Болујем

Аутор behappy | 31 ÐÐ, 2009
Не препознајем себе. По цео дан само чекам поруке, и онда ПУФ, деси се нешто и сруши мој свет. Изломи га у парампарчад. Лежим у кревету цео дан, мислећи на то што се догодило, себе убијам филмом "The notebook" и плачем. Најгоре је што не знам како да се вратим? Како поново да почнем позитивно да размишљам. Причала сам са мамом и бујица суза се одједном почела сливати низ моје образе. Мама као мама, почела је да ме теши. Осећала сам се неугодно. Не волим да ме гледају док плачем. Волим да ме знају као јаку особу. "Изгледа да си се баш заљубила." рекла је мама. Погледала сам је тужно. Осећала сам се изгубљено. И сада се тако осећам... Ово дефинитивно нисам ја. Нисам... морам да будем боље... сутра је нови дан...

Све што сањам.

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2009

Он ми је утеха.

Пада киша. Ма кога је брига, он је ту!

Неко ме је преко погледао. Али ОН ме гледа на најлепши могући начин.

Нема аутобуса, и већ тридесет минута касним. Али знам да ћу стићи кући, и да ћу примити поруку од њега.

Е, данас није писао. И зато ми се вече срушило. Зар је могуће да сам се стварно заљубила? Иако сам нагласила: шта год да се деси, ја њега до краја живота желим као пријатеља. Шта год.

Осећам га покрај мене. Још увек, као да чујем његов смех. И надам се, да ћу, када се окренем угледати његов предивни осмех.
Носим са собом све оне речи које је говорио.

Све чувам, дубоко у себи. Нико ми то не може украсти. Моја инспирација, мој разлог да се пробудим са лептирићима у стомаку, мој повод за осмех... мој.... само мој :)

Само ми је он у мислима:)

Аутор behappy | 30 ÐÐ, 2009

Пробудио се. Жив је. И зато сам срећна.

Тешко му је доле. Јако му је тешко. Знам, и осећам. И по његовом гласу, и по порукама, ја га познајем одлично. Сваки његов покрет. Наравно, увек може боље. Надам се да ће нам се пружити прилика. Ако им Бог да, селе се у Париз. Он и његова породица.

Када сам то чула, очи ми се напунише сузама. Била сам себична. Мислила сам како ће ми тада бити још даље. Али, њему ће тамо бити боље. Нема страха, нема рата. И овако је мени лакше да одем до Париза него доле до њега. 


"Кад човек има љубави, нема страха."

Аутор behappy | 29 ÐÐ, 2009
"Кад човек има љубави, нема страха." Нема страха у стилу да се плашим да урадим нечега. Са њим се не бојим ничега, и никога. И шта год да се лоше деси тражим утеху у њему. Лош дан- ту је он. Филм ме је растужио-ту је он. Неко ме је повредио-опет он. И стварно сам сигурна. Али постоји страх, јер је он тамо. Тамо доле, у оном делу Србије, знате на шта мислим. Како он каже, "Што јужније, то тужније". Тамо где је опасно. Ја волим тај део Србије, самим тим што је и он тамо. Али плашим се. Јако. Како ће му протећи тамо дан? Да ли ће бити МИРА? Оно што овде неценимо, јер га још увек имамо. Они тамо цене. Плаши ме и даљина. Иако у дубини душе сам СИГУРНА да је он онај од ретких са којим бих могла овако на даљину. И значи да ипак страх постоји. Да ли онда то нема везе са љубављу? Понављам, "Кад човек има љубави, нема страха." Боже, помози да дочека нови дан... Са осмехом на лицу. Недостајеш ми. Недостајеш ми. Недостајеш ми.

Волим.

Аутор behappy | 28 ÐÐ, 2009
Време. Зашто тако брзо пролази? Нисам стигла добро да се окренем-прошло је лето. Дивно лето. Оно из снова. Била сам кући у Србији, видела друштво, упознала родбину са дедине стране, била на универзијади, провела 10 најлепших дана у мом животу у Сремским Карловцима, заљубила се, поново путовала на наградном путовању, издала књигу. Испуњено лето. Сад може да почне школа. Не буним се. Обећала сам сама себи да ћу се ове године још више трудити. И хоћу. Једном је Балзак паметно рекао: "Живот мушкарца је слава, живот жене је љубав." Престала сам да се бринем. Само сам обична девојчица, која ће прерасти у жену. Зато је све око мене љубав. Зато све дајем за љубав. Јер сви смо ми жељни љубави...

