јел' ? Е, па сада је касно. Жао ми је." Говорила је свима.
У њеним очима, ОН је био лепши од свих бивших. Јер је био увек уз њу, и искрено је волео.
Волела је да спава у његовом крилу у парку. Волела је да га држи за руку. Он јој је писао најлеше песме. Желео је целом свету да покаже колико је воли...
Почела је школа, она је упознала нове људе. У њен разред дошао је нови младић, који је био јако привлачан. Све цуре су биле зањљубљене у њега, а замислите, он је волео баш њу.
И тако је решила да заврши причу са дечком који је био спреман да јој подари читав свој живот.
Почела је да излази са "школском фацом", и све је било лепо... једно време...
Док јој није рекао да је "живот зезање", и да не може да потроши младост само на њу.
Поново је била повређена. Али овога пута није имала на кога да се ослони...
Када мрак замени дан, и киша прекрије њен прозор, седела је на прозору, плакала и схватила какву је глупост направила. Осећала се као најусамљенија особа на свету. Облачила је његову мајицу и мислила на њега. Недостајао јој је.
А он, свакодневно је очекивао њен позив, поруку. Желео је да зна да ли јој је добро у новој вези, да ли је срећна? Бринуо је о њој, јер ју је волео. Био је зрелији, старији 4 године. У тим тренутцима, када се његов свет рушио на комадиће, имао је највише инспирације и писао јој је. Тако се најбоље празнио.
После неколико месеци, схватила је да њен живот нема смисао без њега. Решила је да победи свој понос, и напише му писмо.
"Опрости ми.- то је оно што ти прво морам рећи. Не знам где ми је била глава када сам отишла. Ти мене дефинитивно не заслужујеш. Знам да сам те повредила на најгори начин. Али сам из ове глупости научила. Никада никога волети нећу као што волим тебе. Био си ту и када ми је падала киша, и када ми је сунце сијало. Волео си ме и у најгорим тренутцима. Препознао си нешто у мени. Знао си да ме цениш... Само желим да ти захвалим. Никада те нећу заборавити... Ти си нешто посебно... Хвала ти... И волим те."
На почетку се надала, али када је прошло месец дана, схватила је да никада неће моћи да врати оно што је изгубила.
"Ја не могу даље без тебе. Опраштам ти! Чекам те, и волим те."
Имали шта лепше од тога? То је права љубав. Љубав која опрашта све, љубав коју ништа не може зауставити.
Човек учи из грешака. Некима се никада не укаже друга прилика.
Њој јесте! И другу је знала да цени. Знала је да је он најсавршенији, да је он створен за њу. Знала је да је воли. Све јој је опростио.
И прича се није никада завршила.
То је било то...
П.С. Пост је мало дужи, али сам морала да избацим све емоције из себе. Прича је мешавина реалности, оно што се дешава мени и другима, а већина је настала у мојој машти.
This entry was posted on 19 Септембар, 2009 21:17
and file under
Проза .
You can follow any responses to this entry through the
RSS2.0 feed.
You can leave a Response, or Трекбекови from your own site.
Ljudi postaju savršeni tek kad ih zavolimo...a nesavršeni kad prestanemo da ih volimo...inače, ne postoje savršeni.
Аутор sanjarenja56 20 СР2009, 10:17P.S Divna priča!