Нека моја чуда

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2012
Верујете ли у прошле животе? Или можда у чуда на прави поглед?
Десило се сасвим случајно, после напорног дана. У градском превозу.
Враћала сам се са проба са другарицом. Запазила сам момка са крупним, искреним зеленим очима које су ми, на ко зна какав начин, причале неку причу. Чини ми се да сам одједном изгубила концентрацију над свим другим стварима.
„Прекини да га гледаш тако.“ Говорила ми је другарица.
Блесава ја, препознала је нешто у њему. Шармантни осмех, можда. Не знам, не да ми се објаснити.
Али је веома битно да и немам неку визуелну меморију. Обично не могу да запамтим људе које видим само једном у животу.
Е, ово лице нисам могла да заборавим.
Месецима касније, пронашао ме је преко интернета.
Чим сам видела слику, препознала сам га. 
У глави су ми се преламале слике од оне вечери, необјашњиви инстинкт, нешто веома чудно.
Извинуо се што „је претерао и није могао да скине оли са мене“.
Ласкаво сам се смешила.
А кад сам тек чула да је војник, прострујала ми је венама крв, убрзано.
Несаница је почела да ме прати, због превише питања.
„Да ли је ово неки знак?“
Да није велике разлике у годинама, можда бих сада писала о држању за руке, али ипак је разлика значајна.
Ко зна...
Само ето, ја сам остала без даха. Да ми је неко причао можда и не бих поверовала, али када знам да се десило мени, размишљам другачије.

Сенке прошлог времена су се сакриле, свака у свој ћошак, а нови, чист ваздух је испунио собу. Сунце залази, 27. 01.  Девојчица се враћа из града, он је гледа.
Нервозна је, али ће јој он улепшати дан.
Ваљда је дошло време за неке нове почетке.

 

 

Недодирљиви светови

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2012
    Од почетка, то познанство је било осуђено на пропаст. Сваки покушај нечег „дубљег“ и емотивнијег, био би промашај.
Тог дана, када су се упознали, када су се сударила њихова два сасвим различита света, он је знао да ће девојка са кристално зеленим очима да му значи посебно. Није имао појма да је она већ одавно заљубљена и да су те искрице у њеним очима, гореле за другога. Била је шармантна и у разговору, чинило се, флертовала је са свим живим бићима. Сасвим ненамерно, само је имала „оно нешто“. Никада, чак ни када јој је било најтеже, није скидала осмех са лица.
Она је била девојка из града, која сања о великој каријери и јаком, интелигентном мушкарцу.
Он беше дечко са села. Скроман, неискварен, романтичан.
Али још међу првим конверзацијама, он бејаше одушевљен њеним размишљањем, а она разочарана јер нема о чему са њим причати.
Заљубио се, сасвим случајно у њену кожу, осмех у очима, глас, њену деликатност, рупице у образима.
Пријале су јој његове изјаве љубави и та заљубљеност коју није очекивала.
Њихов први пољубац... била је уплашена, али се храбро изборила са тим.
У њеном срцу се скупило хиљаду разочарења када је схватила да мисли о другом момку, баш ту, када се одвијао њен први пољубац, који би требао да буде бајковит, магичан и непоновљив.
Време уз њега било би савршено, да је она нешто осећала, да је он више слушао, да је покушао да достигне онај идеал о ком је она сањала. Тако је схватила да савршенство не постоји.
Болело је, када му је рекла „збогом“. И њу, зато што је пре свега била човек, а њега је убијало изнутра.
Уследиле су поруке очаја које није могао да контролише: „Шта сам урадио? Где сам погрешио? Опрости ми! Извини! Волео сам те као пас, а ти си ме само шутнула“.
Они који су савршено различити, не могу никада бити пар. Ваљда, на путу до звезда, морамо прећи преко трња. Она ка принцу из бајке који ће је учити разним стварима, а он ка својој мирној луци која ће због њега пожелети миран живот на селу. За заувек.

 

Истинита прича

 

Желим те назад.