Као без главе сам...:)

Аутор behappy | 27 ÐÐ, 2009
Одавно се мени мотала по глави идеја, коју сам поделила са пријатељицом. И тако смо решиле да за рођендан нашој другарици направимо албум са заједничким сликама, и испишемо цитате познатих о пријатељству. И сами знате, колико сам овог лета путовала, док сам била кући одмарала се, мало се улењила, и тако смо оставиле идеју по страни. И доближио се ЊЕН дан, 26.08., и другарица и ја у последњем тренутку почесмо да радимо на поклону. Јуче смо цео дан радиле на сликама, бирале цитате, штампале, рецкале... и на крају, све је изгледало савршено. Осим тога што смо касниле на рођендан. Али смо биле јако задовољне обављеним послом. Изашле смо да сачекамо трамвај који нам је пролетео испред носа. Следећи је стизао тек за пола сата. Брзо смо ухватиле трамвај у супротном смеру, и изашле да сачекамо аутобус, који је водио до центра. И док смо чекале, као по обичају, почеле смо да се смејемо глупостима, да се шалимо и причамо у недоглед. Чим је дошао аутобус у журби смо утрчале, и сместиле се. Возач је к'о за малер, баш имао времена, и на једној од станица је стао да сипа воде у флашу. Другарица и ја смо почеле да се смејемо његовој идеји, и у том тренутку, паде ми мрак на очи. "Где нам је кеса!?!" Почела сам да паничим. "Код мене није!"Одговорила је другарица која се такође одмах узнемирила. Погледале смо око нас, није је било. Излетеле смо из аутобуса, и утрчале у такси. Кесу смо заборавиле у аутобуској станици. Паметно, нема шта. Мислим да је таксиста помислио да смо луде. И наравно, када смо се вратиле до аутобуске станице, поклона више није било. Да, да, налазимо се у Румунији. На крају, шта је било горе? наша срамота, што смо се појавиле на рођендану најбоље другарице без поклона, или то што су сви до краја прославе очекивали да ми извадимо поклон из неког скривеног џепа? Нико нам није веровао. Осим слављенице, а то је у ствари и најбитније. Добиће она други поклон. Шта се то дешава самном у последње време?:) "Глупост и понос се плаћају". И ја сам схватила.

Povratak sa putovanja...

Аутор behappy | 25 ÐÐ, 2009

 Koja ekskurzija do sada nije bila dobra? Naravno, bilo je divno. Posebno zbog društva. Koliko sam samo novih ljudi upoznala ove godine... zar ne? I sviđa mi se ta činjenica.

 Posebna mi je bila čast da idem na ovu ekskurziju. Jer sam to zaslužila osvojenim prvim mestom iz određenog predmeta. No, to sada i nije bitno. 

Temišvar-Beograd-Zagreb-Plitvice-Medveja-Pula-Medveja-Beograd-Temišvar

To je bilo ono što smo videli, ali veći deo ekskurzije proveli smo u autobusu. I nismo se posebno bunili. Sada se vide posledice, spava mi se, umorna sam i iscrpljena. Bitno je da sam uživala. Iako sam otišla u poludepresiji, sada sam dobro. 

I kući opet dolaze problemi, tako da mi je mnogo lepše kad putujem. I opet se organizujemo, tražimo... Hoćemo opet da putujemo :)

Zato sam srećna jer sam u ovoj školi. Jedino što ti treba su džeparac i dobra volja. Ostalo plaća i organizuje Savez Srba iz Rumunije.

A mi volje, hvala Bogu, uvek imamo.

P.S. Još uvek volim i sanjam... Vi znate koga i kako.

Potrebno je samo nekoliko stotina kilometara. Za pravu srecu.

