Бездан
Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2012Када ти нечији глас одзвања већ месецима у глави, а не можеш да се сетиш да ли је заиста тако звучао...
Када ти недостаје нешто што си имао, а знаш да никада више неће бити твоје.
Легнеш у кревет и молиш се Богу да ти прекрије ране мелемом. Али не иде.
Сам би предузео много ствари, али се шупљине не могу тек тако попунити ваздухом.
Волиш. И боли.
Па чак и да ниси емотивна особа, тих дана плачеш. Јер си посветио сво своје време тој особи, јер си сањао.
Твоји су снови пали у воду, а нема вештог пецара да их изнова оданде извади. Одвешће их вода, негде далеко.
Када после дуго времена изнова чујеш онај дуго познати глас, али се не обрадујеш као што си то раније чинио, већ се уплашиш, као миш мачке, склупчаш се у ћоше и опет ти се плаче. Да ли је то оно што си желео или оно што ће те пореметити?
Сад ти данима не излази из главе. Прогања те чак и у сновима. Сањаш како те зове, како се ствари враћају на своје место.
Вреди ли?
Знаш да не вреди али још увек ниси помирен са судбином. Боли те и не желиш да изнова прођеш кроз све то.
Молиш се Богу више него обично, желиш да умањиш терет. Да поделиш све оно што осећаш. А са ким, ако не са Богом?
Две шоље лењо и непомично стоје на крају стола. Волео би да је ту тај неко и да се само гледате у очи.
И да твој поглед упита: „Зашто тако тужно? Зашто си нас довео до ивице провалије?“
И чини ти се, било би све лакше.
А није.
Mila, volim da citam tvoje price, jer me uvek vrate u dane moje mladosi, kad sam mislila kao i ti, osecala isto...
Аутор suncica 14 ÐÐ 2012, 20:42Divno :)
I bravo za pesmu, obozavam Balasevica :)