Аутор behappy | 24 ÐÐ, 2012
 

Када прве капљице кише одплешу валцер по прозору, усуђујем се да се уклопим у пејзаж и плачем. Пустим да се мало туге излије из мене. И тако понекад помислим да је имам на претек.
Чини ми се да је лаж оно : желим ти све најбоље са било ким другим. Можда звучим као егоиста, али ме срећа његова боли, сада када сам сама. Јер није то обична срећа. То је срећа уз другу особу. Они су срећни, заљубљени, лепи заједно. Све делује савршено. А зашто сам оданде нестала ја?
Питање које ме мучи: „Како је успео тако лако да превазиђе моменте са мном. После свега, како је успео да их избрише из сећања?“
Јер не прође дан да га се не сетим, да не помислим о нама, да се не запитам где ли смо згрешили и где се ,та нит која нас је тако чврсто везивала, прекинула.
Помало сам бесна, псује ми се, разбија ми се и плаче. Хоћу да заборавим и фокусирам свој живот на тешке месеце који следе, а који ће нажалост, проћи без његове подршке.
Помирила сам се са својим срцем, што га је изабрало.
Ето, можда једноставно нисам умела да се носим са свим тим осећањима, да их искажем – или прећутим у неким моментима.
Никада нисам ни сањала да ћу се тако заљубити. Тако лудо, тако безусловно некога да пожелим. Да се вежем ... и да не умем да одем.
Пече ме, једноставно, пече. Сво време које смо потрошили заједно. Није мало... Пече као да ми живу рану трљају алкохолом. Вриштала бих, али ме нико не чује.

 


 

Оправдани изостанци :))

Аутор behappy | 21 ÐÐ, 2012

Бити последња година гимназије и није лака ствар. Не стигнеш ни да уживаш у години којом се закључава, практично, твоје детињство се завршава, могуће је да ћеш напустити родитељски дом, али сасвим је сигурно да је „ђачко доба“ готово.
Када живиш у држави у којој су пооштрили матуру, па је последње године промовисано само 40% државе, знаш да требаш предузети мере како би положио испите са краја године, са добрим оценама.
Тако да је отпочело „одбројавање“, јер је градива пуно, предмета заиста доста.
Ето, то је разлог зашто ме нема у последње време, иако ми у рукаву чучи много стихова, много ствари које бих требала да кажем...
Али смо у тоталној гужви. Нисам имала појма да албум за крај гимназије може да захтева толико ствари.
Али то може да звучи овако: хоћете ли на корицама да вам пише само име? Или и име и презиме? Или надимак? Или сва три? Да ли да ставимо свуда име и презиме? И на корицама, на твојим сликама и на групној слици? Које боје да буде позадина за исписивање текста? Да буде код свих бело? Или да бира свако своју? Хоћете да будете поређани по азбучном реду или по румунској абецеди? Да се сликамо сви у белим кошуљама или сви шарени, к'о божићна јелка? Хоћете да се сликате са митраљезима? У хаљинама за балет? Или пак у доњем вешу? Шта се чудите, тражили су нам и то.
Сада знам како је и пуца ми глава. О матурској вечери да и не причамо. Када крене свако са својим жељама, има да прославимо то вече за 5-6 година.
Још један минус ове последње године је, што време пролази превише брзо. А када се буду доближили испити (који ће трајати од 11. јуна до 8. јула) време ће имати стрпљења. А ми ћемо тог месеца спавати као на иглама. И сад, када се неки као ја пробуде да после 4 године филологије хоће да студирају нешто што везе нема са језицима нити друштвеним наукама, онда услеђују проблеми.
И сада се упознајем са хемијом, чију дефиницију немам појма нити ме је икада интересовала, морам признати.
Важно је да имамо воље, снаге и тако тог. Па, уз Божју помоћ, проћиће све ово.
Само ето, хтедох да оправдам своје недоласке на блог – времена без.
Поздрав свим драгим блогерима!
Љуби вас и смеши вам се,


behappy!

