Nedelju dana na "putovanju"

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2010
Cetiri bezdusna, bela zida. Ubod igle. Drugi ubod igle. Treci. I tek cetvrti je uspesan. krv. Puno krvi. Razna snimanja, analize, testiranja. Plac malih beba. Neudoban bolnicki krevet i par knjiga. Nedelju dana ce biti isto...

Време

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2010

 

Неки су ме учили да је време најбољи лекар. Да лечи све ране, да их потпуно зацељује, и онда некако сам одлучиш да је време да кренеш даље, да одустанеш од патње, и да срљаш у будућност.
"Исплачи се сад, и биће боље. Време! Време ће све то да обрише и однесе у заборав!"

Други су ме учили да време не може никада залечити срце, никада обрисати оне страшне тренутке у патњи и болу... Не! Време то не може прешкрабати тек тако...
Оно нас само учи, како да живимо са неким стварима.
Ниједан јануар, април или септембар неће моћи да избрише љубав у срцу.
Никаква среда, субота или недеља неће моћи да ме натерају да заборавим, показим и тек тако пређем преко неких успомена.
Време нас само тера да их остављамо тамо негде, али опет при руци када затребају.
Оно нас чини јачима, снажнијима...

Време нас уствари, само спрема за борбу.
Са самим собом, са другима...
Време је чудо!

 

О недостајању...

Аутор behappy | 26 ÐÐ, 2010

Више нема твоје мајице да је загрлим пре него да заспим. И недостаје ми! И мајица, и ти... Све ми недостаје.

Мајица пати за тобом! Не заборави: You have your own space in my heart!!! And I love you very, very much!

Немој молим те, знаш да нећу издржати без тебе. Знаш! Али, you know, I'm very happy because I met you.

Хвала ти што си била ту. И хвала Богу што те знам... умало да заборавим: Смеј се! Сунце се буди да би тебе видело... П.С. ја сам твоја подршка ка путу ка звездама. Немој то да заборавиш.

 

Нисам заборавила. Заправо, још увек си ми само ти на уму, само ти ми окупираш мисли.
Соба је пуна твојих отисака, све одише тобом.
Ја сам уствари неко други. Јер те познајем, волим и чувам.
Буди срећан...

 

Назови ме

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2010

Ноћас ме сви, на тебе подсјете,
погледима, моју бол осјете
ћутим, а знам да дијеле нас дани.

Мрзим што сви за тебе питају,
са усана, тугу ми читају,

ех да си ту, као некад, к'о лани.

Не нисам јак, сломе ме питања
Гдје ли си сад? Узалуд скитања
ћутим, а знам да сада смо сами.

Назови ме, да си
још добро то ми јави
ја немам куд, ти стално
си ту, у мојој глави

к'о спас, назови ме
Без тебе су дуги ови дани,
јер као луд, ја живим за нас...

Сергеј Ћетковић

Рука у руци

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2010

И, све док држим твоју руку у својој, све ће бити у реду.
Рушићемо куле,
Стварати нове светове,
Сањати,
Смешити се зими,
Славити!
Певати из свег гласа,
Чекати...
Јер, само с' тобом све је лакше.
И зато, молим те,
Не пуштај ме....

 

Њему.

Аутор behappy | 23 ÐÐ, 2010

Када саберем све, и одузмем све,
Шта ми остаје?
Понека суза,
Сећање на наше дане,
Здравица,
И држање за руку.

Нико. Нико не мора да зна,
Да није био само девојачки хир,
И да си и ноћас свратио
У мој сан.
У нежност умотан,
Од лутања уморан...

Мој?


Прекасно. Све је прекасно речено. Промишљено, написано.
Да сам само дан раније, успела да саберем, одузмем....

....схватим....

 

Али нисам. 

И опет се питам: Да ли је боље прећутати, прегристи усну и издржати?
Или признати да дан није дан, ако на њега не помислим.

Вечност

Аутор behappy | 22 ÐÐ, 2010

Неколико речи.
Твој смех, погледи, загрљај.
Вечност се скривала у тим моментима.
И никоме нисам признавала колико ми је било драго оно гуркање.
И како сам, сасвим случајно на предавањима увек седела поред тебе.
И онај последњи загрљај, препун туге, обасут љубављу.
Уздах.
Е, тек тада сам схватила...

 

Сутра је нови дан!

Аутор behappy | 20 ÐÐ, 2010

До пре неки дан, моје молитве су биле скроз другачије.
Док ме није нешто пецнуло, и схватила сам да сама себи треба да будем најважнија.
Бринути-нема сврхе.
Ни школа, ни каријера, ништа више... ни пријатељи... ништа није битније од мог здравља.
Уплашена сам. Умирем од страха, али  знам да ја МОГУ и МОРАМ даље.
Питала сам маму већ неколико пута "А хоћу ли ја умрети?"

Глупа школа. Не интересује ме хоћу ли бити закључена на све предмете. Па нека и паднем годину  ако се баш мора.