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2009

 

Nocas samo tri sata spavanja.

Zbog uzbudjenja, zbog previse razmisljanja o njemu, zbog svega.

Prosao je i avgust, kao sto pesma kaze... prosli zajednicki trenutci, ali je bilo previse lepo da to potraje.

Mnogo mi nedostaje. Mnogo. Ne mogu recima da opisem.

Kada bih mogla, sve bih dala za dan sa njim. Za jedan divan dan.

Za jos poneku uspomenu, za jos neki osmeh koji bih mu ukrala tiho i neznano...Za jos jedan stisak njegove ruke.

Da jos jednom spavam sa njegovom majicom u zagrljaju, da ponovo osetim miris njegovog parfema, i da ponovo cujem njegov glas.

Sada mi treba, da me utesi.

Ali, prezivela sam i gore. I ovo cu, obecavam. Opet mi treba vremena.

A ako nesto mrzim, onda je to daljina.

Prokleta daljina koja nas je razdvojila! Koja nam neda da budemo srecni. Mrzim je. 



 

Volim te!

Аутор behappy | 19 ÐÐ, 2009

Da li sam se ja to jutros probudila u raju, a da nisam toga svesna?

Tako sam srećna!

Rekao mi je najlepše stvari!

Rekao je da je najsrećniji što me poznaje, i da se pita čime me je zaslužio.

Pitala sam ga, zašto smo tako daleko,

rekao je da me verovatno ne zaslužuje blizu sebe,

ali on je divan!

Rekao je da sam njegov Andjeo, i da nema sreće bez mene,

rekao je da je srećan samo kada je u mojim mislima.

Nežniji je od drugih!

Ni jednu devojku do sada nije povredio,

ali su zato njega povredile...

Rekao je da moramo zajedno da putujemo u Moskvu kada ispunimo 18 godina. Zna da je to moja želja. Rekla sam mu, da će posle njegovog punoletstva morati da sačeka još pet meseci da bih mogla da putuje sa njim. Rekao je da na mene vredi čekati i pet godina!

Znam zašto su do sada svi bili greške. Bog je spremao nešto specijalno za mene.

I stvorio se on.

I učinio me je da se osećam tako posebno... tako lepršavo... tako drugačije od svih.

HVALA TI!

Secanja...

Аутор behappy | 17 ÐÐ, 2009

 

Pesma govori skoro sve.

Iako ne želim da priznam,

Meni je previše stalo do tog dečaka. Hvala Bogu što ga je uveo u moj život! Kao najboljeg prijatelja koji me je slušao i kada sam svima dosadna.

Ali se plašim...

Ako ga izgubim, i ako izgubim njegovo prijateljstvo, ja sam sve izgubila! I ostajem prazna....

Ne znam šta mi je činiti... U četvrtak putujem, možda će mi to malo razbistriti misli... Do tada ću da razmišljam o njima, mojim prijateljima iz Karlovaca, i o zajedničkim trenutcima...

Ako odes...

Аутор behappy | 16 ÐÐ, 2009

Sve noćas umire. Tiho nestaje, i prodorno budi.

Ne obazirem se. Ništa ne osećam. Noćas sam kao kamen, ne osećam bol, ne vidim svetlost. Kao da se povlačim sa pozornice... Nisam više tvoja princeza... a ti nisi princ iz bajke...

Ne umem da se vratim u realnost. Još uvek letim po onom gradu iz snova. Po Sremskim Karlovcima. I neću nazad. Svaka moja misao, još uvek je tamo.

Pod hitno mi je potreban muškarac, dečak, ili momak... šta god... neko kome ću moći da se isplačem na ramenu, čiji ću parfem moći da osetim, čije ću lice moći da milujem. Neko kome ću dati svu ovu ljubav...

I pitam se ponovo... Zašto uvek pogrešno odaberem?

Bilo je tako lepo... Islikano najlepšim bojama... Ukrašeno najlepšim mašnama... I sada je kraj...

Otišao je... :(

Svi su otišli...

Ko će sada uspeti da probudi onaj optimizam iz mene?

 

Zivot je ljut...