Бездан

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2012

Када ти нечији глас одзвања већ месецима у глави, а не можеш да се сетиш да ли је заиста тако звучао...
Када ти недостаје нешто што си имао, а знаш да никада више неће бити твоје.
Легнеш у кревет и молиш се Богу да ти прекрије ране мелемом. Али не иде.
Сам би предузео много ствари, али се шупљине не могу тек тако попунити ваздухом.
Волиш. И боли.
Па чак и да ниси емотивна особа, тих дана плачеш. Јер си посветио сво своје време тој особи, јер си сањао.
Твоји су снови пали у воду, а нема вештог пецара да их изнова оданде извади. Одвешће их вода, негде далеко.
Када после дуго времена изнова чујеш онај дуго познати глас, али се не обрадујеш као што си то раније чинио, већ се уплашиш, као миш мачке, склупчаш се у ћоше и опет ти се плаче. Да ли је то оно што си желео или оно што ће те пореметити?
Сад ти данима не излази из главе. Прогања те чак и  у сновима. Сањаш како те зове, како се ствари враћају на своје место.
Вреди ли?
Знаш да не вреди али још увек ниси помирен са судбином. Боли те и не желиш да изнова прођеш кроз све то.
Молиш се Богу више него обично, желиш да умањиш терет. Да поделиш све оно што осећаш. А са ким, ако не са Богом?
Две шоље лењо и непомично стоје на крају стола. Волео би да је ту тај неко и да се само гледате у очи.
И да твој поглед упита: „Зашто тако тужно? Зашто си нас довео до ивице провалије?“
И чини ти се, било би све лакше.
А није.

Молитва усамљенога

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2012
MOLITVA USAMLJENOGA


Hteo bih dа volim Gospode. Sаm sаm, а hteo bih dа nаs je dvoje. Govorim, а nemа nikog dа me slušа. Živim, а nemа nikog dа uzbere moj život. Zаšto sаm toliko bogаt, kаd nemаm kogа dа obogаtim? Hteo bih dа volim, Gospode.
- Čuj me sine! Umiri se - onа koju trаžiš nа putu je k tebi. Čekаj dа onа pokrаj tebe prođe. Tvoje srce stvorio sаm zа njeno. NJeno srce stvorio sаm zа tvoje. Čuvаj sebe zа nju kаo što i onа čuvа sebe zа tebe. Jа vаs čuvаm jedno zа drugo.
Nemа više nаčinа nа koje se može voleti; voleti uvek, u stvаri, znаči ostаviti sebe i poći drugimа ...
Voleti - znаči zаborаviti sebe rаdi drugogа, umreti zа sebe dа bi se živelo zа drugog. Voleti, ponekаd je to bolno jer, zаpаmti dobro: voleti znаči rаspinjаti sebe zа drugog. Amin!

 


 

 

 

Вера у љубав

Аутор behappy | 10 ÐÐ, 2012

Као и свака друга девојка разочарана у љубав, решила је да пусти живот да иде даље - али без ње.
Престала је да излази по ресторанима где су се држали за руке, да седи на клупи где ју је први пут пољубио, или да шета булеварима које су некада заједно прелазили стотинама пута...
Интернет је чудо, али са њим мора опрезно. Знала је много прича које су баш преко интернета започете, али никада није у потпуности веровала.
Сасвим случајно је налетела на мушкарца, мало старијег од ње, који јој је послужио као Драга Савета. Упознавајући га, причала му је своје јаде, чак и не сањајући да ће једног дана да га погледа у очи.
Чуда се дешавају.
Живео је у Египту, завршио универзитет у Каиру, постао инжењер ваздухопловства.
"Знаш, једног дана ћу доћи само да те видим."
Смешила се.
Био јој је потребан неко романтичан, нежан, топао. Неко ко ће да је заштитии покаже јој Париз о ком је сањала од малена.
И он је сањао о Паризу и био је спреман да је одведе и упозна је са том лепотом.
Постајала му је све дража, она тако искрена и ломљива.
Био је јак, интелигентан мушкарац. А такви као он, увек сигурни у себе, своје снове доводе до остварења.
Његов први леп у функцији копилота, био је ка њој.

Зачула је звонце на вратима. Изашла је, али се напољу налазила само корпа са црвеним ружама. Била је изненађена. Осмотрила је ходник. Никога нема... 
А онда, зачу кораке. Видела је прелепог мушкарца, обученог у црни костим, елегантан, савршено дотеран, са искреним осмехом на лицу:
"Рекао сам ти да ћу доћи."
Није знала шта ће са рукама, почела је да дрхти, да се смеши и потрчала му у загрљај.
Све што је знала, јесте да јој је вера у љубав била враћена.

Христос се роди!

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2012

Данас, на овај дан када се идентификујемо као другачији, славећи рођење Господа Исуса Христа 7. јануара, када осећам сваким зрнцем крви православље, желим да честитам свим Православним Хришћанима овај велики празник, у нади да ће га провести у здрављу, весељу, духовном миру...