Треба ми одмор.

Хоћу само да будем здрава.

 

Без наслова...

Аутор behappy | 18 ÐÐ, 2010

Сасвим случајно сам превише чачкала по својим емоцијама.
Због тога сам решила да не пишем више на блогу. Бар неко време.
Поздрављам вас, драги моји блогери.
Останите најбољи, и недостајаћете....;)

 

Кад бес овлада тобом...

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2010
Људи су једна тако дискутабилна тема, да моје мишљење не би могло да стане на ниједан лист папира.
Не вреди бити добар! Зашто? Да би те други после пљували по ходницима, говорили ти у лице да "Изгледаш очајно", или те само газили са стране.
Заборављају да, сасвим случајно сви имамо емоције? Или је проблем нешто друго?
Што се више трудиш да их све волиш, памтиш неке малене ситнице о њима, они ће бити гори.
И онда више не знаш ни где, ни како, изгубиш смерницу, а у глави 300 чуда.
Испадаш најгори. Помажеш свима, и онда схватиш: "Не могу све ово да завршим!".
Али ипак то никоме не говориш.
Ћутиш, трпиш. Мислиш :"Биће боље".
Е па НИКАДА неће бити боље. Док не схватиш ко су ти прави пријатељи.
Опекла сам се милијарду пута.
И још увек нисам научила.
Можда никада и нећу.
Одлуке се доносе САД и ОДМАХ. Не сутра, не за два дана.
Биће прекасно.

Кад ми недостајеш

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2010
                                     Кад ми недостајеш

Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га,
Између облака, снова
Даљине и снега...

Када пожелим
Да ти недостајем
Одсањам песму
Затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.
 
Када те нема јер тако хоћу
Заледим осмех
У себи кажем име
Удахнем дубоко
И помислим
Тако ми недостајеш...

 

                                                 Мирослав Мика Антић

 

Мало смеха и код мене...

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2010


 Враћа се Пироћанац из иностранства и на царини у руци има само кавез са папагајем.
-Шта имате за царину?
-Ништа, само папагаја.
-И то се царини.
-Папагај?? Како??
-Десет динара жив, пет динара заклан.
Гледа Пироћанац цариника, па папагаја, па цариника, кад ће на то папагај:
Јово, Јово, немој да се зезаш за пет динара.

Пироћанца већ дуже пекла савест, па отишао код попа на исповед:
-Причај сине... Рече свештеник.
-Ја сам за време рата у подруму скривао Јевреје.
-Па то је добро дело.
-Али сам им то наплаћивао.
-Па знаш како је, то кошта, трошкови су то велики. 
-Али.... знате... још увек им нисам рекао да је рат завршен.

Решили Лала и Босанац да илегално напусте државу.
Први прелази Босанац, али стане на грану и то зачује цариник, те запита:
-Ко је то тамо?
На то ће Босанац каже:
-Вау-Вау, и пређе преко.
Дође ред на Лалу, али нагази и он на грану, те цариник поново упита:
-Ко је то тамо?
На шта ће Лала:
-Друга кера.

 

Сећања и осећања.

Аутор behappy | 12 ÐÐ, 2010

После свих обавеза, синоћ сам била веееома уморна. Што би овде рекли: "мортус".
Наравно ни сама себи, а другима још мање нисам то признала.
"Само још ово" је потрајало.
И када више нисам имала снаге ни за причу (Што су веома чудни симптоми код велике причалице као што је be happy), решила сам да се бацим у кревет и читам.
Е сад, читам ја пуно, све то стоји. Али синоћ, док сам држала ту књигу у рукама, некако су ме преплавиле емоције. Срећа и туга. Порази и победе. Све се ускомешало. А ја то не волим, јер знам да следе сузе. И тако, обучена у татину пиџаму, са ланчићем око врата у коме је затворена његова слика, осећала сам као да је ту.
Везано за ланчић: када га неко угледа, одмах упита, "Јао, чију то слику чуваш тамо".
Човека који ми је највише значио у животу. То је прва помисао, која ме растужи.
Али онда, већ она друга помисао, тера ме да о њему причам. Са највећим поносом у гласу, са узбуђењем! Он.  Једноставно ОН! Написао толико историјских књига, ОН који је завршио тај и тај факултет, ОН који је био директор те и те фирме. Али на крају, оно најважније: ОН који је био најбољи отац. ОН ког сам поштовала највише.  ОН који ме је први пут одвео у Нови Сад. Сећам се да смо ишли до његове издавачке куће, штампарије и Матице Српске. Тада сам се заљубила у Нови Сад.
ОН који ме је одвео на први мој сајам књига, и на једној од купљених ми написао посвету, која садржи тако мало речи, али њену вредност никада неће престићи ни једна друга књига. Ни да је потпише милион председника, издавача и многих других "важних људи", та посвета ће бити нешто што ми толико значи.... Многи ме сада неће разумети, "Па то је обична посвета. Ништа посебно. Од тате, на сећање на сајам књига 2006." Не. Није то било шта. Био је то мој први сајам. Наш први и последњи ЗАЈЕДНИЧКИ сајам. А и та реч "тата" је превише посебна да је никада више до краја свог живота не упутим некоме.  Да никога тако не ословим. Али нећу више моћи. Чак и ако дође други "на његово место", никада нико неће чути то од мене. Извињавам се... Само ОН је био тата.

