Сећања и осећања.
Аутор behappy | 12 ÐÐ, 2010После свих обавеза, синоћ сам била веееома уморна. Што би овде рекли: "мортус".
Наравно ни сама себи, а другима још мање нисам то признала.
"Само још ово" је потрајало.
И када више нисам имала снаге ни за причу (Што су веома чудни симптоми код велике причалице као што је be happy), решила сам да се бацим у кревет и читам.
Е сад, читам ја пуно, све то стоји. Али синоћ, док сам држала ту књигу у рукама, некако су ме преплавиле емоције. Срећа и туга. Порази и победе. Све се ускомешало. А ја то не волим, јер знам да следе сузе. И тако, обучена у татину пиџаму, са ланчићем око врата у коме је затворена његова слика, осећала сам као да је ту.
Везано за ланчић: када га неко угледа, одмах упита, "Јао, чију то слику чуваш тамо".
Човека који ми је највише значио у животу. То је прва помисао, која ме растужи.
Али онда, већ она друга помисао, тера ме да о њему причам. Са највећим поносом у гласу, са узбуђењем! Он. Једноставно ОН! Написао толико историјских књига, ОН који је завршио тај и тај факултет, ОН који је био директор те и те фирме. Али на крају, оно најважније: ОН који је био најбољи отац. ОН ког сам поштовала највише. ОН који ме је први пут одвео у Нови Сад. Сећам се да смо ишли до његове издавачке куће, штампарије и Матице Српске. Тада сам се заљубила у Нови Сад.
ОН који ме је одвео на први мој сајам књига, и на једној од купљених ми написао посвету, која садржи тако мало речи, али њену вредност никада неће престићи ни једна друга књига. Ни да је потпише милион председника, издавача и многих других "важних људи", та посвета ће бити нешто што ми толико значи.... Многи ме сада неће разумети, "Па то је обична посвета. Ништа посебно. Од тате, на сећање на сајам књига 2006." Не. Није то било шта. Био је то мој први сајам. Наш први и последњи ЗАЈЕДНИЧКИ сајам. А и та реч "тата" је превише посебна да је никада више до краја свог живота не упутим некоме. Да никога тако не ословим. Али нећу више моћи. Чак и ако дође други "на његово место", никада нико неће чути то од мене. Извињавам се... Само ОН је био тата.
Мислим да ме је та књига, са почетка поста, баш дирнула. Иако нема везе са овим што ја сада пишем.
Била сам као у неком шоку емоција. Ко ће га знати. Како то да опишем? Када сам устала са кревета, погледала сам сестру која спава. И као да ми је пао камен са срца. "Хвала Богу што је ту." Мислим да ни том малом створењу никада нисам рекла да је волим, и да бих срушила цео свет да она буде срећна! Зато што је морала да одрасте још у првом разреду основне школе!
Никада јој нисам рекла, јер ми је јако тешко.
Не могу да се разбацујем са тим речима. Не знам са њима.
И када се осећам тако прекрхко, да би ме "погрешан потез" могао срушити, онда пишем најдуже постове. Зато што синоћ нисам дозволила себи да заплачем.
Али док пишем не могу ни да се уздржим.
И лакше је души, јер није у грчу.
Али никада Га сузе неће вратити.
И никада нећу моћи да опишем ту сестринску љубав. Љубав према мајци.
Можда уопште и није потребно описивати...
Само се надам да ћу им једнога дана рећи колико значе. Зато што тати нисам стигла, било је прекасно.
Teško je kada nas napuste dragi ljudi...Ljubav je u tvom srcu za svakoga od njih...I oni to znaju...
Аутор malaino 12 ÐÐ 2010, 17:20Pozz