 

Мир Божији, Христос се роди! 

Врисак сузе луталице

Аутор behappy | 7 ÐÐ, 2012

Бадњи је дан, а мене гуши ово осећање које је одавно требало да нестане. Јесам га се одрекла, али оно мене није.
"Пиши, испразни се" говори ми срце.

Да ли је могуће да се човек промени у кратком временском периоду? Не знам који је проблем, да ли ја не схватам или не желим да прихватим то тако.
Просто ми се не да.
Једини дечко ког сам стварно заволела. Неко ко ми је открио да могу најискреније да се смејем... да заволим а не знам зашто.
Кажу, ако некога волиш због изгледа, није то љубав, то је привлачност. Ако некога волиш због интелигенције, није то љубав, то је дивљење. А ако пак, некога заволиш, а не знаш због чега, е то је љубав.

Неко ће рећи да сам још млада. Ја ћу признати да јесам. И признаћу да се бојим да заборавим, на неки начин.
Да одем... Био је моја инспирација. Неко ко ме је чувао. Показао ми лепшу страну света.
И јесам заволела, после једног времена. Било је изненада, неочекивано, као и све лепе ствари у животу.

Сада ми остају само успомене и неостварени снови које смо заједно сањали. То је било наше. И не знам, не знам где ћу са свим тим заједничким сликама, са том музиком која ме подсећа на њега, а он сада те исте стихове посвећује другима. Колико смо се борили да одемо на концерт Бон Џовија у Барселони. Како ме је гледао, миловао... никада нећу заборавити.  И није ми јасно, неразумна сам. Зашто су сва та осећања пала у воду? Зашто је тако детињаст?
Било је ово, изгледа, први пут када сам срце ставила на тацну.
Ми Србимо смо познати по свом поносу. Ја сам га одавно погазила. Давала сам реч да ћу да га оставим на миру, да нећу покушавати из пепела да изнова упалим ватру.
Али јесам. Изненада се палила нека скривена нада у мени и ја сам покушавала да вежем покидано.
И није ми полазило за руком. Патња, бол.
Ја нисам таква особа, да седнем и плачем над својом судбином.
Али је Словак увек успевао да ме обори на земљу и растужи. 
Како ми се инатио, улази у разне везе, качио слике на свим могућим сајтовима. Да бих ја могла да приметим.
Нећу лагати, све ме је дирало. 
И то када је песму коју сам му својевремено послала, он послао другој. 
Слама.
Недостајао ми је, страшно ми је недостајао. Било је тешко када смо се опет срели, иако сам мислила да нећу ништа осетити. 
Нека језа ми пролази телом када се сетим да бих могла да га сретнем опет. Побогу, живимо у истом граду!

И желим да заувек закључам то поглавље свог живота. И заиста ми је потребно снаге, воље, јак карактер.

Када сам му рекла да ми недостаје, није му много значило. Предпостављам да треба да схватим да се време не може вратити, а као некада, више никада неће бити.
Суза луталица вришти али из ината нећу више да је пуштам!

Морам да научим да кажем "Збогом".

На овај Бадњи дан, чисто зато што нас он чини различитима. На наш, православни Бадњи Дан. Молећи Бога за још снаге.

Раскрсница.

Аутор behappy | 4 ÐÐ, 2012

"Бар ме гледај у очи док плачем". Уздисала је тешко.
Није могао. Колико год да је лагао, да се претварао, она му је значила. Неће моћи да заборави онај први пут... када је дотакао њене усне и пожелео да то потраје. Да није тако компликовано. Да не заболи.
Није желео да убаци осећања, али се спонатано све догодило.
"И разара ме. Када шетамо на улици, стискаш моју руку. Осећам да ти пријам... и када се неко појави, брзо је испушташ. Да нас не види свет. Доста ми је скривања, тајни, бола."
Некако није смео ништа да изусти. Говорила је истину.
Ону истину која се заташкавала под првим пахуљама снега. 
Очи су јој се цаклиле. Препуне суза. Али, оне су биле тако тешке, пуне оловног бола. Разбиле би патос када би се о њега удариле.
"И први пут када си очешао руку уз моју бутину, сасвим случајно... као... и први пут када си ми пољубио груди... све ћу памтити. И то како ме је пекло, сваки пут када си после мене ишао њој. "
Он подиже поглед. Тужан је. Осећа да је ово растанак, који ће променити и њега и њу, и његову везу.
"И крива сам, као свака жена када се заљуби, занесе, ветар је однесе..."
Са црвеним пишемо све што је важно. Исписаћу твоје име са црвеним маркером на капке и подвућићу те. И онда их  никада више нећу отварати, из страха да те не изгубим.