Аутор behappy | 15 ÐÐ, 2009

U Karlovcima sam upoznala jenog divnog decka. Decko bez mane! Toliko je dobrote u tom bicu... Nikada se ne bi usudio da povredi nekoga, odan je svojoj veri, pametan... Koliko mi sada samo nedostaje... da me utesi kada me neko strasno iznervira, da me rastuzi kada pocne da prica o mestu gde je rodjen i odrastao. O Kososvu i Metohiji... Tako je perfektan... Divan je! Ja ga volim! Kao druga... on je moja najveca podrska! Nikada ga necu zaboraviti!!!


Milose... I will always LOVE you...

Samo se plasim... da se ne zaljubim... ja sam sklona tim stvarima...

 

Karlovci...Mesto moje drago...

Аутор behappy | 14 ÐÐ, 2009

Kako mi je teško da se sama budim,

da sama doručkujem,

čudno je, jer ne pričam stalno,

jer sam zatvorena sa ovim kompijuterom u sobi,

čekam poruke,

gledam slike...

Sve uspomene se bude...

Nezaboravni trenutci...

Nešto najlepše,

neponovljivo,

nezaboravno...

Hvala ti Bože...

Nazdravimo! 

Za Karlovce, i povratak u njih...

Stara ekipa...

Sremski Karlovci... raj na zemlji...

Аутор behappy | 13 ÐÐ, 2009

Proteklih deset dana, slobodno mogu nazvati najboljim danima u svom životu. Sremski Karlovci....

Drugi je avgust. Stigosmo u Sremske Karlovce, rasporedili se po sobama, i posle toga otišli na upoznavanje kroz radionicu koja se svakodnevno održavala posle večere. Sada vidim, da su nas te radionice posebno vezale. 

Svakodnevno smo imali poseban program. Časovi istorije, književnosti i pouke o veri. Ni jedan čas nije bio dosadan! Predivni profesori su predavali tako da bi smo mi jedva čekali da čujemo sledeću rečenicu. I šta na kraju da izdvojim? Karlovačka gimnazija, crkve, česmu četiri lava...

Ili one Fruškogorske manastire koji su me ostavili bez daha?... Možda onaj dan kada smo degustirali 11 vrsti vina i svi bili ošamućeni, uključujući i profesore. :D I bazen 5-6 metara dubine, u kom sam savladala strah od dubine.11.08, imali smo završnu priredbu, gde smo glumili, recitovali Branov đački rastanak, i pevali himnu Karlovačkih đaka. Pevajući, niz svako dečje lice slivale su se suze izdajice, a u glasu se osetilo podrhtavanje. 

Svakako, na posebnom mestu u mom srcu su moji PRIJATELJI koje sam tamo upoznala. Upoznala sam najboljeg dečaka na svetu, kog puno volim, i koji me je naučio raznim stvarima. On je sa Kosova i Metohije. 

Bilo je tu dece iz raznih delova sveta. Nas petoro iz Temišvara,njih četvoro sa Kosova i Metohije, dva divna dečka iz Pariza, nekoliko njih iz Karlovaca, dve divne devojke iz Beča, jedna curica iz SAD-a, jedan dečko iz Češke, koji jedini nije bio srpske nacionalnsti, već je srpski učio kao izborni predmet. I SVAKA MU ČAST! Naučio je srpski, zavoleo srpsku istoriju, i zna toliko srpskih pesama!....

Ponovo putujem :D

Аутор behappy | 1 ÐÐ, 2009

Putujem, dragi moji blogeri.

Sutra polazim, u Sremske Karlovce, gde ću se zadržati do 11.08.2009. U kampu.

Biće divno, uverena sam. Ako ne iz drugih razloga, moji prijatelji će biti tamo. Šetnje, priče, nova poznanstva, kupanja, radionice... :) Potrudićemo se da sve to iskoristimo.

Poneki novi osmeh... Da zaboravimo na sve...

Poneki novi san....:)

I biću zadovoljna...

Druženja i ekskurzija, nikad na odmet.

:D

P.S. Blogeri, i vi idete samnom. Jer vas nosim u srcu. 

Kao i njega...