Тата.

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2012
Сеоско гробље, на ком скоро да и нема више места. Колико је само мојих под земљом, не могу ни да размишљам о томе…
Колико год година да не идем у родно село, никада нећу заборавити пут од улаза на гробље, до татиног гроба. Ходам, а грло ми се већ стеже. Хоћу да причам са њим и да му причам о мукама које се гомилају. Да га обрадујем успесима.
Само да му поставим једно питање: грешим ли бирајући овај пут?
Али слика урезана у црном мермеру ми се само смеши, не може да проговори.
Гомилају ми се сузе у оку…
Гледам ток предивног човека који ми је био отац само 13 година. Како растем, недостаје ми све више.
Колико пута сам желела да ме загрли, да дође на родитељски састанак или да се само издере на мене јер сам нешто урадила погрешно. Било шта, само да је ту.
Гледам га, моје очи, обрве, осмех.. све је исто. Више се и не чудим зашто су сви плакали када су видели слике са мале матуре, говорећи: „Као да њега видим“.
Стојим на његовом гробу, а у глави се врте слике, боје, мириси…
Мирис рибе коју је доносио и који би се пронео по целом дворишту.
Исто то двориште сада вришти у родном месту. Празно. Трава је нарасла, осушила се… као да ишчекује да чује људски глас.
Завршавам гимназију, њега нема да ми каже шта даље. Он је то увек умео.
Када се појави у мојим сновима, није ништа мање леп и драг каквог га памтим. Последњи пут када сам га сањала, био је тако нежан…
Седели смо један до другог, након мог порођаја.
„Тата, како да назовем мог сина?“
„Павле“ рекао је са осмехом на лицу.
После тог сна сам била још носталгичнија. Ако икада будем била мајка, моје дете неће имати једног деду.