Мислим да ме је та књига, са почетка поста, баш дирнула. Иако нема везе са овим што ја сада пишем.
Била сам као у неком шоку емоција. Ко ће га знати. Како то да опишем? Када сам устала са кревета, погледала сам сестру која спава. И као да ми је пао камен са срца. "Хвала Богу што је ту." Мислим да ни том малом створењу никада нисам рекла да је волим, и да бих срушила цео свет да она  буде срећна! Зато што је морала да одрасте још у првом разреду основне школе!
Никада јој нисам рекла, јер ми је јако тешко.
Не могу да се разбацујем са тим речима. Не знам са њима.
И када се осећам тако прекрхко, да би ме "погрешан потез" могао срушити, онда пишем најдуже постове. Зато што синоћ нисам дозволила себи да заплачем.
Али док пишем не могу ни да се уздржим.
И лакше је души, јер није у грчу.
Али никада Га сузе неће вратити.
И никада нећу моћи да опишем ту сестринску љубав. Љубав према мајци.
Можда уопште и није потребно описивати...
Само се надам да ћу им једнога дана рећи колико значе. Зато што тати нисам стигла, било је прекасно.

Појавила се дуга!

Аутор behappy | 11 ÐÐ, 2010

"После кише, увек дође дуга"

Заиста сам веровала у ове речи увек. И у последње време, дуго сам чекала ту дугу.
Велики сам ја оптимиста, али једноставно не знам... Киша је пљуштала. Правила сам се да је све у најбољем реду. Трпела. Смешила се...
Једноставно, понекад осмехом не можеш да зауставиш кишу.
Још стрес око закључивања првог семестра... Мислила сам да данас почиње пакао.
Али се доказало оно супротно "Најбоље ствари се дешавају онда када их најмање очекујемо."

Са мајком се у последње време нисам уопште добро слагала.

Раније сам јој говорила све, али као да се нешто преломило, осетила сам као да је све то терети, као да има "своја посла" и да је не занима шта се дешава.

Већ дуго времена, тетка ми је била највећа подршка. Она која зна све. Она која је видела моје сузе, иако то никоме не допуштам. Она која зна када је тешко, она која сузе брише речима.
Заправо те речи највише и ценим.

Данас сам преживела и физику, и то одлично. И некако,уопште ми није било битно што за следећи час имам две нове лекције од по километар и по.
Није било битно што су сви у разреду саркастични (добро не баш сви до једног).
Све гледам, и смејем се.
Неки пуцају већ првог дана, разумем их, али се не дам.
Хемија. Математика. Баш не волим ове природне материје, па то ти је.
Данас ме је некако баш било брига.
Осећала сам се добро.
Ко ће знати зашто.
После школе излазим у шетњу и на ћаскање са месечином и happiness и некако је дан сијао.
Знам да кући има толико тога да се ради, спремања пред дочек наше Нове Године, спремање куће, учење, читање лектира...
Али ја сијам.
И одлучујем да свратим у цвећару и маму обрадујем цветом.
Тешко откривам своје емоције онима који то највише заслужују. Заиста тешко.
Али данас сам решила. Па не можемо довека да будемо хладне једна према другој. Неко мора да разбије тај лед.
Стижем кући, мама и бака ме гледају са питањем "Јао, па од кога је САД тај цвет?" (Као да сам их добијала на милијарде :)) )

И наравно, мами сам улепшала дан.

А свој још двапут више.

Дошла је дуга!

Заиста ништа није више тешко. Бацам се на обавезе, поздрављам вас, наравно са осмехом!
Данас најлепшим у овој години.

Недеља...као и свака друга

Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2010
 

Већ ми се кожа најежила од сутрашње атмосфере. Поново ћу видети "Драге" другаре из разреда, који једва чекају да ти нешто подметну, да те саплету, спотакну...
Читуцкам ту по блогу, да се не бих освртала на ситуацију у кући. И укључен РТС.
Сасвим случајно, на екрану "засија" Арад, одмах потом и Темишвар, и приредба одржана у новембру, и доделе награда.

И угледам себе :))

Човек који нам је доделио награде, наравно са похвалама. 

И тако ми мало улепшали дан.

Тако бих волела да проведем вече ушушкана у кревету, да осетим љубав, да гледам филмове...

Али пука реалност ме тера да учим физику. И то две лекције пуне, препуне дефиниција. Просто дефиниције кипе.

Али је напољу заиста дивно. За шетњу душу дало...

Глава ми пуца, вероватно од помисли да почиње терор...

Али сам јака, издржаћу. 

Доћиће и пролеће.....