Ветар је дувао, свет је журио, они су стојали једно наспрам другог. Он загледан у њене усне, модре од туге. Она у његове, црвене од њених пољубаца. Размазио ју је и тешко јој је да оде. 
Ветар их је везао, све са машницом од прашине. 

"Недостајаћеш ми, лепотице." Било је све што је успео да прозбори.

И недостајала је.

 

 

Стаклићи ветра

Аутор behappy | 2 ÐÐ, 2012

 

Још једна истинита прича.

Знате ли онај осећај, када имате омиљену мајицу коју сте носили са задовољством, свакодневно... И затурите је негде у орману, заборавите за њу.
А када је пронађете, нигде краја вашој срећи! 

 Упознали су се у чудним околностима. Она је била у вези са неким за кога ће касније рећи да је "грешка младости", он је био са првом која му је заиста значила. 
Још од тог упознавања се у њима развијала нека посебна страст. Касније ми је помињала да је све као у филму.
Због разних потешкоћа, он је одустао од љубави, која би могла да буде "она права".
Она је успела да оконча везу која није имала никаквог смисла, за њу.
После пољупца са њим, схватила је да није у питању "први пољубац који се памти", већ први са правом особом.
У неку руку, било јој је драго, иако је знала да не сме никада да се прочује по месту о томе.
То је била њихова тајна коју су скривали под рукавима и сећали је се са осмехом, пред спавање.
Помало је осећала кривицу због ствари које су се одвијале. Кривица која није имала основу. Волела је. Али јој та љубав није никада била узвраћена.
После пар лепих дана, уследио је растанак и неколико месеци проведоше један без другога.

Када се приближио дан њеног одласка у његов град, он је већ био помирен са девојком. Та девојка, играла је важну улогу и у њеном животу. Нешто јој је стезало стомак. "Нећу га тражити". Шапутала је у себи, иако је из свег срца желела да га опет види.
Да сагледа, очи у очи, момка који је у њој пробудио најлепша и најмагичнија осећања.

Бојала се. Да се бори за своју срећу и прекрши моралност.
Погази част.

Али, када је тамо негде записано, десиће се.

Шетала је са сестром од тетке градом, изгледала је заносно, и сама је касније то признала.
Напољу минус 10, трну руке од зиме. Занесена у разговору, као и обично, објашњавала је уз гестикулацију.

Видела је сестриног доброг пријатеља, али није видела да он није сам. Био је у друштву некога.
У том тренутку, ватромети су почели да се распаљују у њеном стомаку, руке су јој се стегле. Био је то он. Од 22 хиљаде становника, налетела је баш на њега. Мазио ју је погледом, одмеравао од главе до пете, смешио се. Није желела да он примети немир у њој.
Када се њена сестра запричала са пријатељом, он јој је намигнуо.
И знала је: тражиће је.

Носила је део оног лета увек са собом. И знала је да је у том граду била нешто ново и зато занимљива мушкарцима.

Исте вечери су се срели, овога пута је била сама, као и он. Осећала је како у њему буди неку неописиву жељу да је поседује. Сада и заувек. Да би због те привлачности одустао од свега другога.
И баш  тих дана, преварио је девојку. Није могао да одоли да не осети укус њених усана.
Неколико састанака.
И она је схватила да је све само пожуда, да само жели да је искуша, да опроба, да осети...

Био је посебан за њу, иако није умела то да објасни.
И знала је да је тих дана њена женственост угрожена. Осетила је куда све ово води - до кревета.

Женска интуиција понекад уме да послужи. Помало ју је болело када је рекао "заборави да се ишта десило. Ја волим своју девојку".
И сетила се да ју је баш он једном подучавао: никада немој да допустиш да ти неко заиста зарасте за срце.
И поред свих пољубаца, модре усне, додиривања њихових тела под уличним светиљкама, погледа који је свлачио, знала је да јој није стало.
А тајна је још увек у њима. И ни једно од њих никада неће заборавити.